Piše: Milovan Vitezović
KADA je Dušan Petričić za svoje sjajne karikature dobio i drugi put nagradu "Pjer", koja se, između ostalog, sastoji i od plakete - medalje, svi smo mu, na dodeli, iskreno čestitali, otklanjajući time zavist nenagrađenih.

Činilo se da Petričić čeka samo šta će Radović reći.

Dušan Radović mu je čestitao na osoben način:

"Sad za svoj dar imaš Pjerov i avers i revers", rekao je i dodao tiše: "Nemoj opet da izjavljuješ kako sam te ja iskopao..."

"Jeste..."

"Nisam arheolog... mi smo samo u jednom lepom poslu saučesnici".

U tome saučesništvu bilo je i velike tajne, stvaranja pre svega, i zavere protiv nedarovitosti i mediokritetstva.

"Dušan Radović je obeležio i odredio mnoga moja razmišljanja i stavove, ukazao na prave stvari u životu", priznao je Petričić na novinarskim mučenjima: "One su čiste i jednostavne. A svi kao da se trude da se stvari iskomplikuju, a onda je sve manje jasno. U toj mutnoj vodi mediokriteti, naravno, fantastično uspevaju. Kad su stvari jasne, onda nema foliranata."

Među njima su stvari bile jasne i genijalne, bez truna foliranja. Nagovarali su jedan drugoga da isprobaju sve vrste smeha, panično se boreći protiv depresija koje su zahvatale ljude koji veruju da ne mogu ništa da učine, a pri tome neće prstom da mrdnu. Neprihvatajući izgledni sunovrat, oni su činili i učinili mnogo.

Petričić nije ilustrovao Radovića, oni su imali istu misao.

Kad bi se sabralo sve što su zajedno uradili, bila bi to velika slikovnica vremena.

Petričić ume da crtom izvuče Radovićevu dušu, da vrhom pera ubode onaj umni nerv i da pokaže koliko je Dušan duševan i tajanstven.

To je genijalno učinio pretvarajući u seriju crteža Radovićevu pesmu "Strašan lav", na kojima je "narogušen i ljut sav" - sam pesnik.

OVO je, ma kako to izgledalo paradoksalno, najbolje i najtačnije estetsko dešifrovanje pesnika Dušana Radovića i njegovog genijalnog pesništva.

"Bio jednom jedan lav...
Kakav lav?
Strašan lav,
Narogušen i ljuti sav" - nije li to pesma o umetniku i njegovom delu, možemo se upitati, i bez većeg prevođenja stihova sa ezopovskog jezika, primerenog vremenu nastanka pesme, koji je, ipak, više pesnički negoli ezopovski.

Jeste.

Konačno, taj lav koji sve može, on je i umetničko delo: crtež.

Kad to shvatimo ovako - dvojako, onda nam se u samoj pesmi otkriva i cenzor - ta gumica u ruci političkog hira, koji više nije detinjast i koji briše i delo i umetnika!

Zahvaljujući Petričićevim analizama u tušu, poima se bit Radovića.

NJegova biografija je u svemu što je zapisao. Tu je čudesno bogatstvo činjenica. On je svime zatrpavao sebe.

Sve druge činjenice su veoma oskudne. Rodio se u Nišu, 1922. godine. Majka Sofija, otac Uglješa, železničar. U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. u Beogradu završio Drugi svetski rat i postao izvođač književnih redova. Bio je urednik "Pionirskih novina", programa za decu Radio Beograda, programa kulture Televizije Beograd, obnovljenog časopisa "Poletarac" i proslavljeni autor Radija Studija B. Pisao je pesme, pesme za decu, radio-igre, priče, filmska i televizijska scenarija, pozorišne drame, satire i aforizme. Pisao je za novine i časopise i vodio polemike. Gde god je dobrodošao - bolje se našao.

"Sećam se dobro, čitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi stihove `Bio jednom jedan lav... Kakav lav?` - samo ta dva stiha, ne znajući šta ću s njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad, otkačila čitava pesma, učinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u meni nešto važno dogodilo, da sam rešio problem", posle te pesme Dušan Radović je znao kakav treba da bude i koji mu je pesnički put.

Pesma na koju je potrošena godina prva je vrednost svih Radovićevih pesničkih decenija.

Posle nje on je već bio u srpskoj književnosti.

U mnoštvu genijalnih pesama svaki veliki pesnik, a Radović to jeste, uvek ima samo jednu pesmu - koja je njegov pesnički fatum, njegov znak po kome ga razaznajemo i pamtimo. Tako su, recimo: "Santa Maria della Salute", znak Laze Kostića, "Možda spava", znak Vladislava Petkovića Disa, "Svakidašnja jadikovka", znak Augustina Tina Ujevića... "Strašan lav", je znak Dušana Radovića.

Zbunjuje da je "Strašan lav" jedna od tri prve Radovićeve pesme, uz "Pismo za lovca" i "Da li mi verujete".

Trećom pesmom sam pesnik je postavio pitanje svog poverenja pred čitaoce, što bez obzira na duhovitost pesme jeste veće i suštastvenije pitanje, pitanje vremena, teškog po narod i opakog po pesnike. Bilo je 1949. godine, u vreme strahovlade agitpropa i propisane pesničke konvencije, pa je pitanje poverenja bilo pitanje za pesnički preokret.

Mi danas znamo da su ove tri Radovićeve pesme međaši između starog i novog u srpskom pesništvu za decu. Radović, kome je najteže bilo s njim samim, kaže da su ga one uverile da može pisati pesme.

Međutim, pitanje je, nisu li one i prvi izdanak moderne srpske poezije posle Drugog svetskog rata i prvo pevanje izvan propisanih i ideološki podrazumevanih konvencija? Izdanak koji je najviše naš?

Usuđujem se ustvrditi - jesu.

Pesmom "Bio jednom jedan lav" počeo je razračun naše književnosti, našeg modernog pesništva, sa socrealizmom. Radović je shvatio kako se može odgovoriti tamo gde se ne može odgovoriti razumom i sumnjom.

JEZIK I LANCI
KNJIŽEVNOST socrealizma nije trpela ni razum, ni sumnju, niti ikakve estetske, a i druge prigovore. Na nju se jedino moglo odgovoriti samom biti književnosti - maštom, igrom duha i jezika, neponovljivošću i neodoljivošću. Radović je shvatio da se kovanjem i raskivanjem jezika raskiva dogma. Gde zvecka jezik, ne zveckaju lanci.

Bilo je to vreme kad se slušalo i prisluškivalo na više od dva uva, kada se pratilo i sledilo na više od tri noge, kad su mogli biti progutani i tramvaji i oblaci, a kamoli ljudi. Protiv takve nemani najbolje se išlo školskom gumicom mašte.
(NASTAVLJA SE)