Piše: Mirjana Radetić
U DUGOJ istoriji Srpske pravoslavna crkve, sigurno nije bilo patrijarha sa takvom dozom skromnosti, kao što je ima patrijarh Pavle. Ništa ga svih ovih godina nije promenilo, pa ni najviša crkvena funkcija koju obavlja kaluđerski predano. Ostao je u svemu običan čovek, omiljen i poštovan u narodu, kome i ime - dobijeno monaškim postrigom 1946. godine u manastiru Blagoveštenje - savršeno pristaje: u hrišćanskom smislu znači "čovek mali pred Bogom".
Ima crkveni dvor, a živi kao u monaškoj keliji, u koju je iz Prizrena, kažu, preneo čak i svoj stari, drveni krevet koji ujutru namešta sam; ima kola i vozača, ali putuje peške i autobusom, čekajući na stanici kao sav običan svet; jede povrće i mlečnu hranu, ne trpi protokol, i ne uzima platu patrijarha - prima samo skromnu državnu penziju. Navika da ide peške, inače, ostala mu je još iz detinjstva, kad je pešačio i po dvadeset kilometara dnevno: "Mnogi ne znaju da sam ja dete sa sela, posle rata sam dugo živeo u kraju gde nije bilo javnog prevoza... Godinama sam išao peške i nije mi teško".
Šale o njegovoj štedljivosti primaju se u narodu s krajnjim simpatijama, jer zna se da patrijarh Pavle ne štedi zbog sebe. U Patrijaršiji kažu da se u javnosti i ne zna na koji sve način pomaže izbeglima i siromašnima: čim uspe da skupi koji dinar, porodicama s mnogo dece kupuje kravu . "Važno je da kuća s nečim počne, i da deca imaju mleka". I u ovim godinama nikad ne sedi besposlen: zna da sašije, da popravlja roletne i brave, pendžetira cipele. I naljuti se jako kad ustanovi da radnici Patrijaršije krenuvši kućama, u kancelarijama ne pogase sijalice.
Život ga nije štedeo, pa iako odmalena "slabačak", kako sam voli da kaže, na selu je morao da se prihvati i težeg posla. Familija mu se u rodnim Kućancima bavila zemljoradnjom.
"Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom", seća se. "Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao, stigao sam i do oranja..."
NJegovi drugovi iz Prizrenske bogoslovije sećaju se da je obavljao stolarske, knjigovezačke, limarske, kalemarske i druge radove. Čak je svojim đacima sam krpio cipele. Stoji iza životniog stava da se nijednog posla ne treba stideti - ni najprljaviji posao ne može čoveka da ponizi, ponižava ga samo greh. I, pri tom, navodi primer čuvenog matematičara Mihaila Petrovića Alasa, koji je već u šestom razredu škole naučio pravi ribarski zanat, "ne prosto pecanje, nego ono s mrežama".
"Radio je to i kao profesor Univerziteta, zajedno sa ribarima koji su od toga živeli, i znao je da kaže: `Kad radim intelektualno, odmaram se fizički, kad radim fizički, odmaram se intelektualno...` Što čovek više poslova zna, više vredi", kaže patrijarh.
Ponekad se patrijarh Pavle "otvori" i odgovori na indiskretna novinarska pitanja: Da li je odluku da za životno opredeljenje izabere manastir doneo lako? "Ta odluka je", kaže, "dugo u njemu sazrevala - jer takve odluke čovek i ne može da donese preko noći".
Patrijarh Pavle slavi Lazarevu subotu, i jedini je srpski patrijarh za života predložen za sveca. O tome ne voli ni da govori. I jedan kuriozitet za kraj - panagija koju nosi na grudima (slika Bogorodice, o lancu kao obeležje vladičanskog čina) poklon je još kralja Aleksandra nekadašnjem patrijarhu Dimitriju. NJu otad nasleđuju svi srpski patrijarsi.

(K r a j)