Piše: Mirjana Radetić
IZBOR vladike raško-prizrenskog Pavla za patrijarha, Živorad Stojković opisao je u tadašnjem "Pravoslavlju" :" Nije slučajno da u pravi čas na tron Svetog Save dođe jedan veliki monah srpskog pravoslavlja.Jer, na čelo crkve došao je vladika koji je više ličio na isposnika nego na arhijereja;koji je bez svojih kola i kočija,najprostranijom srpskom eparhijom putovao i hodao sam,kako ni seljak-domaćin ne ide po toj besudnoj zemlji danas,koga su gurali pa i izgurivali iz autobusa,da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače - postiđujući ih svojim trpljenjem bez ljutnji i negodovanja.
Tog vladiku, visokoučenog teologa , viđali smo i kako sa vratolomnih lestava opravlja krovove crkava ili konake monahinja,a u sedištu svoje eparhije nema dvor, već ćeliju,bez telefona i ličnog sekretara,sa pisaćom mašinom na stolu,kojom sam kuca izveštaje,akta, pisma - marjaša ne dajući za drugi papir osim pelira. Ili kako je kapao nad stotinama stranica pastirskih odgovora na zamišljena pitanja vernika,od najtežih, do najpraktičnijih,a da ti dragoceni spisi,najviše naučne i bogoslovske važnosti, pisani čistim, odnegovanim jezikom velikog duhovnika,još uvek stoje nepreštampani u knjige".
Već u otpozdravnom govoru za trpezom, odmah po izboru, patrijarh je stavio do znanja da "Srpska pravoslavna crkva nije i neće biti nikada nikome sluškinja" jer je "njeno da služi dobru svoga naroda" .Ukazao je na brojne rane na telu SPC . "Mnogo je ogrešenja o svetinje i o grobove predaka", rekao je. "Kosti braće srodnika, postradalih u ratu i posle njega,ni do danas nisu našle pokoja ni čoveka dostojne sahrane...Pomirenje sa mrtvima, i mrtvih međusobno - neophodni je uslov za pomirenje među živima ".
Zatim je dodao da novi početak treba da bude i početak istinske obnove ličnog i društvenog života u našem narodu." Opojmo grobove svojih mrtvih,a sahranimo mržnju, zlobu i sve što nas deli i što bi moglo,ne daj Bože, u budućnosti postati izvorište podela i novih rana. Poluvekovno mukotropno življenje pod jednom partijom ne ostavlja nas slepima. Naše ratne sekire, posleratno pomračenje Srbije i gaženje ljudskog i narodnog dostojanstva u ime "jednospasavajuće ideologije" dovoljno su nam iskustvo da nas,jednom za svagda otrezne i vrate sebi i Hristu Bogu".
Sa 76 godina, koliko je imao kad je odlukom Svetog arhijerejskog sabora postao 44. poglavar SPC , a šesti patrijarh posle ujedinjenja 1920. godine, patrijarh Pavle bio je najstariji izabrani srpski patrijarh. NJegov prethpodnik German imao je 59...
Iako je svoj život zavetovao Bogu, opredelivši se za golu monašku keliju i duge sate samoće u molitvi, dugogodišnji kaluđerski život današnjeg patrijarha nije bio lak. I sama odluka da se zamonaši , doneta u vreme kad je već imao 32 godine života, dugo je u njemu sazrevala. Kako je jednom kasnije ispričao, to nije odluka koju čovek može da donese donosi preko noći, a o ženidbi opet, s bolešću, nije moglo da bude govora.

(Nastavlja se)