PIŠE: Mirjana Radetić
ČINJENICA da je 33 godine proveo na Kosovu i Metohiji, radeći jedno vreme kao suplent (predavač) u Bogosloviji u Prizrenu, a zatim kao raško-prizrenski vladika, doprinela je da današnji poglavar SPC duboko upozna svu tragiku kosovskih događaja. O njima je već u to vreme sudio nepristrasno, šaljući izveštaje Svetom arhijerejskom sinodu - jedinoj instituciji koja nije zatvarala oči pred greškama tadašnje vlasti u odnosu na srpski narod.

U zvanje episkopa, inače, proizveden je po povratku sa postdiplomskih studija u Atini, gde je boravio od Božića 1955. do maja 1957. i gde se posebno bavio novozavetnim studijama i pitanjima iz liturgike. O njegovoj skromnosti i smernosti, o želji da se što više teološki obrazuje, čuli su se glasovi još dok je bio na studijama. Priča se anegdota: kad se jedan velikodostojnik Srpske crkve raspitivao kod svojih atinskih kolega kako tamo uče srpski đaci, ovaj mu je navodno odgovorio: "Kada bi naša, Grčka crkva, imala pet sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača crkva na svetu".

NAREČENJE novoizabranog episkopa raško-prizrenskog obavljeno je u beogradskoj Sabornoj crkvi, 21. septembra 1957. godine, da bi sutradan čin hirotonije izvršio tadašnji patrijarh srpski Vikentije uz sasluženje trojice vladika, među kojima je bio i potonji patrijarh German. Ustoličen je oktobra iste godine u prizrenskoj Sabornoj crkvi, pri čemu je na ustoličenju održao tako upečatljivu pristupnu besedu, da se ona - kažu u Crkvi - može svrstati u antologiju biblijskog propovedništva i monaške smernosti.

Odmah po stupanju na visoku crkvenu dužnost, novoizabrani episkop raško-prizrenski krenuo je da u svojoj napaćenoj eparhiji gradi nove i popravlja porušene hramove. Drevnu Prizrensku bogosloviju "Sveti Kirilo i Metodije", u kojoj je jedno vreme bio predavač, i koju je 1871. godine podigao čuveni Sima Igumanov, Prizrenac, pretvara u pravi rasadnik svešteničkih kadrova. Generacije i generacije bogoslova izašle su iz ove škole.

Već u to vreme, intenzivno obilazi peške svoju eparhiju, razgovara s ljudima, shvata svu muku kosovskog življenja. O tom periodu "Pravoslavlje" je zapisalo: "Gurali su ga i izgurivali iz autobusa, da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače... Od Prizrena do Beograda ne jednom bi odsedeo noći u vagonima bez prozora, i sa snegom po sedištima..."

NJEGOVE beleške o tom kosovskom periodu su retko svedočanstvo za istoriju, i nije slučajno akademik Matija Bećković rekao da "za Kosovo i Metohiju i njihovu tragediju nema važnijeg svedoka od NJegove svetosti"..

- Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa raško-prizrenskog, video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda - pisao je u ono vreme patrijarh Pavle. - Pošto je od Stare Srbije načinjena Autonomna Oblast Kosovo i Metohija, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo, u stvari, drže Šiptari... Dobijao sam upozorenja da pazim šta pišem, jer izveštaji dolaze do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje.

(NASTAVLJA SE)