PIŠE: Mirjana Radetić
SUSRET današnjeg patrijarha s jednim tuberkuloznim mladićem u manastiru, koji se tu sklonio s ocem iz istočne Bosne, tako je dubok utisak na njega ostavio, da se i kasnije, mnogo puta u životu, prisećao tog tragičnog događaja:

"Ne sećam se kako su dospeli do manastira, ali se otac nama činio ded, pa smo ga svi zvali Čiča. Umeo je da popravlja krovove, zamenjuje dotrajale grede, a naročito da pravi delove za kola, tako da je stalno bio pozivan na rad po okolnim selima. Svu zaradu ostavljao je manastiru koji mu je primio sina. Donosio je s posla i sve najbolje od hrane što bi mu davali iz kuća u kojima je radio. Mladić je, međutim, kopnio, a otac sve činio da ga spase. Čiči Bosancu, ustaše su, kada su opkolile kuću, zaklale sve četvoro zatečenih - majku, ženu, ćerku i mlađeg sina.

Posle svakog večernja, dugo bi on sam stajao kraj četiri upaljene sveće, a nama je ostavljao veliku, na pultu desne pevnice, da je zapalimo za zdravlje. Kad je mladić već sasvim zanemogao, Čiča je prestao da odlazi u sela i nije se odvajao od sina. Posle dve noći u groznici, mladić je izdahnuo. Čoveku, kojem je sve pobijeno, Bog je uzeo i sina, jedino što je još imao. Mučio sam se, i još uvek se mučim, da razumem volju Božju. Osećao sam se gotovo krivim što Gospod nije uzeo mene, nego to bespomoćno stvorenje, koje mu je, mora biti, bilo milije.

Otac, skamenjen, samo se prekrstio, a kada su iguman i još dvojica starijih monaha prišli upokojenom, Čiča se izmakao iz sobice i uputio crkvi. Otac kao da je bolje od mene razumeo volju Božju. Sa nekom posebnom pobožnošću učestvovao je u svemu oko sahrane i posle nje. Čiča je sam načinio sanduk i sam iskopao raku.

OSTAO je u manastiru i po čitav dan radio na poslovima koje je sam nalazio. Sa strahopoštovanjem gledao sam u tom čoveku jedan starozavetni lik, kao živu istinu o čoveku, sve življu što je nepojamnija. Smrt je kraj mukama, a stradanje opustelog čoveka najveće je iskušenje. Dečak se upokojio u Gospodu, a otac, posmatrao sam ga, sa smirenošću mučenika žalost za sinom iskupljivao je trpljenjem. Što je ono teže, uteha kao da postaje veća."

O tome, inače, kako je sam oboleo, i kako se dugo lečio od bolesti koja ga je kroz život od malih nogu pratila, patrijarh je ispričao u jednom intervjuu: "Ja sam 1944. prešao u Banju Koviljaču, gde sam radio kao vaspitač i veroučitelj u izbegličkom domu. Bio je mesec avgust, vodili smo decu na jednu pritoku Drine, da se kupaju. Iznenada, jedan mali poče da se davi. Onako vruć i znojav, skočim i izvučem ga, a potom previjem preko kolena, i naravno, dobro izgrdim: - Malo ti je što si izbeglica, još hoćeš da se udaviš na naše oči.

TAJ događaj sam zapamtio jer sam se već sutradan razboleo na plućima. Gorega zla ne možeš videti. Bolest akutna, nikoga svoga nemate, lekova nema nikakvih, potrebna je jaka hrana. A gde? Kako? Jede se kakva se ima.

Najednom zapuca, evo ti četnika na gotovs; tu budu neko vreme, opet zapuca, izlete oni, eto ti partizana, sve sa puškama na gotovs; opet zapuca, oni izlete, evo ti Nemaca, povlače se...

Bolovao sam celu zimu. Vojske su se smenjivale... Kada je došla jedna partizanska brigada, pozva me njihov starešina da pokažem dokumenta. Sumnjali su da i ja nisam kao kaluđer Justin, koji je promenio ime u Jusuf i pobegao pred partizanima. Nemam ja, rekoh, kud da bežim. Ja sam izbeglica, kud će izbeglica da beži?! Bolestan sam, a ovo su moja dokumenta. Taman se to sredilo kad jedna partizanka bolničarka vide da imam toplomer i htede da mi ga uzme. Oni ga nisu imali, a meni je, pak, on bio jedino što sam imao od lekova. Taj toplomer mi je davao kakav-takav uvid u razvoju bolesti i jedva sam uspeo da joj objasnim da će sutra biti u većem gradu i moći da ga kupi, a ja ću ostati bez ikakvog merila. Na kraju me ostavi na miru i ostavi mi moj toplomer. Za sve to vreme ležanja imao sam dovoljno vremena da razmislim o budućnosti.

(NASTAVIĆE SE)