SVET je sa velikim interesovanjem pratio tok Balkanskog rata. Objavljeno je da je Vrhovni štab srpske vojske sa najvećim interesovanjem pratio događaje u Kumanovskoj bici. Kako ni Vrhovni štab nije imao tačne izveštaje sa kakvim snagama raspolažu Turci, nije bilo ni tačnih izveštaja o toku borbe.
Drugog dana Kumanovske bitke kralj Petar Prvi je u Vranju priredio ručak. Nedostatak izveštaja mučio je sve prisutne. Svako je mislio: šta li se sada tamo dešava? I, evo, dolazi u trpezariju ordonanas oficir, i svakome je sinulo u pameti: šta li javlja taj telegram? Uzbuđenje i radoznalost jako su uzbudili sve prisutne. Načelnik Glavnog štaba, đeneral Radomir Putnik, uze telegram od oficira, stavi naočare, a ruka mu je primetno podrhtavala. U trpezariji nasta tajac da se moglo čuti zujanje muhe. Putnik otvori telegram i poče da čita:
- Neprijatelj je, posle uporne borbe, pod našim pritiskom počeo odstupati na celom frontu...!
Svima kao da pade težak kamen s vrata, odahnuše dušom i kao u jednom glasu viknuše:
“Hvala Bogu!”
Kralj Petar se osećao srećnim što je njemu palo u deo da sa svojom dičnom vojskom, kao unuk “cara u opancima”, bude osvetnik Kosova... Zar se on nije kao čovek mnogo godina borio u bosanskom ustanku protiv vekovnog neprijatelja svoga naroda? I njemu Gospod dosudi da vrati Srbiji Skoplje, stolicu cara Dušana, koju su Turci još pre 520 godina oteli od kraljevića Marka (1392. godine).

IZVEŠTAJ ANRIJA BARBIJA
A KAKO je svet saznao o pobedi u Kumanovskoj bici?
Čuveni profesor pariskog univerziteta Oman Emil (1859-1924) i istoričar Srpske akademije nauka, opisuje svoj razgovor sa jednim članom Francuske akademije nauka.
- Da znam dobro, Vi ste srbofil i imate lepo mišljenje o srpskoj vojsci. Turski vojnik je najbolji na svetu!
I akademik pokaza prstom na poslednje vesti u poznatom časopisu “Journal des Debats”, jednu službenu depešu iz Carigrada:
“Naše makedonske trupe razbile su četiri srpske divizije kod Kumanova!”
Toj depeši Oman zaista nije mogao verovati. Znao je mnogo o kralju Petru i njegovom sinu prestolonasledniku Aleksandru, znao je mnoge od slavnih vojskovođa koje su učestvovale u bici na Kumanovu: Radomira Putnika, Živojina Mišića, Stepu Stepanovića, kao i veliki broj srpskih oficira i vojnika, posmatrao je njihove okretne i pouzdane pukove kako defiluju pod trobojnim zastavama. Nije mogao verovati da su ih Turci “razbili”.
Ali, sati su izgledali dugi svim slovenskim prijateljima do onoga trenutka kad depeše francuskog dopisnika sa Balkana Anrija Barbija, ne obavestiše u “Journal des Debats” i drugim novinama da je “razbijanje” Srba bila baš njihova odlučujuća pobeda na Kumanovu.
Evo jednog od prvih opisa Kumanovske bitke na Srtevici, koji je dao Anri Barbi 1913. godine:
“Noć se polako spuštala. Tada u nejasnim trenucima koji odvajaju dan od noći, Turci probaše svoj poslednji napor. Oni su po svaku cenu hteli da probiju levo krilo srpsko.
Oni još jednom poleteše, prava ljudska bujica. Hoće da dopru do srpskih položaja; stižu do njih i pored svih krvavih provalija, koje u njihovim redovima otvaraju šrapneli. Izgledalo je da se njihovi mrtvi, čim padnu, ponovo dižu.
Topovi, mitraljezi, puške kose im prve redove; ali preko njih prelaze drugi redovi koje potiskuju oni iza njih. Sva hrabrost, sva snaga turska imala je samo jedan cilj: da se, ipak, ide napred.
Nastade jedan kratak, neobjašnjiv zastoj, kao da su dve rase merile jedna drugu, licem u lice poslednji put, pre nego što se budu uhvatile u koštac...

ČETIRI KARAĐORĐEVE ZVEZDE
VEĆ smo - pričao je docnije kapetan Janković - osećali njihovo disanje. Već smo razlikovali Anadolce, skrhane od umora redife od starih vojnika razrogačenih očiju, bele brade.
Ali, strašan vetar od šrapnela zahuja. Sve sprave za ubijanje pucale su i grmele ujedno. Četvrt časa trajao je okršaj koji se ne da opisati.
Odjednom glavni junak ovog natčovečanskog otpora, komandant sedmog puka, potpukovnik Glišić, pade pogođen jednim zrnom. Major Nikolajević vide kad je potpukovnik pao. On poleti, izvuče svoju sablju: petnaest jurišnika, to je bilo sve što je ostalo, učiniše to isto. Jedan krik odjeknu: “Juriš!”
Tada u jednoj vrsti zanosa, ostaci sedmog puka poleteše napred i čudo se dogodi. Red po red, korpus turske vojske bio je zbrisan, odbijen! Major Nikolajević, bio je neprestano na čelu svojih vojnika, sve dok nije pao pogođen pešadijskim zrnom u levu nogu. Pogodila su ga još dva zrna od šrapnela u desno rame, a jedna mu je granata rasekla plećku, dok ga najzad nije pogodila granata u slabinu od koje je izgubio svest. Besni juriš još se ubrza, i jedna baterija uzeta je na juriš. Preneražene tobdžije, koje nisu imali vremena da pobegnu ostadoše prikovane za svoje topove.
Major Nikolajević teško je ranjen na pet mesta i pao onesvešćen, ali njegova žrtva nije bila uzaludna. Na celoj liniji neprijatelj je bežao. Turska ofanziva bila je konačno slomljena...
Posle ranjavanja u ovde opisanoj Kumanovskoj bici Vojislav Nikolajević je pet meseci proveo u bolnici i potpuno zalečio rane. U Prvom svetskom ratu (1914-
-1918) učestvovao je u činu potpukovnika, ponovo je više puta ranjavan u Cerskoj bici.
Ove svoje uspomene napisao je 1921. godine.
Oženio se 1926. godine u 50. godini, LJubicom, kćerkom državnog savetnika Bogdana Damjanovića, i postao otac jednog deteta. Zbog zasluga u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje nosilac je velikog broja domaćih i stranih odlikovanja, od kojih su mu bile najmilije četiri Karađorđeve zvezde s mačevima za neustrašivo junaštvo i sedamnaest ponetih rana. NJegove slike nalaze se i danas, među proslavljenim junacima prošlih ratova.
U Drugom svetskom ratu, 1941. godine, doživeo je tešku sudbinu bezuslovne kapitulacije i pao u nemačko zarobljeništvo. U nemačkom zarobljeništvu ostaje pune četiri godine, mučen i ponižavan, ali uvek uspravan i primer veličine.
Umro je 1950. godine, posle jedne teške operacije u Nemačkoj. Na groblju u Osnabriku nalazio se njegov grob sve dok tamo nije osnovana kosturnica, koja nosi njegovo ime, i gde leže posmrtni ostaci sa imenima svih bivših zarobljenika logora u Osnabriku.

TRIJUMF MALE SRBIJE
POSLE turskog poraza u Kumanovskoj bici svet je mogao čitati pismo divizijskog đenerala i komandanta turske Vardarske armije Zeki-
-paše, upućeno 25. oktobra Ali Rizi-paši, glavnokomandujućem u Solunu:
“Javio sam Vam da je velika bitka trajala do šest sati uveče. Naš je sedmi korpus pretrpeo vrlo velike gubtike. Da bih mu pomogao naredio sam DŽavid-paši da pređe desno krilo srpske vojske da bi sedmi korpus mogao da se povuče. Feti-paši sam izdao zapovest da povlači polako svoje trupe koje još nisu bile opkoljene. Međutim, kad su one počele to kretanje bitka je još trajala i sedmi korpus je bio izložen vatri srpske artiljerije kakva se ne da zamisliti. Panika ga obuzela i počeo je bežati ne znajući kako da se spase od ove strašne smrtonosne vatre. Tako je sedmi korpus uništen. Artiljerija koja je imala 150 topova, naša municija i hrana, sve je to bilo napušteno u bekstvu. Ono malo vojnika što je ostalo stiglo je kao ludo u Skoplje. Plan je dakle, DŽavid-
-pašin propao.
Na njegovom desnom krilu bitka još traje, ali sedmi korpus i suviše je slab da odbije neprijatelja i ja se bojim da njegov otpor ne bude kratak. Kara-Saidov peti korpus i jedna divizija nizama biju se kod Kočana. Mada su oni naneli znatne gubitke, potpuno su slomljeni i povlače se ka Štipu. Ja sam vrlo nesrećan što Vam zvanično javljam da je naša velika bitka izgubljena.”
Ali Riza odgovara Zeki-paši 26. oktobra:
“Gubitak velike bitke mnogo me je ožalostio. Moja je duša puna bola. Ratna sreća je ovog puta bila na strani neprijatelja. To se dešava u svim ratovima. Savetujem Vam da se prepustite Božjoj volji i želim Vam hrabrost da izdržite strašne trenutke sadašnjeg položaja.
Pošaljite u pomoć Skopljanskoj vojsci sve trupe petog korpusa. Gledaću da Vam pošljem još vojske odavde. Neka Vam Bog bude u pomoći!”
Srbija i druge tri male države na Balkanu: Crna Gora, Grčka i Bugarske pobedile su osmanlijskog porobljivača i prvi put se jedna duga turska istorija u Evropi morala prekinuti. Posle zauzeća Kumanova, Bitolja, Soluna, Lile Burgasa, Jedrena i drugih gradova, u Londonu je 30. maja 1913. godine potpisan mirovni ugovor. Ovim ugovorom, na čije je potpisivanje Turska bila prinuđena, sprečen je prodor Austro-Ugarske prema Solunu. Pobedom saveznika omogućena je pojava albanske države.

ZADIVLJENA EVROPA
POSLE Kumanovske bitke Srbija je postala značajan faktor na Balkanskom poluostrvu. Ona se pokazala onakvom kakvom je Evropa vekovima nije mogla videti. Dugo su je pratile nesreće, ali i kada je nije bilo na evropskoj karti Srbi su se borili protiv ugnjetača. Oslobodili su se svojom snagom bez evropskog rata. Divila im se cela Evropa, od Petrograda do Pariza, preko Beča i Berlina jer su trijumf moralne i vojničke snage i rodoljublja ostvarili ideju nezavisnosti Balkana i načela: Balkan - balkanskim narodima.
Danas, kada je stara srpska i makedonska zemlja pod stranim protektoratom, ta ideja nezavisnosti još je uzvišenija. Pokušajima da se ostvari etnički čista velika Albanija otvaraju se ljute kosovske rane.
(KRAJ)