BOŽE moj, jesam li živ ili mrtav? - mislim u sebi.
Nemam snage da pokrenem glavu ni levo ni desno i vidim ima li koga živog u mojoj blizini. U onom okretanju na leđa kada me je parče artiljerijskog zrna udarilo u slabinu, leva ruka pala mi je na pištaljku koja mi je visila o vratu. Ako sam živ, mislim, moći ću malo da se oglasim pištaljkom, te je uzmem levom rukom, prinesem je ustima i dunem koliko sam više mogao. Čujem sviranje kao kad osica zuji, svedoči major Vojislav Nikolajević i nastavlja:
- Živ sam!
Mrkla je noć. Imam snage samo da gledam pravo gore i da okrećem oči malo levo i desno i ništa više. Iz mraka se pojavi silueta vojnika; vidim ga ali nemam moći da ga pozovem u pomoć. On zvera na sve strane i primeti me da ležim, sagne se nada mnom i najednom viknu:
- Jaoj meni, komandante moj! Odmah ću se vratiti - otrča i nestade u pomrčini.
Posle kratkog vremena čujem topot nogu. Dojurio je sa dvojicom vojnika, uhvatio me ispod pazuha, drugi me uze za noge, a treći pokupi sablju, revolver i nosila.
Kako su me i kuda nosili, kako su me spustili na zemlju i otvorili usta da sipaju konjak, ne znam, jer sam bio onesvešćen. Ali konjak me je malo ispekao i rasvestio, te sam promrmljao:
- Vode!

PREŽIVEĆEŠ, NE BRINI
DALI su mi malo vode. Dva oficira i vojnici seku i skidaju sa mene odelo, traže rane i na brzu ruku previjaju. Na tom mestu bila je neka kuća sa koje su skinuli vrata na koja su me natovarili i četiri vojnika počeše nositi. Bio sam u nesvesnom stanju, ali kad vojnici zbog mraka i zemljišnih neravnina počnu neravnomerno da nose vrata, stopalo leve noge počinje da mi klima i jaki bolovi prelomljene kosti rasvešćuju me i prostenjem iz grudi:
- Lakše...!
Od ostalih rana ne osećam nikakve bolove. Odnesen sam na previjalište Dunavske divizije kod crkve u Nagoričanima.
U tom zavojištu moj školski drug iz gimnazije dr Nikola Kostić dao mi je čaja i previo rane. Oslovio me po imenu i rekao mi:
- Ne beri brigu! Jesi teško ranjen, ali srećan si što ti nisu povređeni unutrašnji organi.
Bolničari me unose u jedan veliki šator gde su najteži ranjenici, spuštaju me na zemlju i pokrivaju.
Koji je to vojnik posle najopasnijeg momenta u borbi, gde je smrt posejala svoje žrtve, imao hrabrosti da dođe iz pozadine i vidi šta se dešava?
Bio je to moj imenjak, pred sam rat kaplar u mom bataljonu. Po osobinama vojnik kakav se samo poželeti može: pametan, brz kao jelen; desetina mu je bila najbolja i po obuci i po disciplini. Ali imao je malo “duže prste” i voleo je noću da ustane kad svi vojnici spavaju, da im otvara sanduke i da ih pretresa. Kad je prvi put uhvaćen u krađi kažnjen je disciplinski; ali kad se ovo ponovilo lišio sam ga čina i pred celim bataljonom skinuo mu kaplarske zvezdice. Na moje traženje komandant puka premestio ga je u 3. bataljon, u onaj u koji sam za vreme okršaja došao i gde sam ranjen. Kazna je učinila svoje dejstvo i on je opet bio najbolji vojnik u četi.
Kao prošće leže ranjenici jedan pored drugoga. Ne zna se ko je od koga teže ranjen, redov do oficira; onako kako je koji donesen i previjen, tako je i spušten.

MARICA PUNA KRVI
TEŠKI uzdasi i škrgut zuba prekidaju s vremena na vreme onaj svečani mir koji vlada. Cele noći kao kroz san slušam tutnjavu artiljerijske vatre i buncanje teško ranjenog vojnika u glavu koji je bio u agoniji. Pominje majku, oca, svoje selo, Smilju, decu, govori neke nerazumljive reči bez smisla i sleda, a bolničar pritrčava i obara ga. Zaspao sam. Kad je sunce već dosta odskočilo probudi me neki šušanj oko mojih nogu. Bolničari izneše vojnika teško ranjenog u glavu koji je svršio s ovim svetom.
Na sanitetskim kolima prenesen sam u Čelopek gde je bilo preko 600 ranjenika. Sanitetska kola sa lekarima otišla su napred, jer su naši očekivali da će se Turci pred Skopljem još boriti i pružiti ponovni otpor. U Čelopeku je ostao jedan podnarednik sa šest bolničara da transportuje sve nas u Ristovac. Ostavljeni smo, pomislim, Bogu na milost i nemilost i ovom podnaredniku sa njegovim bolničarima. Ni doktora, ni lekova, ni hrane; ništa nismo imali. Bolničari su imali samo zavoje, a kako je iz moje ogromne rane na slabini krv probijala zavoj, to mi je podnarednik preko njega previo još jedan nov.
Zbog rane na slabini, na prsima i desnom ramenu, sav sam stegnut i ufalčovan i počinjem da kašljem. Uzdržavam se koliko mogu, ali kašljanje počinje sve jače. Najednom osetim da mi u blizini najveće rane pođe toplo.
Da nisam osetio pljuvačku? Uzmem maramicu i pljunem. Počeo sam da izbacujem krv. Uznemirio sam se. Pozovem podnarednika bolničara, a on mi najhladnije odgovori:
- Pa, dešava se to kod ranjenika, ali ništa ne mari!
Hvala na utesi! - pomislim.
Na moju sreću, izbacivanje krvi je prestalo samo od sebe.
Drugoga dana naredim vojniku da uzme iz moje bluze 10 dinara i kupi mleko, ali mleka nije mogao naći. Ponovo mu naredim da kupi kokoš i zamoli seljanku da mi skuva čorbu. Dobra seljačka duša skuva mi čorbu i ne hte da primi ni pet para. Pokušavam da jedem meso, ali zubi otkazali poslušnost; ne mogu da žvaćem i čini mi se da je meso tvrđe od kamena, iako me uveravaju da je veoma meko. Pokušavam da uzmem malo čorbe, ni to ne mogu. Dadoše mi čašu divnog slatkog vina; to sam mogao da pijem i ono me malo osveži.

SANITET - VOLUJSKA ZAPREGA
TREĆEG dana posle podne, kad sanitetska kola nisu došla, počeše da transportuju najteže ranjenike na običnim seljačkim kolima. Uzeše i mene. Po prostrtoj šaši stavljali su nosila i tako smo u 4 sata po podne krenuli. Nebo se poče oblačiti i u prvi sumrak otpoče kiša da rominja, pa da pada sve jače. Ispod sebe na nosilima nisam imao ništa, ali sam bio dobro pokriven ćebetom, šinjelom i pelerinom. Sad je nastala borba na život i smrt. Verovao sam da će sa mnom biti gotovo ako mi rane zakisnu.
Na divizijskom zavojištu u Nagoričanima bilo je svega deset metalnih kopči za ranjenike sa prelomljenim kostima na nogama. Svi ostali koji su kasnije doneseni, među kojima sam bio i ja, imali smo samo obične drvene daščice koje nisu mogle dovoljno da učvrste nogu. Kada me školski drug previjao nije mogao pretpostaviti da ću sa ovako tešim ranama biti transportovan na običnim nepokrivenim seljačkim kolima, niti da će mi desna ruka usled probijenog ramena utrnuti i otkazati poslušnost, jer bi mi je verovatno pričvrstio uz telo.
Kako sam bio dobro pokriven preko tela, pa i preko glave, imao sam sada da se borim: da me ćebe ne uguši, da mi desna ruka ne udara o kanate kola, i da koliko toliko ublažim bolove na nozi. S vremena na vreme levom rukom podižem ćebe sa glave, malo udahnem vazduha i potom ga polako spustim. Ali utrnula desna ruka ne može da se drži na grudima usled potresa kola i udara laktom o kanate. Kad spustim ćebe na glavu, levom rukom hvatam desnu i držim je na grudima. Kola po lošem putu ljuljaju i tresu, stopalo mi na ranjenoj nozi klizi levo i desno, a na laktu sam dobio i šestu ranu od mlataranja po kanati.
To mi sve pričinjava velike bolove koji se uvećavaju i zbog samog pritiska pokrivki, pa naređujem da kola zastanu, da mi vojnik malo odigne ćebe sa ranjene noge. Moji bolovi i patnje bili su veliki. Da je neko zapisivao ono što sam šaputao na nosilima dok su me prevozili, imao bi lepu zbirku pogrdnih epiteta na račun vrhovnog srpskog vojnog saniteta. Cele noći je kiša pljuštala i tek je pred zoru prestala. Kad je svanulo i kad sam ugledao barake Ristovačke bolnice i meni je svanulo.
U Ristovačkoj bolnici našao sam lekara, lekove i sve drugo što je ranjeniku potrebno. Tu ste me poštovani Gospodine našli teško ranjenog, pa Vam nisam mogao o svemu pričati što sada pišem.
Iz ove bolnice nisu me mogli odmah transportovati zbog velikog broja železničkih kompozicija koje su jurile ka Skoplju sa dopunskim bataljonima, municijom i hranom.
Dana 1. novembra prevezen sam sanitetskim vozom u Beograd, u 10. rezervnu bolnicu. Sa mnom je donesen teško ranjeni kapetan LJutomir Đorđević i još jedan poručnik iz 18. puka, obojica iz Kumanovske bitke. LJutomir je ranjen u kičmu i isprva dobro izgledao u licu. Ja sam od istekle krvi i neprestane temperature bio veoma slab i iznuren. Docnije, dok je LJutomir venuo, ja sam se postepeno oporavljao, pa čak izdržao i dve operacije na nozi.

KARAĐORĐEVA ZVEZDA
KAD je prošlo mesec dana od našeg prispeća u bolnicu, pitali su upravnika bolnice iz Ministarstva vojnog, da li ćemo ostati u životu. Za LJutomira je odgovoreno da će umreti i on je nekoliko dana pre smrti unapređen u čin majora. Za mene je odgovoreno da ću ostati u životu.
Za moj rad u Kumanovskoj bici odlikovan sam Karađorđevom zvezdom 4. reda sa mačevima i unapređen u čin potpukovnika, posle dve godine i devet meseci.
(NASTAVLJA SE)