Piše: Slobodan Pantić
**ARTILJERIJSKI potpukovnik g. Svetislav Stajević, koji je tada bio u vrhovnoj komandi, pregledao je sve turske zaplenjene topove sakupljene posle bitke i pala mu je u oči jedna baterija čiji su se topovi unekoliko razlikovali od ostalih zaplenjenih topova. Raspitivao se za nju i kada je čuo da sam od nje teško ranjen, došao je do mene u bolnicu da me poseti i tom prilikom mi je rekao da je svaki štit na topu bio probijen sa 7-8 pešadijskih zrna.
Koliko je važan ovaj momenat borbe za ishod cele bitke na levom krilu vidi se ako bi se postavilo pitanje: u kakvoj bi se situaciji našli VII i DŽVIII puk da je komandant puka Aleksandar Glišić zakasnio sa pokretom svojih bataljona za samo nekoliko minuta i da je njegov streljački stroj bio udaljen od ove baterije 400-600 metara**, svedoči major Vojislav Nikolajević.
**Nadmoćnost vatre turske pešadije i ove brdske baterije bila je nesporno velika, a bila bi još opasnija jer bi baterija svojom bočnom vatrom tukla DŽVIII puk, 4. i 2. bataljon i delove 3. bataljona VIII puka, koji su bili razvijeni za borbu na frontalnoj strani položaja i koji su već do tog vremena pretrpeli velike gubitke, jer naših rezervi i baterija u blizini nije bilo da bi mogli da pariraju njegovom dejstvu. Borba bi se razvijala pod sasvim drugim okolnostima**.

ŽIVI MEĐU MRTVIMA
**TURSKO napadajuće desno krilo, koje nije nailazilo na neki veći otpor i nije izvršilo veći obuhvat našeg levog krila iz doline Pčinje, radilo je vrlo dobro, ali frontalni napad turske pešadije na DŽVIII puk ostao je neaktivan i nije bio vezan i jednovremen sa obuhvatnim napadom. U tome je najveća greška turskog napada.
Ali, ostaje mi još da opišem kako me je naš sanitet lečio i kako sam ostao živ.
U istoriji je zabeleženo da je vatreni sudar na Srtevici, koji se odigrao iznenada i iz velike blizine, bio neobično silan i trajao u polumraku svega petnaestak minuta. Kažu da je posle toga sledovala jezovita tišina koja je nagoveštavala nečiji slom.
Ko je pretrpeo slom i izgubio bitku nije se odmah znalo. Na platou su ostala samo tri topa, okružena sa nekoliko nizama, koji se ubrzo, kada im s boka priđe vojvoda Vuk sa svojim četnicima, dadoše u bekstvo. Svi ostali Turci razbežaše se u dolinu reke Pčinje odakle su se do kasno u noć čule turske trube koje pozivahu begunce da se prikupe.
Turci su u ovom velikom i glavnom napadu pretrpeli veliki poraz. Dva i po bataljona srpske vojske odolela su i pobedila trostruko jačeg neprijatelja, koga je u napadu podržavala vatra 4-5 baterija. Srpskoj pešadiji pomagala su samo dva ili tri oruđa 8. baterije! Može se s pravom reći da je ova pobeda izvojevana radom starešina od pukovskih komandanata pa naniže i izvanrednim moralom nižih starešina i vojnika.
Na bojnom polju Srtevice ležali su mnogi izginuli i ranjeni, a naši docnije došli vojnici lutajući po platou spoticahu se o mrtve, ošamućene ili još žive vojnike koji nisu bili svesni šta se te večeri zbilo.
U našim redovima napravljena je prava pustoš. Brzo se pročulo da je komandant puka poginuo, da su svi komandanti bataljona i oficiri izginuli. Kada se naišlo na telo komandanta Glišića, ležao je okrenut licem zemlji. Među prvima je nađen komandir 1. čete 3. bataljona VII puka, hrabri kapetan Đorđe Terzić, koji je sa svojom četom prvi stigao na Srtevicu i koga odneše teško ranjenog. Glišićevih komandanata 3. i 2. bataljona nigde nije bio. Kasno u noć pronađoše komandanta 2. bataljona majora Vojislava Nikolajevića, svog ogrezlog u ranama i onesvešćenog. Kad ga vojnici izneše sa razbojišta, priđe mu jedan oficir, obasja ga lampom i upita:

POZDRAV BRAĆE GLIŠIĆ
- KAKO Vam je gospodine majore?
Major ga je smao ćuteći gledao. Oficir se zatim obrati pogruženim vojnicima:
- Odnesite majora odmah odavde, jer se Turci spremaju da nas ponovo napadnu!
Vojnici ga gotovo trčećim korakom odnesoše na rukama.
Sutradan, tj. 24. oktobra, Prva srpska armija prešla je u ofanzivu, tako što su se Dunavskoj diviziji prvog poziva priključile do tada manje angažovane Moravska i Drinska divizija prvog poziva, kao i Timočka i Dunavska divizija drugog poziva. Došlo je do sadejstva sa levokrilnom Drugom i desnokrilnom Trećom armijom. Neprijateljski front je probijen u rejonu Zebrinjaka gde su turski korpusi pružali snažan otpor uz podršku artiljerije, posle čega je natala panika u turskim redovima.
Gubici turske armije bili su veći od srpskih. Prva srpska armija izgubila je 700 vojnika, podoficira i oficira.
O pogibiji potpukovnika Aleksandra Glišića - po pričanju očevidaca:
U sredu, 23. oktobra, Turci su nekoliko puta pokušavali bez uspeha da savladaju levo krilo Dunavske divizije prvog poziva. Pred sam sumrak, pošto je izdao potrebna naređenja i označio 3. bataljonu pravac kretanja brisanim prostorom, svrati pored groblja jašući na konju i spokojno se lupkajući po sari leve čizme. Tu susrete svoga brata Dušana Glišića da se sa njim pozdravi, ne sluteći da će im to biti poslednje viđenje.
Aleksandar je bio pun života i snagde, dok je mlađi brat Dušan bio bolešljiv i veoma iznuren fizičkim i duševnim naporima u borbama u kojima je i sam učestvovao. Ali, onako veoma visok, uspravno se držaše snagom čelične volje. Kad izmenjaše nekoliko bratskih reči, Dušan unekoliko izrazi bojazan da neprijatelj ne prodre preko Srtevice u njegov bok i bok cele divizije. Na to mu brat, pružajući ruku da se sa njim oprosti, sa puno samopouzdanja dobaci:
- Ne beri brige! - posle čega obode konja i pod vatrom među prvima ode pod Srtevicu.
Izdavajući svoja naređenja na platou Srtevice grmljavinu turskih topova nadvisio je njegov glas:
- Gospodo, ovaj položaj moramo održati po svaku cenu!
Pred sam sudar sa Turcima, kada se ovi poslužiše lukavstvom i kada se naši oficiri i vojnici digoše da vide šta će dalje biti, kapetan Vojin Popović, sluteći prevaru, preporuči Glišiću da se za svaki slučaj skloni unazad. Ali ovaj ga za svoju nesreću ne htede poslušati.
U najkritičnijem momentu, kada su naši zbunjeni počeli da se lelujaju, u njihove redove upadoše komandant puka Glišić i komandant 2. bataljona Nikolajević i staviše se na čelo svojih vojnika i ovi osokoljeni primerom svojih starešina baciše se kao lavovi na Turke. U najljućem okršaju neprijateljski kuršum pogodi hrabrog Glišića smrtno u glavu. Videvši ga mrtvog oficiri i vojnici jurnuše na Turke ne žaleći svoje živote, sve dok se očajna bitka nije završila srpskom pobedom.

HRABRI KAPETAN MILISAV
O POGIBIJI Aleksandra Glišića obavešten je njegov brat povicima:
- Major Glišić! Major Glišić! - orilo se po bojnoj liniji, pričao je sam major.
- Do mene su dopirali ti glasovi, i ja sam osetio da mi je brat pao, ali se nisam mogao odazvati pozivu, jer sam i sam sa svojim bataljonom imao krvavu borbu.
- Gruvalo je nekoliko stotina topova i s jedne i s druge strane, da se zemlja tresla, kada je kraj crkve svetog Đorđa u prostom vojničkom sanduku spušten u grob najveći junak tog velikog dana, da večito počiva u zemlji koja tom grobu duguje svoju slobodu.
Šta je bilo sa kapetanom Milisavom Nedeljkovićem?
Kad su Turci pošli prema našim redovima oborenih pušaka u znak predaje, ne odgovarajući na našu vatru, naši su bili ubeđeni da hoće da se predaju, jer je pred njima išao jedan oficir.
Kad su prišli našim redovima u susret oficiru pošao je komandant 3. bataljona, kapetan prve klase Milisav Nedeljković. I tek što se sa njim zagrlio i poljubio, Turci opališe plotunom u naše redove.
Videvši prevaru kapetan Nedeljković istrže se iz zagrljaja turskog oficira, potrže sablju i komandova svome bataljonu:
- Na bajonet!
Naši se zbuniše, a Turci se baciše na kapetana Milisava, savladaše njegov otpor, ali ga ne ubiše.
Prvo su ga odveli nekom višem oficiru na samom položaju gde je protestovao što je na prevaru zarobljen. Izveli su ga iz šatora vezanih očiju i na konju ga nekud vrlo dugo vodili. Rekli su mu da se nalazi u Ristovcu i da ga vode u Skoplje. U Skoplju su ga viši turski oficiri ispitivali o snazi i raspodeli naših truša, što im on nije odao, pa su ga vozom sproveli u Solun.
U Solunu su ga vezanih očiju vozili fijakerom da bi povratili moral turskih vojnika.
Kad su Turci priznali poraz, njihovi oficiri su mu jednoga dana čestitali slobodu, i to kada su postali grčki zarobljenici. Saopštili su mu da su Srbi pobedili i oslobodili Staru Srbiju, pa su i njega oslobodili zajedno sa jednim našim konjanikom i sedam pešaka.
Kad su Grci ušli u Solun kapetan Milisav se vratio u Skoplje, pa odatle svom bataljonu. Za hrabrost unapređen je u čin majora.

(NASTAVLJA SE)