Ostati na svome

23. 08. 2003. u 00:00

Остати на своме
U novi ustav Srbije mora se uneti odredba da niko nema pravo da se odrekne Kosmeta kao neotuđivog dela teritorije srpskog naroda, srpske države i srpske Svetosavske crkve. Svetu srpsku zemlju niko nema pravo da izda, proda i njome trguje za bilo kakav pol
AKO je priča albanskih istoričara i njihovih zapadnih mentora i podržavalaca o tome da Kosovo i Metohija “nije centar srpske države i crkve”, nego je po sredi “srpska megalomanija” , “mitologija” i tome slično, otkuda onda na Kosovu i Metohiji toliki broj srpskih pravoslavnih crkava i manastira, i to neprekidno od 12. do 20. veka? I zašto upravo njih Šiptari sa infernalnom mržnjom tako zatiru i uništavaju, pa čak i srpska groblja kraj njih, i srpske hrastove i borove oko njih? Zaista, zašto Šiptari tako besomučno uništavaju ove srpske svetinje (do sada 112, a ima sigurno još oskrnavljenih i porušenih, ali mi Srbi bez oružane pratnje KFOR-a ne možemo do njih da dođemo) i tako s paklenom mržnjom iskorenjuju neizbrisive tragove srpske duhovnosti i državnosti, srpske vere i običaja i kulture, srpski pravoslavni karakter ovih prostora?
Bes koji se pojavljuje u tome samo je svedok suprotnoga od onoga što oni i njihovi tutori sa Zapada tvrde. Ta adska mržnja pokazuje da oni dobro znaju čija je ovo zemlja, i ko je na njoj vekovima živeo i stvarao. Ne samo zbog Miloševićeve tiranije, od koje je, ne manje od Šiptara, stradao srpski narod, nego evo već više od dva veka Šiptari nastoje da nasiljem i bezakonjem iskorene Srbe sa Kosova i Metohije. Pobornici međunarodnog prava i ljudskih prava - hoće li sada sankcionisati i pravno potvrditi ono što je za poslednja dva veka bespravno i protivpravno tu osvojeno?
NEMA NEZAVISNOG KOSOVA
ZAŠTO da Srbi danas žive u enklavama i getoima, kad mogu da žive u slobodnim kantonima i da tako stvarno učestvuju u vlasti na Kosovu, a ne budu ucenjivani da glasaju, a onda srpski predstavnici bivaju samo pokriće za šiptarsku majorizaciju, tj. izgovor za glumljenje demokratije. A najžalosnije je što u toj igri učestvuje i međunarodna zajednica preko svojih pristrasnih, ili ucenjenih, u svakom slučaju neiskrenih prema Srbima, predstavnika.
Nedavni primer Nemca Štajnera najbolji je dokaz za to. Zašto je visoki predstavnik Štajner tako postupao na Kosovu i Metohiji, radeći sve u korist Šiptara, namerno ignorišću Srbe, srpsku crkvu i realni srpski problem na Kosovu? Štajner je nedavno, odlazeći, govorio o “novoj realnosti” na Kosovu! Šta to znači? Da i je ta “nova realnost” ovo nečovečno, bespravno, nedemokratsko stanje, samo ovoga puta za Srbe, Rome i druge, dakle, nesloboda i obespravljenost svih drugih žitelja Kosova koji nisu Albanci. Hoće li njihova pristrasnost i hipokrizija biti i dalje merilo odnosa i ostale međunarodne zajednice prema Srbima i ostalom nealbanskom življu na Kosovu i Metohiji? Ni prethodni visoki predstavnici nisu bili mnogo bolji, ali Štajnerovo ponašanje je sve vreme stvaralo probleme i dodatno ulivalo zebnju i strah za budućnost Kosova, njegovu istinsku slobodu za sve, demokratiju jednaku za sve, multietničnost, multikulturu, multireligioznost.
Srbi, izbačeni iz urbanih centara, lišeni učešća u osnovnim institucijama društva i ograničeni na rascepkane ruralne enklave, ne samo da su lišeni svake političke i ekonomske moći, nego i osnovne ljudske slobode kretanja i rada. Realno jedini mogući način da se omogući opstanak Srba u dugoročnijem periodu jeste decentralizacija pokrajine, po projektu modifikovane kantonizacije, tj. stvaranja dva entiteta. Po tom projektu, područja u kojima Srbi žive imala bi svojevrsnu lokalnu samoupravu, jače ekonomske, političke i kulturne veze sa užom Srbijom, kao i jaču ekonomsku podršku od zapadnih zemalja. Poseban status imali bi veliki manastiri, koji bi bili izuzeti iz opštinske jurisdickije i bili u vezi sa kantonima i državom maticom.
Kosovskometohijski Srbi zajedno sa svojom Crkvom ostaju i dalje oštro suprotstavljeni ideji nezavisnog Kosova koja bi, po opštem uverenju, dovela do potpunog nestanka srpskog naroda sa ovih istorijskih, duhovnih i kulturnih prostora. Pored svog duhovnog rada, poseban zadatak Srpske pravoslavne crkve je da konstantno održava budnu svest vascelog srpskog naroda i svetske javnosti o značaju Kosova i Metohije kao kolevke duhovnosti, kulture i istorije jednog evropskog naroda, koji je u svim prilikama bio na strani zapadnih demokratskih država.
Šest zakljuČaka
ZATO Srpska crkva i kosovskometohijski Srbi, oni sada tamo i oni prognani koji žele i čekaju da se vrate u svoje domove i kraj svojih svetinja, makar i jedni i drugi bili zasada u ruševinama, traže od međunarodne zajednice i srpske države osnovna ljudska i narodna, i međunarodna prava i slobode:
1. Da se potvrdi stav srpskog naroda i Crkve i unese i u novi ustav države Srbije: da niko i nikada nema pravo da se odrekne Kosova i Metohije kao neotuđivog dela teritorije srpskog naroda, srpske države i srpske Svetosavske crkve, te da se ispoštuje do kraja princip nepovredivosti i nepromenljivosti državnih granica, garantovanih međunarodno priznatim pravnim državno-pravnim aktima, a i Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 koja garantuje celovitost i suverenitet države Srbije na Kosovu i Metohiji. Kosovskometohijsku Svetu Zemlju i njene Svetinje i njen stradalni narod niko nema pravo da izda, proda ili istrguje za bilo kakve položaje ili intervencije.
2. Da se smesta zaustavi stradanje i etnička diskriminacija srpskog pravoslavnog naroda na Kosovu i Metohiji, opstanak i obezbeđenje onih koji su na Kosovu i Metohiji ostali; njihovu punu slobodu kretanja i rada i sva druga prava, kao što su pravo lične svojine i imovine, punopravno, a ne formalno učešće u vlasti Kosova i Metohije, svoje škole, bolnice, kulturne centre, kao i međunarodnu i domaću državnu moralnu i materijalnu pomoć.
3. Da se omogući povratak svih prognanih i raseljenih lica, posebno 230.000 Srba, koji već četiri godine ne mogu da se vrate svojim domovima, i ostalog nealbanskog življa, na svoja ognjišta, bez odugovlačenja i raznoraznih izgovora, i njihovo puno obezbeđenje, sloboda kretanja i rada, i međunarodna i domaća državna pomoć. Ovaj povratak može da počne odmah sa već obećanim i pripremanim povratkom Srba u sela LJevošu, Sigu, Brestoviku i Belom Polju u okolini Peći. Takođe, da se omogući povratak svih onih koji su pod raznim pritiscima bili prinuđeni da napuste svoje domove tokom i nakon Drugog svetskog rata, a žele da se vrate na svoja ognjišta.
4. Da se pronađu i oslobode svi preživeli i kidnapovani, i da se nađu, iskopaju i ljudski dostojno sahrane kosti svih ubijenih u ovim tragičnim godinama.
5. Da se zaustavi varvarsko rušenje i skrnavljenje pravoslavnih crkava i grobalja na Kosovu i Metohiji, obezbedi čuvanje živih manastira i crkava, koji su od velike narodne, opšteljudske i religiozno-kulturne vrednosti, kao i da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi omogući obnova porušenih svetinja i manastira, i nesmetan duhovni i pastirski rad sveštenstva.
6. Da se zaštiti od nekontrolisane privatizacije zemlja, koja je trenutno u društvenom vlasništvu, a koja je nezakonito i bez stvarne naknade oduzeta Srpskoj pravoslavnoj crkvi posle Drugog svetskog rata, kao i da se pokrene proces restitucije oduzete zemlje ili odgovarajuće kompenzacije.
VERA U BOŽJU PRAVDU
ZA nas Srbe Kosovo nije neka imaginarna, mitska prošlost, već stvarnost jedne istorijske, hrišćanske sudbine koja traje i koja do danas, pa ni danas ovom najnovijom tragedijom, nije završena.
Stav NJegove svetosti patrijarha srpskog Pavla i Sv. arhijerejskog Sinoda i Sabora, izražen do sada više puta nedvosmisleno, pokazuje pravo hrišćansko lice i čistu savest, ali i napaćeno srce i dušu hrišćanskog pravoslavnog srpskog naroda - za sve one koji imaju oči da vide i uši da čuju. Pismo vladike raško-prizrenskog Artemija, upućeno na Veliki petak 1999. zvaničnicima Amerike i zapadnoevropskih država izrazilo je, u teške dane besomučnog NATO bombardovanja nedužnog srpskog naroda i srpskog Kosova, stav svih Srba Kosova i Metohije i ostalih srpskih krajeva.
Mi verujemo u Božju, ali i u ljudsku pravdu, i u dobru volju onih pravih ljudi u međunarodnoj zajednici, koji žele mir i dobro svim ljudima i narodima, posebno na vetrovitom i burnom Balkanu, koji je bio i istao deo slobodne, demokratske i kulturne, hrišćanske Evrope. Zato mi, kao crkva i narod hrišćanski i pravoslavni, niti želimo, niti pozivamo da se svetimo netrpeljivošću i mržnjom, nego, sa pravednim Jovom govorimo: “Ako smo dobro primili od ruke Gospodnje, zar nećemo zlo primiti?”
Verujemo da će nam pomoći i ljudi koji vladaju sudbinom malih i slabih naroda i okrenuti se konačno pravdi i demokratiji, istini i slobodi za sve na Kosovu i Metohiji. Zato opet, iskreno i ljudski i hrišćanski, pitamo posle ovog gorkog četvorogodišnjeg iskustva na Kosovu: zašto je nedužni srpski narod bombardovan? Ako je to bilo zbog jednog tiranina, onda je srpski narod do danas dvostruko kažnjen. Jer tiranin nije bombardovanjem uništen, nego se tiranija samo povećala, a danas samo promenila izvršioce. Sadašnje stanje Srba na Kosovu i Metohiji dvostruka je osveta: od Miloševića, i, nažalost, od Šiptara - u prisustvu NATO i međunarodne zajednice oličene u UNMIK-u.
Memorandum o Kosovu i Metohiji SPC završava se pitanjem:
Zašto ne bi i Kosovo i Metohija, kao sveta zemlja Balkana, bila zajednička zemlja i oblast (slovenska reč oblast znači i vlast) Srba i Albanaca, hrišćana i muslimana, dvaju naroda, dvaju jezika, dveju religija, dveju kultura, kao što je to “mutatis mutantis” - Sveta zemlja za Izrailjce i Palestince? Za taj suživot i koegzistenciju zalaže se Amerika u Svetoj zemlji. Zašto se ne bi zalagala za isto i na ovoj Svetoj zemlji, Boga radi, ljudi i naroda radi, Svetinja radi, pravde i slobode radi?

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije