PROMENA političke situacije u Srbiji 5. oktobra 2000. godine opštom voljom i gnevom srpskog naroda, i odlazak sa vlasti S. Miloševića, u prvi mah je dao velike nade srpskom narodu u Pokrajini, ali ubrzo su se svi suočili sa realnošću da država, nakon deset godina razgradnje, nije u stanju da situaciju promeni preko noći. Albanci su postali nestrpljiviji, tako da je krajem 2000. i početkom 2001. godine intenzivirano nasilje, paralelno praćeno pobunom u južnom delu Srbije oko Bujanovca, Preševa i odnedavno u severnoj Makedoniji (od Kumanova do Tetova, gde pretežno živi srpski živalj). Ove pobune su aktivno podržavane, ako ne i pokretane sa Kosova.
U februaru 2001. desio se niz napada na civilne konvoje čiji je zadatak bio da se unese strah i nesigurnost u srpske enklave. Najteži i sigurno najzločinskiji napad desio se 14. februara 2001. god. u selu Livadice, između Merdara i Podujeva, kada su albanski teroristi digli u vazduh čitav jedan autobus sa 56 Srba u njemu, koji je putovao pod pratnjom švedskog KFOR. U ovoj tragediji život je izgubilo odmah 11 lica, Srba, među njima i dvoje dece, da bi se broj mrtvih popeo na 14, dok je blizu 40 teže ili lakše povređeno. Nažalost, KFOR i UNMIK su odmah prikrili taj broj, i govorili samo o sedam do osam mrtvih.
Od ovog napada, a naročito nakon intenziviranja sukoba u Preševu i Makedoniji, primetno je brže menjanje stavova u svetu. Albanci imaju manju podršku, jer postaje očigledno i za svet da umesto stvaranja jednog demokratskog i tolerantnog društva na Kosmetu, u suštini vlada najcrnji teror, najveći u celoj istoriji ovog dela naše zemlje. Nedavni izveštaj (mart 2001) međunarodne policije UN, objavljen u fragmentima u nekim međunarodnim glasilima, otkriva da Kosovom vlada 15 moćnih klanova - bandi, iza kojih stoje velike porodice - fisovi, koji vode trgovinu drogom i oružjem. Iz ove informacije proizilazi da je čitava albanska politička struktura, koja se trudi da simulira demokratski izabrana tela, u stvari, samo refleksija interesa najmoćnijih šefova ovog kriminogenog i duboko nemoralnog društva, u kome i sami čestiti Albanci sve manje i manje mogu videti nadu u bolju budućnost.

KAMENOVANJE PENZIONERA
U TOKU jeseni i zime 2002. i početka 2003. desilo se više oružanih napada kojima su albanski ekstremisti želeli da zaplaše srpsko stanovništvo i proteraju ga sa svojih ognjišta. Posebno su bila na udaru područja oko Vitine i Obilića. Istovremeno, opštinske vlasti u Dečanima u toku septembra 2002. pokreću preko suda, mimo svih UNMIK-ovih pravila, proces kojim nastoje da manastiru Dečani oduzmu jedan deo imanja, koji mu je od Vlade Srbije vraćen pre početka sukoba, a koji je oduvek bio manastirska zemlja, ali nezakonito konfiskovan 1946. Grupu od pedesetak srpskih penzionera iz Osojana, koju je UNMIK uz pratnju poveo u Peć 11. 10. 2002. da prime penzije u banci, napalo je preko 600 Albanaca na ulicama Peći. Autobus je potpuno demoliran kamenicama i “molotovljevim koktelima”, dok su neki Srbi, petnaestak njih, povređeni. Nedugo posle ovog napada, čiji počinioci nisu kažnjeni, 20. novembra albanski ekstremisti digli su u vazduh crkvu Sv. Vasilija Ostroškog (iz 1939) u LJubovu kod Istoka, i teško oštetili novi i nezavršeni hram Svih Srba svetitelja u Đurakovcu.
Prvih meseci 2003. godine, nastavljeni su provokacije i napadi na Srbe širom Pokrajine. Pod udarom su se našli preostali Srbi u opštini Obilić, gde su pre toga, u oktobru i novembru 2002. (šest napada samo u oktobru) Srbi bili napadnuti granatama i kamenjem, no na sreću nije bilo žrtava. Dana 20. januara 2003. Šiptari su bacili dve granate na kuću Slaviše Vukadinovića u selu Janjine Vode kod Obilića. Nekoliko dana kasnije, 6. februara, Albanci su bacili granatu na kuću Slobodana Todorovića u Obiliću, a 10. aprila je podmetnut požar u kući Pavla Milića.
Albanski teroristi su 12. aprila 2003. podmetnuli 40 kg snažnog eksploziva ispod železničkog mosta kod sela Ložište, blizu Banjske, Zvečan. Međutim, zbog greške u detonaciji, eksplozija je samo oštetila most, a u napadu su nastradala oba Albanca, članovi Čekuovog “Kosovskog zaštitnog korpusa” i tzv. ANA (Albanske nacionalne armije). Istraga policije UNMIK pokazala je da je cilj napada bio da se most podigne u vazduh, kada preko njega bude prolazio voz kojim Srbi iz centralnih kosovskih enklava putuju ka Leposaviću i u pravcu Beograda. Nakon tog napada, šef UNMIK Mihail Štajner proglasio je tzv. ANA terorističkom organizacijom, čime je direktno priznao postojanje albanskog terorizma u Pokrajini.
U periodu uoči i neposredno nakon ovogodišnjih vaskršnjih praznika, zabeleženo je nekoliko novih albanskih napada. Na Veliki petak, 25. aprila, Albanci siledžije surovo su pretukli Srpkinju Smiljku Anđelković (66) u njenoj kući u Lipljanu. Smiljkin suprug LJubinko našao je svoju ženu, koja je u vreme napada bila sama u kući, u kuhinji kako leži u lokvi krvi i sa teškim povredama lobanje. Krvava je bila i stolica kojom je starica bila udarana u glavu. Istraga je pokazala da je najverovatniji motiv napada bila namera da se oni prisile da prodaju kuće Albancima, što su oni uporno odbijali, želeći da ostanu tamo gde su proveli život.

KNJIGE NA SMETLIŠTU
ISTOG dana, stigla je potresna vest iz Gnjilana: da su Albanci iz Gradske biblioteke izbacili na smetlište oko 1.000 knjiga na srpskom jeziku. Među njima su se našli u kontejnerima za smeće naslovi Ive Andrića, NJegoša i Desanke Maksimović. Nažalost, ovo varvarsko delo, koje podseća na paljenje knjiga iz vremena nacizma, nije i jedini slučaj ove vrste na Kosmetu. Neposredno posle završetka rata 1999. i dolaska međunarodne misije KFOR i UNMIK, širom Kosova i Metohije uništene su na hiljade srpskih knjiga, koje su masovno izbacivane iz biblioteka.
Samo nekoliko dana nakon Vaskrsa, 3. maja 2003. desio se niz incidenata u selu Suvi Do, opština Istok. Srbi Milan i Milorad Jeftić, meštani Suvog Dola, povređeni su kada je na njih namerno naleteo albanski autobus. Samo tri dana kasnije, autobus “Kosmet-prevoza” koji je vozio srpske đake na relaciji Kosovska Mitrovica - Suvi Do, kamenovali su Albanci. Nakon protesta Srba meštana, zbog napada, KFOR je u nameri da rastera srpske demonstrante u selu - bacio suzavac i tom prilikom je ozbiljno povređena Gordana Jeftić. Istog dana, Albanci su napali taksistu Dejana Jeftića, iz ovog sela, i naneli mu povrede od kojih se još oporavlja u bolnici u severnom delu Kosovske Mitrovice.
Najnovija tragedija na Kosmetu je mučko ubistvo Mirković Zorana (44) iz Vrbovca, profesora ruskog jezika u Vitini, koji je ubijen 17. maja 2003. kada je oko 15 časova bio na svojoj njivi izvan sela. U njega su pucali sa više metaka u grudi i glavu i bacili ga kraj reke. Na zahtev Srba iz Vrbovca, KFOR nije hteo da traži nestalog, nego tek kad su se Srbi okupili, potražili su ga i uveče našli leš izmasakriran kraj reke. Već sutradan, u susednoj Vitini,Šiptari su pretukli 90-godišnjeg Slavka Stamenkovića u njegovoj kući, vezavši prethodno usta njegovoj nepokretnoj supruzi i zatvorivši je u susednu sobu.

ZLOČIN U OBILIĆU
POSLE ovoga dogodio se i strašni zločin u Obiliću: troje Srba je ubijeno na najbrutalniji način. Naime, Slobodan Stolić (74) ubijen je sa ženom Radmilom i sinom LJubinkom noću između 3. i 4. juna 2003. u svojoj kući tupim predmetima po glavi, kako je pokazala obdukcija. Zločin je samo deklarativno osuđen od UNMIK i pojedinih albanskih rukovodilaca, i na tome se sve završilo. Nedavno, 6. jula 2003. u naselju Devet Jugovića, po podne oko 17 časova, zapaljena je od Šiptara i potpuno izgorela kuća Nebojše Stamenkovića, koji je uspeo da pobegne posle prvog napada Šiptara i pokušaja paljenja, te je spasao glavu.
Da i hramovi SPC i srpska groblja i dalje ostaju mete ekstremista, pokazuju i dva najnovija događaja. U vreme prvomajskih praznika ove godine, Albanci su oskrnavili 11 srpskih grobova u selu Žitinje kraj Vitine, iz koga su Srbi još u leto 1999. bili prinuđeni da se evakuišu pod zaštitom američkog KFOR. Predveče, 10. maja, albanski huligani su zasuli kamenjem srpsku crkvu Sv. Nikole u Prištini i porazbijali joj sve prozore. Ovaj napad nije jedini, jer je poslednjih mesec dana bilo više provokacija i pretnji, neposredno nakon što je KFOR uklonio svoj kontrolni punkt ispred te crkve. I pored zahteva episkopa Artemija da se punkt vrati, i ova crkva zaštiti, ostaje nezaštićena.
Srbi i njihove svetinje su i dalje izloženi otvorenom progonu i teroru u međunarodnom prisustvu. U vreme kada je završen ovaj pregled situacije na Kosmetu (10. juni 2003) perspektive opstanka Srba su dosta crne,bez nekih ozbiljnijih promena stavova Albanaca i njihovih vođa na Kosmetu, ali nažalost, i bez promene stavova tzv. međunarodne zajednice, tj. onih koji imaju vlast u njoj. O tome da na Kosovu vlada pravni haos, za koji je odgovoran UNMIK, nedavno (10. jula 2003) izjavio je ombudsman za Kosmet Marek Novicki, u svom zvaničnom izveštaju o stanju ljudskih prava, koje je podneo u Prištini. Po njegovom rečima, Kosovo je i dalje “crna rupa” Evrope i sveta po pitanju ljudskih prava, a UNMIK nastavlja da ignoriše dokaze o tome.

TRN U OKU
JOŠ početkom ove godine, 20. januara 2003. Ministarstvo obrazovanja Kosova pokrenulo je u albanskoj javnosti inicijativu da se ukloni nezavršeni pravoslavni hram Hrista Spasa u centru Prištine. Eparhija raško-prizrenska je najoštrije protestovala zbog najnovije kampanje, kojom se uništavanje pravoslavnih hramova pokušalo i zakonski legalizovati mimo svih civilizacijskih normi. Hram Hrista Spasa je već duže vreme trn u oku albanskih ekstremista - trenutno je opasan bodljikavom žicom i nije pod stalnom zaštitom KFOR.
(Nastavlja se)