U PRIŠTINI je 2. jula 1999. organizovan susret srpskih predstavnika na čelu sa vladikom Artemijem sa političkim predstavnicima Albanaca. Tom prilikom je i potpisano zajedničko saopštenje u kome se apeluje na mir i toleranciju. Nažalost, samo dva sata po završetku tog sastanka, albanski lideri su organizovali veliku proslavu u Prištini pri kojoj su rušeni i traktorima po ulicama vučeni srpski metalni spomenici Vuka Karaxića i NJegoša, da bi posle toga bio nastavljen teror nad preostalim Srbima u Prištini. Pokazaće se da su albanski lideri vodili i dalje dvostruku licemernu politiku - da pred međunarodnim predstavnicima uporno izigravaju demokrate, dok s druge strane, ne samo da tolerišu već i aktivno podstiču svoje sunarodnike u teroru nad Srbima, Romima, Gorancima i drugim etničkim zajednicama na Kosovu i Metohiji.
Iako su predstavnici međunarodne zajednice nastojali da ova zlodela prikažu kao spontanu osvetu Albanaca, bilo je sve očiglednije da je reč o organizovanim zlodelima nasilja koje su činili pripadnici UČK, koji nastavljaju da deluju kao niz kriminalnih bandi pod uticajem moćnih porodica i fisova. Ništa se stanje nije popravilo “demilitarizacijom” UČK i njenim transformisanjem u tzv. kosovski zaštitni korpus. Ovo se naročito vidi u procesu uništavanja srpskih pravoslavnih crkava, od kojih je većina veoma stručno minirana i razrušena.

NA POPRIŠTU SAMO CRKVA
MEĐUNARODNA misija ne samo da nije efektivno zaustavljala ova dela nasilja, već najčešće nije ni sprovodila istragu, tako da se sve više dobijao utisak da je Albancima ostavljeno na volju da osvetom i nasiljem zadovolje svoj gnev i bes nad Srbima, i svedu ih na mizerni broj. Važan razlog ove neaktivnosti KFOR-a i UNMIK-a bila je ne samo nepripremljenost za ovakvu situaciju na terenu, već pre svega čvrsta rešenost da se po svaku cenu izbegne oružani konflikt sa samim Albancima. KFOR nikada nije uspostavio punu kontrolu nad granicama prema Albaniji i Makedoniji, što je omogućilo cvetanje šverca, prostitucije, trgovine drogom i oružjem.
U čitavoj novonastaloj situaciji srpski narod je delovao potpuno obezglavljeno, jer su državni rukovodioci Miloševićeve vlasti među prvima napustili svoje sunarodnike. Jedina je, iako pod teškim uslovima, zaista funkcionisala Crkva, koja je preko svojih parohija i manastira okupljala narod i hrabrila ga da opstane u tako teškim uslovima. Tek u jesen 1999. primetnije je izvesno formalno angažovanje tzv. državnog komiteta za Kosovo i Metohiju u Beogradu, koji je u vremenu do Miloševićevog odlaska s vlasti, u celini odigrao vrlo negativnu ulogu u Pokrajini, zamajavajući narod lažnim obećanjima i obnavljajući uticaj starih političkih struktura. Na kraju se uloga tog komiteta svela uglavnom na prodaju potvrda o državljanstvu i jugoslovenskih pasoša kosovskim Albancima. Tek posle promene vlasti u Srbiji (5. oktobra 2001.) stvara se Koordinacioni centar Vlade Srbije na čelu sa Nebojšom Čovićem, koji će pokrenuti čitav niz aktivnosti u cilju kakve-takve normalizacije života u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji.
U toku leta 1999. represija nad preostalim srpskim stanovništvom bila je pojačana, naročito na području Kosovskog Pomoravlja. Ubistva, kidnapovanja, upadi u kuće i pretnje, postali su svakodnevica u Gnjilanu i Vitini, gde su preostali Srbi još živeli sa Albancima. Nakon čitavog niza napada, iz Vitine se 19. jula 1999. iselio znatan broj Srba. Tog dana su albanski ekstremisti bacili bombu na Srbe blizu pravoslavne crkve u Vitini, pri čemu su ranjena dva lica.
Istog dana, na drugom kraju u Metohiji, jeromonah Stefan Purić, sveštenoslužitelj u metohu Pećke Patrijaršije u Budisavcima, sa još jednim Srbinom učiteljem, otet je od albanskih ekstremista rimokatolika. O njihovoj sudbini se ni do danas ništa pouzdano ne zna, iako je monah David Perović, koji je u tom periodu boravio u Pećkoj Patrijaršiji, saznao od nekih Albanaca da je Stefan nakon otmice doveden u okolinu Istoka ili sam Istok, gde je posle mučenja i maltretiranja bio zaklan i bačen u bunar, zajedno sa još nekim Srbima. I pored svih nastojanja da se uđe u trag njemu i ostalim Srbima kidnapovanim u ovom kraju, ni Eparhija raško-prizrenska, ni Patrijaršija, do danas nisu saznale ništa.

MANIPULACIJA ŽRTVAMA
KAO i u drugim delovima Pokrajine, glavni organizatori
otmica i mučilišta za Srbe bile su lokalne vođe UČK, mada su lideri ove terorističke organizacije javno poricali povezanost sa zločinima. Istina, bilo je i slučajeva da je nakon hapšenja neke Srbe UČK pušatala na slobodu, naročito ukoliko bi se za njih zauzeo neki ugledni Albanac. I pored sveopšte hajke na Srbe, bilo je vrlo plemenitih primera gde su pojedine komšije Albanci pomagali Srbima, ako ništa drugo, barem da bezbedno pobegnu van Kosova.
Gledano u celini, ipak, većina Albanaca, ako ne direktno, indirektno je odobravala represiju. Postajalo je sve jasnije da je po sredi kolektivna krvna osveta, po kojoj Srbi, bez obzira na pol i dob, moraju da plate za počinjene zločine, koji su u medijima toliko preuveličavani, iako objektivne ekshumacije i patološka istraživanja nisu potvrdili pozitivno čak ni polovinu od javno objavljenih navodnih 10.000 albanskih žrtava. (Do sada je na Kosovu i Metohiji pronađeno 4.500 tela i Albanaca i Srba.)
Imajući u vidu da je broj ubijenih Albanaca u nekim zapadnim medijima u toku rata podizan na blizu 100.000, možemo da vidimo koje su bile razmere sveopšte manipulacije, koja je otvorila vrata posleratnoj likvidaciji više stotina Srba, Roma, Muslimana i drugih nealbanskih stanovnika, koji nisu bili po volji novim vlastodršcima iz UČK.
I pored svih napora koje je KFOR navodno preduzimao, niko od kidnapovanih Srba nije pronađen, niti je iko pouzdano mogao dokazati šta se sve dešavalo sa nestalim licima. Broj kidnapovanih Srba je ubrzo krajem 1999. dostigao cifru blizu 1.200, uključujući i nekoliko stotina nestalih za vreme rata. Istovremeno je broj Srba, ubijenih u toku 2000. godine, prešao hiljadu lica. Krajem 2000. godine postaće poznato da su u toku svih ovih posleratnih meseci KFOR i UNMIK policija nalazili neidentifikovane leševe koje Albanci nisu smatrali za svoje, a to su očigledno bila tela nestalih Srba, Roma i Muslimana.
Neka od tih tela sahranjivana su na jednoj od parcela u Dragodanu (predgrađe Prištine), dok je drugi deo sakupljan u mrtvačnici u Orahovcu. Tek u jesen 2000.godine, UNMIK je nekoliko puta izložio pronađenu odeću (u selu Merdare, na severoistočnoj liniji Kosova), na osnovu koje su identifikovane desetine tela nestalih Srba. Ostali su, budući neidentifikovani, zakopani na jednoj grobljanskoj parceli pored Suve Reke od strane predstavnika UNMIK.

ZATIRANJE PRAVOSLAVNIH GROBLJA
U ZAPADNOM delu Pokrajine, u Metohiji, odakle su se naročito iz pećkog, đakovičkog, i prizrenskog kraja iselili gotovo svi Srbi, ostale su samo tri enklave: već pomenuti deo Orahovca i Velika Hoča kod Prizrena, selo Goraždevac kod Peći i sela Suvo Grlo, Banja i Crkolez, istočno od Istoka. Treba reći da su i u ovim enklavama ubijani ili nestajali pojedini Srbi. Manastiri Dečani, Pećka Patrijaršija, Gorioč i Budisavci, bili su pod stalnom zaštitom snaga KFOR, ali se iz njih moglo izaći ili u njih ući samo pod pratnjom. U ostalim delovima ovog dela Metohije počelo je gotovo sistematsko uništavanje celokupne srpske imovine. U tom periodu su oskrnavljene ili potpuno razrušene gotovo sve srpske pravoslavne crkve i grobljanske kapele na ovom području. Naročito zabrinjavajuća pojava bilo je zatiranje pravoslavnih groblja i njihovo zasipanje smećem i šutom iz gradova, kao što je to bilo u Belom Polju, Seči, Brestoviku, Šahovici i drugde.
Ova varvarska pojava se nastavlja do današnjeg dana, tako da su mnoga srpska groblja u Metohiji postala javna deponija smeća. Situacija na grobljima posebno je alarmantna na prostorima pećkog regiona, gde su u toku 2002. godine, pronađeni i mnogobrojni otvoreni grobovi i grobnice, iz kojih su vađeni posmrtni ostaci, a u nekim slučajevima tela pokojnika su potpuno nestala, kao što je slučaj ubijenog vojnika Velimira Šćepanovića. U srpskom narodu, ali i u nekim međunarodnim krugovima na Kosovu i Metohiji, proširilo se uverenje da se tela mrtvih Srba prenose na albanska groblja, kako bi se povećao broj navodno ubijenih Albanaca.
U severnim delovima Pokrajine, gde je živelo oko 60.000 Srba u opštinama Zubin Potok, Mitrovica, Zvečan i Leposavić, uključujući i nekoliko manjih enklava južno od Ibra, sve se više konsolidovala jasna podela između albanske i srpske zone. Zahvaljujući korektnom ponašanju francuskog KFOR-a sprečen je prodor Albanaca preko Ibra u severnu Mitrovicu i Zvečan, gde su se Srbi sve bolje konsolidovali i politički organizovali.
Iako uticaj režima iz Beograda nikada nije bio slab u tim krajevima, vodeća politička snaga postalo je Srpsko nacionalno veće za severno Kosovo.

PORUŠENE SVETINJE
SRPSKA pravoslavna crkva do danas nema pristup mnogim mestima i crkvama gde su Albanci većina, pošto KFOR izbegava da da obezbeđenje za potreban stručan obilazak i pregled svih crkava i svetilišta. Do danas znamo za 112 porušenih i oskrnavljenih svetinja. Vrlo su često ponavljane reči episkopa Artemija koji je govorio da čak i one crkve koje su preživele 500 godina turskog ropstva, nisu mogle da prežive godinu i po međunarodnog mira. Iako je KFOR već od avgusta 1999. preuzeo aktivnu zaštitu nekoliko crkava i manastira, Albanci su koristili svaki trenutak nepažnje ili propusta da ruše svetinje, jasno dajući do znanja, da Srbima sa njima na Kosmetu života nema i ne može da bude. Čak i u prisustvu KFOR-a, porušene su crkve u Pomazatinu, Banjskoj kod Vučitrna i drugde.
(NASTAVLJA SE)