РУКУ ПОД РУКУ ДО СТАРАЧКОГ ДОМА: Најстарији брачни пар у Нишу, Савић и Олга Јовановић, 72 године живи заједно и никада се није раздвајао

ДА је једна љубав за читав живот могућа, са правом тврде Савић (103) и Олга (91) Јовановић из Ниша, који су у браку пуне 72 године.

Фото Ј. Ћ.

Иако су пролазили кроз успоне и падове, за другу љубав нису знали. Њихов однос временом је само јачао, а неизмерно поштовање, које и данас имају једно према другоме, донели су им титулу најстаријег пара у Нишу, па можда и читавој земљи.

Када је најлепше, али и када је тешко, корачали су, кажу, увек заједно - руку под руку. Тако су и пре нешто мање од годину дана заједно ушетали у дом за старе у Нишу, да ту дочекају своје последње путовање.

Њихова прича започела је одмах после Другог светског рата, у Црној Гори, где су обоје рођени - он у Даниловграду, а она на Цетињу. Савић је већ био студент економије у Загребу, када је упознао Олгу која је завршавала основну школу. Иако је сањала да постане учитељица у свом граду, живот ју је одвео у Ниш, где се преселила са будућим супругом. Имала је све.

Њен супруг је био најтраженији економиста и један од ретких са дипломом у то време.

Пружио јој је све што је пожелела, али учитељица никада није постала.

- Из школе сам се удала. Завршила сам осмогодишњу и уписала Учитељску, али ме је деда преварио. Није ми дао да завршим, био је љубоморан. Кажу да сам била много лепа жена, а он није желео да други гледају ту лепоту - кроз шалу нам прича Олга.

Пробала је да ради и у Дуванској индустрији где је њен супруг био директор за увоз и извоз, али је и то било кратког даха.

- Све укупно девет дана сам се задржала, а онда је дошао и одвео ме кући. Са том љубомором морала сам да научим да живим. То није било тешко с обзиром на то да ми је звезде скидао са неба. Све што се пожелети може, он ми је пружио. То су биле гала вечере, а када се спремим за забаву, читав комшилук је долазио да ме види. Куповао ми је бунде, најскупљу гардеробу из разних крајева света коју и сад носим и не само ја него и све кориснице дома.

Имала је Олга и своју шнајдерку, спремачице, баштована, дадиље. Путовали су по целом свету, а њене родитеље више је поштовао него своје. Изродили су притом две ћерке, добили четворо унучади, праунучиће... Једном приликом у Фочи упознали су Јованку и Јосипа Броза.

- Нема фабрике у Србији коју Савић није морао да обиђе. Када год се отвори нова фабрика дувана, он је био постављан за директора увоза и извоза. Тражила га је и Америка, али није хтео да напусти Србију. Овде смо били срећни. Он је увек био поштован и награђиван.

Изабран је за првог грађанина Ниша - прича поносно Олга, док покушава да неприметно обрише сузу с лица.

Каже да може да врати време, да би апсолутно све исто урадила. Сада је боли дубока старост, а још јој је теже да свог супруга, који је увек био њен ослонац, гледа немоћног у колицима.

- Нисам могла да га гледам тако, зато смо узели различите собе у дому. Сваког дана прво питам сестре: "Како је Савић, је ли жив." Старост је тешка - са сетом нам прича Олга показујући лак на ноктима које јој је унука налакирала дан раније, да "буде лепа за новине".

За крај је још смогла снаге да отпева своју омиљену песму "Сејдефу мајка буђаше", након чега је, држећи за руку свог Савића, у колицима уз пратњу сестара, кренула назад у своју собу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације