БАБА ЗЛАТА, МОЈЕ ЗЛАТО: Ко је жена која је и поред сиромаштва отхранила и на пут извела чувеног српског писца Бору Станковића

Јелена СТОЈКОВИЋ

11. 05. 2021. у 14:00

ПОСЛЕДЊА душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је!

БАБА ЗЛАТА, МОЈЕ ЗЛАТО: Ко је жена која је и поред сиромаштва отхранила и на пут извела чувеног српског писца Бору Станковића

Фото Ј. С.

Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од мрву мрвку однеговала. Ње нема више", записао је чувени врањски писац Бора Станковић, те 1896. године када је преминула његова баба Злата, а он био бруцош на Правном факултету у Београду.

Калдрмисана улица у центру града данас носи њено име, онако како су је Врањанци звали и упамтили, онако како ју је звао чувени унук - Баба Злата. У Баба Златиној улици налази се и музеј кућа "Боре Станковића". О једном од најзначајнијих српских писаца зна се много, али мало се зна о жени која га је одгајала и која му је много приповедала о животу у старом Врању и на тај начин поставила темеље његовог стваралачког опуса.

Традиција Баба Златина соба, Фото Ј. С.

Она је ушла у историју града као Борина баба, а он је за Врањанце који приповедају о великој жртви баба Злате и даље Бора Златин. Занимљиво је да не постоји ниједна њена фотографија, а не зна се ни где јој је гроб.

С друге стране, доста се зна о њеној жртви када је у седамдесетој години почела да брине о свом унуку након што је остао без родитеља.

Бора је рођен 31. марта 1876. године у Врању од оца Стојана, који је био по занимању обућар, и мајке Васке, ћерке богатог врањског трговца Ристе Грка. Имао је млађег брата Тимотија. А онда су почеле да се нижу породичне трагедије које оставише Бору без игде икога. Најпре је преминуо његов двогодишњи брат. Отац му умире 1881. године, а мајка 1883.

Након мајчине смрти времешна баба Злата, очева мајка почиње да се стара о несташном и радозналом дечаку који је целог живота носио тугу за прерано изгубљеном породицом.

Лидија Илић, Бора Станковић, Фото Ј. С.

Баба Злата је потицала из старе угледне, хаџијске али осиромашене породице и често му је причала о старом Врању.

Баба Злата је сестра чувеног трговца Јовче, описаног у истоименој Бориној приповеци. Интересантан податак је да се баба Злата удала касно, у 39. години је родила Бориног оца Стојана - започиње причу Лидија Илић, кустос музеј куће "Бора Станковић".

Она је у младости рано остала без мајке, па је морала да спрема за удају две старије сестре, јер такав је био ред, а онда и млађег брата Јовчу који је "осетио живот", како је Бора говорио.

Да им не би била на "терету" пристала је да се уда за човека са села, Бориног деду Илију.

Либаде део одежде пишчеве бабе, Фото Ј. С.

Живели су тешко, али срећно, Илија се наједном од путовања разболео и преминуо.

Баба Злата се преудала за Цветка Анђелковића, ћурчију из Врања, међутим и тај други супруг јој је преминуо.

ТАЈНА ГРОБОВА

ПРИЧА о томе да се не зна место где је сахрањена његова чувена јунакиња Коштана постала је урбана легенда. Прича се да је место њеног гроба негде у Врањској Бањи, али исту судбину дели и, како је Бора говорио најзначајнија жена у његовом животу, баба Злата. Није познато где је њен гроб као ни гробови његових родитеља.

Причало се да је била је уклете судбине. Од дуго сакупљаног новца, а помогао јој је и пасторак другог мужа, она је купила плац у Доњој махали и ту саградила кућу. Не зна се тачна година изградње куће, зна се само да је грађена у периоду између 1840-1845. године - каже кустос Лидија Илић.

У оно време доњи део града су насељавали досељеници док су у горњем делу града живеле богатије породице. Тамо је земља била јефтинија, па се зато баба Злата и одлучила да управо ту сагради кућу. Жене са села су је поштовале, зато што је потицала из хаџијске породице и кад год би нешто спремале, радиле или славиле увек би прво њу питале за савет.

Историја кућа Боре Станковића, Фото Ј. С.

Бора је говорио да је била поносна, јака, издржљива и мудра жена. Живели су сиромашно, тако да се она довијала на свакакве начине како би се што мање осетила сиротиња и беда - каже Лидија Илић.

Данас у кући постоји одаја, односно соба која носи њен назив и у њој је смештен њен разбој на коме је ткала, а знала је и да препродаје стару одећу како би отхранила малог Бору.

НИЈЕДНА СЛИКА

У БОГАТОЈ збирци у врањском музеју не постоји ниједна фотографија старице Злате. У њеној улици на једном зиду испред ресторана урађен је мурал који представља баба Злату, онако како ју је уметник замислио.

Она је по Борином казивању које је остало забележено била и веома добар усмени приповедач, тако да је знала када заврши све послове узме Бору у крило и до дубоко у ноћ њему прича о старом Врању, угледу њихове породице, о разним догађајима из прошлости.

Умела је лепо да приповеда, а он све до детаља да памти и касније преноси у својим делима.

Много касније када се афирмисао као писац и када је постојала сумња у постојање "таквог света" у његовим делима, он је често говорио да не измишља и да памти многе ствари. Као веома мали је често ишао са баба Златом и у таквим приликама он је као знатижељно дете слушао и упијао све разговоре које је уз кафу водила баба Злата са својим комшиницама и рођакама.

Лидија Илић каже да је управо она инсистирала да настави школовање, јер је Бора као гимназијалац долазио у искушење неколико пута да напусти школу. У шестом разреду гимназије полагао је поправни испит из латинског језика. Због тога што су му слабије ишли језици и није уписао књижевност. Само захваљујући баба Златиној упорности и разумевању професора, који су уочили његову склоност према литератури, Бора је на време завршио гимназију.

И након гимназије баба Злата га је подстицала да настави школовање у Београду и те исте године, у деведесетој години живота, када је своју мисију завршила и извела свог унука на пут - преминула је.

Сам тај чин Бора описује у својој приповеци "На онај свет". Иначе, Бора своју баба Злату спомиње и описује у многим својим приповеткама као што је "Наш Божић", "Тетка Злата", "Ђурђев дан"...
У данашњем музеју, посвећеном књижевнику Борисаву Станковићу налазе се поједини предмети који су припадали баба Злати. Осим поменутог разбоја за ткање ту је и њено либаде, горњи део тадашње градске ношње.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)