ХАНДКЕ СЕ ПОКЛОНИО ЖРТВАМА УСТАШКОГ МАСАКРА: Нобеловац и његова ћерка пред зидом са именима 6.000 свирепо убијених људи (ФОТО)

Н. ЈАНКОВИЋ

09. 05. 2021. у 08:00

ДОГОДИО се за мене један незабораван, упечатљив дан, о коме ћу тек мислити, а о коме је за почетак само потребно понешто забележити: возили смо се бродом реком Дрином од Андрићграда све до места које се зове Стари Брод.

ХАНДКЕ СЕ ПОКЛОНИО ЖРТВАМА УСТАШКОГ МАСАКРА: Нобеловац и његова ћерка пред зидом са именима 6.000 свирепо убијених људи (ФОТО)

Фото: Н. Јанковић

На том месту и у околини, убијено је 6.000 невиних људи, а да се о томе, колико год звучало невероватно - скоро ништа не зна.

Овим речима нобеловац Петер Хандке, добитник Велике награде Иво Андрић, описује последњи дан свог боравка на истоку Републике Српске, код Емира Кустурице.

- На пролеће 1942. године, усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, без изузетка - цивила. Део људи се намерно или ненамерно утопио у Дрини бежећи од злочинаца. Зверства су трајала од 22. марта 1942. године све до почетка маја исте године. Ти убијени људи су Срби из збегова, несрећници из Сарајева, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова... - свом госту приповеда дуго скривану историју овог дела Подриња, током пловидбе, Емир Кустурица.

Тек 2008. године подигнуто је обележје у знак сећања на масакр. Маја 2010. године започета је градња спомен капеле и звонаре, а 2019. је овде освештан је дирљиви, јединствени спомен - музеј за који је пројекат урадио архитекта Новица Мотика из Зворника.

Хандке, његова кћерка Софи, у друштву академика Матије Бећковића и осталих гостију Андрићграда, стаја ли су читав час немо пред зидом на коме су исписан имена 6.000 људи, пред скулптурама жена, деце и мученика који из Дрине вапе да макар из заборава буду спасени.

Догодило се тако да је после прославе и истинске радости поводом уручења Велике награде Иво Андрић, освануо дан дубоког пијетета за припаднике једног духом великог народа, како је Хандке записао, осуђеног на неправду, на сталне притиске и зашто не рећи, на једну врсту наметнутог материјалног сиромаштва.

Како је Нобелова награда Хандкеу у Стокхолму додељена за целокупно стваралаштво, а оно од његових раних дела попут „Стршљена“ или „Понављања“, све до “Правде за Србију“ и „Моравске ноћи“ садржи једну константу – бављење „овим просторима“ питали смо великог писца, да ли му је највеће признање додељено и за литерарно вредно, драгоцено и неоспорно „србовање“?

- Ја никада нисам желео да Југославија а затим и Србија постану моје теме. Али моја мајка је Словенка, одатле је почело. Ја сам за Србију желео само – могућност додатног промишљања. А то као да је било забрањено. Ни један други народ нема толико туге и оптимизма у себи, истовремено. Србија је најверније огледало света – каже Хандке – А Нобелова награда ми је додељена без искључивања било чега из мог стваралаштва. Додељена је једном независном вољом која је вредновала све, од тема, преко стила, форме, ритма и слика, срца прозног писања.

Можда сам са те две награде, Нобеловом и Андрићевом, на известан начин ујединио два чинило се опречна света, не знам то, наставља писац.

- Можда је моје бављење овим делом света и ужасом који се догодио, било препрека да добијем Нобелову награду. Нисам ја тим „њима“ на западу гурао прст у око, јер они нису имали очи! Али добио сам Нобелову награду, то је прошло, зар не. Доделили су ми је људи отвореног ума, Швеђани чистог срца и ума и ја сам захвалан. Никада мене нису нападали људи какве сам сада описао, већ неки новинари. Али за мене је сада важно што сам у Андрићграду нашао место душе – нагласио је Хандке.

После прославе Андрићеве награде и тог дана непомућене радости и захвалности исказане великом писцу, дакле, уследио је онај епски део, онај Самарканд и она Нимансија, којима Хандке величанствено отвара „Моравску ноћ“. Уследила је ово крстарење ка Старом Броду. Ту се Хандке, као и толико пута до сада, окренуо жртвама – да не остану утопљене, после ужасне смрти утопљене у вечну тишину. И то је гест, још један, најискренијег пријатеља, још један сигуран пут до истине.

Док се испрекидани разговор са Хандкеом завршава а брод стиже назад на обалу Андрићграда носећи ту несаломиву жељу и удружене стваралачке снаге великог писца, Емира Кустурице, Матије Бећковића и многих других на палуби, осећање да је опипљиво, да је правда на крају овог путовања достижна. Деценијама уназад, тако није изгледало.

- Хвала ти брате, хвала ти брате, хвала ти брате – чуле су се на крају речи Емира Кустурице, исте оне којима је Хандкеа дан раније дочекао у Андрићграду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)