ПИЋЕ БОГОВА ИЗ РУКУ ЖЕНА: У Србији је све више припадница лепшег пола које су власнице породичних винарија

ВИНОВА лоза се негује, нежна је, осетљива, непредвидива. Таква је, кажу, и жена. Посао око винове лозе је тежак, напоран, рударски.

Фото Приватна архива

Виноград тражи слугу. У некада искључиво мушки посао, у Србији, последњих година "упливала" је женска рука. Због тога је стуб многих малих породичних винарија у нашој земљи управо - жена.

* * * * * * * *

СЕДУША ИЗ МИРАЗА

ТАЈ први виноград седуше, наше аутохтоне сорте грожђа, био је на земљи, коју је бака донела у мираз. Њој смо посветили и етикету, ставили смо њен лик, а вино се зове "седуша". Винарија "Шијачки", ушушкана је на обронцима Фрушке горе, у месту Баноштор. Из ње, пуца поглед на Дунав, говори нам Ивана Шијачки, мајка троје деце, која представља четврту генерацију у породици која се бави винарством и виноградарством.

Фото Приватна архива

- Мој отац је био тај који је основао данашњу винарију, јер смо некад вино производили само за кућне потребе - прича нам Ивана Шијачки. - Док је било великих индустријских винарија, све грожђе нам је скоро ишло тамо. Али када су деведесетих велики системи пропали, остали смо са много грожђа. Превасходно смо тада садили италијански ризлинг.

Ивана Шијачки, Фото Приватна архива

Брзо смо се снашли, прерадили сво грожђе и део вина продали. То је мог оца и охрабрило да крене у стварање једне озбиљне винарије.

Винарија "Шијачки" отворена је 1997. године са капацитетом од неких 15.000 литара, а данас је то око 70.000. Од сорти грожђа имају хамбург, франковку, шардоне, мерло, рајнски ризлинг... Ту је и нова сорта - неопланта, али и њихова седуша.

- Аутохтону сорту седушу гајимо само ми на целом свету - каже нам Шијачки.

- Брат и ја смо одрасли уз овај посао. Тако смо се и школовали. Дипломирала сам на технологији вина, а он је студирао воћарство и виноградарство. С временом смо се ширили и расли, све по северним падинама Фрушке горе. Сада више под половине произведеног вина продамо у објекту винарије, у Баноштору. Винарија нам је на обали Дунава, имамо терасу и лети људи воле да дођу и дегустирају вино.

Фото Приватна архива

Неопланта, додаје Ивана Шијачки, нови је засад, нова генерација. Како нам каже, брат и она имају по троје деце, па су на етикети овог вина отисци њихових ручица.

- Учимо и децу да воле винограде - наставља нам своју причу Ивана. - Волим са њима да се прошетам по винограду. То се не може речима описати колико је лепо и колико су ту предивни предели Фрушке горе.

* * * * * * * *

НОВИ ЖИВОТ НА БРДУ ПУСУЛА

Фото Приватна архива

Волим винограде. Наш крај је Поцерско-ваљевски рејон и он је прелеп. Нема индустрије. Еколошки чиста средина. Волим и саму производњу вина. За мене је то рађање новог живота, почиње нам своју причу Дијана Милић, власница породичне винарије "Пусула" у селу Миличиница, надомак Ваљева.

- Вино је као живо биће, моменат производње је тренутак кад се рађа - говори Дијана Милић.

- Ток производње, флаширање и боравак у боци су раст и развој, а вино умире оног тренутка када умру киселине. А наш пут започет је 2006. године, када се кренуло са првим засадима. Имали смо парче земље, на брду Пусула, а како смо волели да пијемо вино, све је кренуло из хобија. Због тога смо и посадили оно што волимо - совињон блан, пино ноар и каберне совињон. Вино из прве бербе смо углавном ми попили и тек нешто мало продали.

Дијана Милић, Фото Приватна архива

Убрзо смо кренули да ширимо засаде, купујемо парцеле и данас, заједно са кооперантима, радимо 24 хектара винограда. Кренули смо са 2,5 хектара.

Како нам прича Дијана, прва берба која је комплетно избачена на тржиште, била је из 2013. године. Посла у винограду и око вина има свакодневно. Некада нема ни спавања.

- Берба грожђа траје данима, поделимо се по парцелама и сортама, па понекад дневно бере и до 30 људи - објашњава нам Дијана. - Све је то много напорно. Виноградарство и винарство конзумира човека на сваки начин. Најтежи и најлепши део посла је сама производња. Гледати како од грожђа настаје вино је непроцењиво. Има толико момената где може да се погреши, па због тога треба да се пази и штити. Ово се више не може назвати мушким послом, јер је све више жена које се овиме баве. Оне стилски обликују вино. Рецимо, како од једног совињона, који је чудесна сорта, направиш да буде свеж и хрскав или на талогу, као што ми радимо. Изградимо му додатно тело, можемо да га ставимо у буре и да добије додир дрвета.

* * * * * * * *

У ВИНОГРАДУ САМ СТАЛНО КАД ЈЕ БЕРБА

Рејон три Мораве спада у најбоља подручја за гајење винове лозе. Овде се ушушкала и породична винараија "Стемина", коју успешно води Мина Аврамовић. Одрасла је у винограду, а прво вино правили су њени баба и деда. Иначе, када јој је отац, који је по занимању лекар, још 2000. рекао да будућност лежи у овом послу, ни слутила није да ће управо то бити њен посао. Завршила је Факултет политичких наука и тек када је Минин отац 2005. године, основао винарију, то је одредило њен пут - пут душе.

Мина Аврамовић, Фото Приватна архива

- Отац је подигао кредит из Фонда за развој и као "грлом у јагоде" смо кренули - објаснила нам је Мина Аврамовић.

Фото Приватна архива

- У почетку смо имали 50 ари земље. Ту је израсло наше ексклузивно вино. Вино "драга". Берба је из 2008. године. То је уједно и најстарије вино у активној продаји. Настало је од природно сушеног грожђа и то потпуно спонтано. Било је нешто више од 2.000 боца, а сада је остало још 1.300. Ово вино је у Лондону, на такмичењу Декантер, добило 94 поена. Назив носи по нашој мајци Драгици.

Виногради винарије "Стемина" налазе се у селу Медвеђа, недалеко од Трстеника. На врху винограда, сада праве и дегустациону салу, из које се протеже диван поглед на Поморавље.

- Мале винарије праве најбоља вина у Србији - сматра Мина. - У почетку је било тешко објаснити људима, који су навикли да пију индустријска вина, да пробају наша, али и да их плате. Онда су се појавили фестивали, који су приближили вино младима. Да им покажу да вина нису баук и да нису досадна. Слика вина у Србији почела је полако да се, тада, мења. У винограду сам стално када је берба. Успевамо наше вино и да извеземо, мале количине иду у Кину, Немачку, Норвешку, БиХ и Црну Гору.

* * * * * * * *

Фото Приватна архива

ЗЕМЉА ВИНА

ПОДАЦИ Центра за винарство и виноградарство говоре да од укупне површине Србије, повољне услови за развој ове гране пољопривреде, има 80,1 одсто наше земље. Последњих година све су већи и подстицаји Министарства пољопривреде домаћим произвођачима вина и виноградарима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације