ПОНОСНИ СМО НА ДЕДУ И СРПСКО ПОРЕКЛО: Потомци чувеног научника Милутина Миланковића из Мелбурна за "Новости"

Јованка Симић

01. 05. 2021. у 16:00

ДРАГИ сине Васко, мене је чудном снагом бесконачност привлачила. Желео сам да дограбим целу васиону и да светлост њену распрострем, да осветли сваки кутак."

ПОНОСНИ СМО НА ДЕДУ И СРПСКО ПОРЕКЛО: Потомци чувеног научника Милутина Миланковића из Мелбурна за Новости

Фото Архива

Ово су тек два и по реда једног од писама у којима је о својим почецима у родном Даљу крај Дунава, а доцније и научним постигнућима у Бечу, Пешти и у Србији, Милутин Миланковић писао из Београда свом сину јединцу Василију и његовој породици у Аустралији.

Ова писма и данас су у Мелбурну, у породичној архиви Васкове деце Николе, менаџера грађевинског предузећа, и Марине, менаџерке у позоришту, док се писма која је њихов отац слао Милутину чувају у Београду. Силом даљине, располућена преписка, 63 године после смрти научника, биће обједињена у Музеју "Милутин Миланковић", који ће свечано крајем новембра бити отворен у Београду.

Музеј са неколико хиљада докумената и личних предмета математичара, геофизичара, астронома и даровитог писца Милутина Миланковића (Даљ, 1879 - Београд, 1958) који је комплетан свој легат завештао Српској академији наука и уметности, биће и коначна потврда да смо као нација најзад постали свесни значаја генијалног сународника. Пре нас његову вредност спознала је светска наука уврставши га међу највеће научнике 20. века. Његова теорија омогућила је предвиђање климатских услова на планети. Његово име носе кратери на Марсу и Месецу, а Европска унија из области геонауке установила је медаљу са његовим именом. Миланковић је и први Србин доктор техничких наука.

У музеју већ 1.500 докумената

ДИРЕКТАН повод за настанак Удружења "Милутин Миланковић" 2007. године у Београду, како нам каже председник Славко Максимовић, био је текст објављен у "Новостима" о научниковој родној кући у Даљу и о његовим изумима о којима Срби, за разлику од остатка света, веома мало знају. Удружење је опстало, мада нема стални извор прихода.

- Миланковићеви изуми су данас актуелнији него икад. Прошле године обележили смо век од настанка Теорије о климатским променама, а за две године навршиће се век од настанка његовог чувеног прецизног календара. Уз подршку ресорног министарства отворићемо у новембру Виртуелни музеј и сталну поставку. Већ сада имамо више од 1.500 докумената. Сигурно ће Миланковићев музеј привлачити будуће нараштаје научника и туриста - каже Максимовић.

Марина Миланковић и њена братаница Елен, Фото Архива

Вест да ће Миланковић у Србији у којој је провео 50 година најзад добити своју музејску кућу, одјекнула је до Мелбурна, до дома научникове унуке Марине, њеног брата Николе и његове три кћерке. Мешају се радост и жал што овај срећан тренутак није доживео Васко. Упокојио се 2003. године. Уочи своје смрти, он је уметнички портрет свог оца, рад Паје Јовановића, вратио из Аустралије у Београд и поклонио га САНУ.

Василије Миланковић (први слева у првом реду) на свом венчању марта 1946. у Београду, у друштву родитеља Милутина и Христине и кумова, Фото Архива

Кад год да се догоди путовање Милутинових и Васкових потомака у Београд, неће бити прво јер Марина, Никола, његова супруга и кћерке, поносни су на своје српско порекло и већ су у два наврата посетили нашу земљу.

Књига "Кроз васиону и векове", у издању Матице српске (1928), Фото Архива

- Начинићемо одабир предмета које ћемо дати музеју у Београду. Нажалост, због пандемије није нам дозвољено да путујемо. Неки предмети из дедине заоставштине су крхки па бисмо желели лично да их испоручимо првом приликом када будемо поново долазили у Србији - написао је Никола Славку Максимовићу, председнику Удружења "Милутин Миланковић", под чијим окриљем ће музеј бити отворен.

За "Новости" Никола каже да је њему и његовој сестри Марини отац Васко, по струци правник, често говорио о Милутину. После Другог светског рата, 1947. године, Васко се из Београда преко Париза, Лондона, и Александрије, 1950. трајно настанио у Мелбурну. Тамо су рођени Милутинови унуци - Марина и Никола. Њих двоје су из очевих прича сазнали да је деда и поред револуционарних открића која је подарио светској науци, до краја живота остао врло скроман човек. Имао је благу нарав. Био је "тихи путник" кроз васиону и векове, како у науци, тако и у приватном животу.

ГРОБ У ДАЉУ, ХРВАТИ ГА СВОЈАТАЈУ

МИЛУТИН Миланковић умро је у 79. години од склерозе, у свом дому у Београду и био је најпре сахрањен на Новом гробљу. Одатле је према његовој жељи израженој у "Успоменама", а на иницијативу његове сестре близнакиње Милене, 13. маја 1966. пренет у гробницу породице Миланковић у Даљу, где и данас почива. У међувремену његова родна кућа у Даљу обновљена је и представља туристичку атракцију, а хрватска јавност, после Тесле почела је да својата и Миланковића, представљајући га као свог сународника. Последњих година чине то све више, јер је Милутинова теорија о климатским променама почела да се потврђује у пракси.

- Поносни смо на дедине изуме, волимо своје српско порекло, мада не говоримо добро српски, али доста тога разумемо - каже Никола, и открива нам да је Милутинов таленат донекле наследила само његова најстарија кћерка Стефани (32) која је грађевински инжењер попут свог прадеде. Елен (27) је учитељица у основној школи, а Лили (21) је тек почела да ради као медицинска сестра.

Никола Миланковић разгледа књиге које је написао његов деда Милутин, Фото Архива

Комплетна породица наследила је Милутинову скромност.Чувају успомену на свог генијалног претка, али ненаметљиво и у кругу породице. Само неколико породичних пријатеља знају да су они потомци великог научника. Знају и Маринине пријатељице којима је морала детаљно да објасни зашто већ годинама не пропушта ниједан Новаков тениски меч на Отвореном првенству Аустралије у Мелбурну.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (4)