ЗАЛЕЧИЛИ РАНЕ ДУШИ СРПСКОГ НАРОДА: Он је провео више од две деценије у задужбини Стефана Немање - ово је његово сведочење

Милена Марковић

24. 01. 2021. у 21:30

МИРИС старина из давних шкриња. Морнарских, по очевим, Дедићима. Далматинцима. И, ових које је у центру српске престонице наследио по мајчевини. Обе су у потпуном сагласју. Та два мириса прожимају мириси боја: лан, босиљак, борова смола из које настаје тамјан.

ЗАЛЕЧИЛИ  РАНЕ ДУШИ СРПСКОГ НАРОДА: Он је провео више од две деценије у задужбини Стефана Немање - ово је његово сведочење

Фото Никола Скендерија

Опуштају и умирују, ови мириси. Овде су, без зазора, с једне стране иконе, старе. И, модерни израз уметника настао у међувремену. Онај, кад се он врати из Студенице, духовног и културног средишта средњовековне Србије у коме, као део тима конзерватора и рестауратора лечи вековне ране на лепотама светитеља и светаца.

Фото Никола Скендерија

Ово је прича о Луки Дедићу. О његових, готово две деценије проведених у задужбини Стефана Немање, изворној цркви свих каснијих српских богомоља, коме се посрећило да кроз векове скрнављеним фрескама, у овој светињи, сведоку српског трајања, врати затамњени сјај.

ИЗМЕЂУ ТРЕПТАЈА ОКА

СВИХ ових година, увек ми се наметала једна мисао, можда и сусрет, жив и опипљив. Док сам те плочице мозаика, као део људског ткива, дотицао, осећао сам велику драму у којој су се укрштале судбине народа и ове светиње. Предамном су били векови. Страдања. Готово да сам осетио скрнављења, пожаре... Цркву, као коњушницу... Студеница је, између два трептаја ока, велика драма. Њена и нашег народа, коју веже дубока трагедија. Таква светиња не може да остане без утицаја на човека, као што ни њено настајање није пука игра случаја.

- Студеница је - каже нам - душа душе српског народа. Дарован је свако, ко својим умећем може да од заборава отргне делић, барем, њеног трајања. Више од осам векова је дубок корен ове светиње, коју је утемељио Стефан Немања, 1190. године. Мени се посрећило да будем део тог тима коме је поверено да фрескама врати стари сјај. И ја сам дубоко захвалан.

Векови се слегли. Притисли. Студеница одолела и вековима. Невременима и променама.

Фото Приватна архива

Аутокефалност Српске православне цркве, обележена је протекле године. Најзначајнија годишњица за СПЦ и њен народ. Заблистале су фреске у Студеници из 13. и 16. века. Мало ко је обратио пажњу на оне који су свецима осветлили лица. Залечили ране иконама од турског зулума. Од нестручних ослободилаца Карађорђевих и Милошевих, који су пијуцима и секирицама, по сваку цену желели да их врате у живот. Посебно по мери великог књаза. А, тек... ко је имао времена за обнове светиња у Великом рату, кад је све српско страдало и сатирано. И када се, са мрвом хлеба, борило за слободу. У Другом, светском, када су пљачкаши однели што се однети може, а у фрескама остављали рупе од метака, ослобођење је Студеница дочекала с новим комунистичким кодексом: веру под ноге нове државе! Студеница је, ипак, дочекала своје ново јутро.

- Педесетих година ипак је почела, може се рећи, симболична обнова - пролазимо кроз историју са Луком Дедићем.

Инспирација Дедићев цртеж Цркве Светог Јоакима у Студеници, Фото Приватна архива

- Верујем да су се у том времену, а знамо какво је било, у мисију обнове упустили истински ентузијасти. Усудили су се да започну обнову фресака. То су, сматрам, истински подвижници, имајући на уму какво је време и какве су околности биле... Све је стало почетком деведесетих. Рат и катастрофа по српски народ. Све је, колико знам, заустављено до почетка двехиљадите..

Фото Приватна архива

Лука Дедић у тим стручњака и конзерватора фресака Студенице укључио се 2003. године. Дипломац професора Јакова Ђуричића, са Академије дизајна на Цетињу, потом магистар у класи "чаробњака" Милоша Гвозденовића у Београду, осетио је дух и следио призив "одозго", да се, сасвим спонтано, угради у причу обнове фресака у цркви великог жупана Стефана Немање.

ЈА САМ САМО ДЕО ТИМА

- МОЛИМ вас да овај наш разговор не протекне без моје изричите напомене: све што се, свих ових година, ради на обнови фресака у манастиру Студеница, надлежност је Завода за заштиту споменика културе Србије - предочава Лука Дедић. И, ја сам само део тима, а ову причу би вам могли да испричају сваки од нас.

Рестаурацију и конзервацију фресака у Студеници, додајемо на Дедићеву напомену, финансира Влада Србије и њено Министарство културе. Добро су се сетили. Боље икад него никад.

Тешко је да се проникне у душу конзерватора и рестауратора који месецима истрајавају на скелама не само Студенице. Како истрајавају? Шта уписују, у душе своје, кад то траје деценијама? Чега се све одричу? Како улазе у ту мисију и да ли их она мења?

- Свакако да тај рад дуго траје и мења човека - одгонета нам Лука Дедић. - Неки одустају. Они који остају, оплемењени су. Другачији. Бољи, можда. То је слојевити садржај живота у светињи која има духовну снагу. Сви, цео наш тим, који смо на том послушању, живимо од месец до пола године одвојени од своје породице. То нас узвисује, можда не, као послушање које имају монаси. Али, обавезује. Дарује нас и обогаћује.

СВЕТИЊА Манастир Студеница, Фото Приватна архива

Надигравају се светлости боје у дому Луке Дедића, на самом врху улице у Београду, којом се сви пењу кад реше да се из беспућа упуте у престоницу Србије. Старо кандило. Иконе. Једна је - Богородица Млекопитатељица, дар овом уметнику, чак осамнаест манастира обишла и сваки манастир јој утиснуо печат.

На полеђини иконе, која је кренула из Санкт Петербурга, преузимамо поруку (преводимо са руског):

- Златоплемени стубе и дванаестозидни граде. Сунцем точени престоле. Столицо цара, несхватљиво је чудо како млеком храниш Господа.

Ова икона дарована је Луки Дедићу, 2013. године о Светој Тројици, из Александријске лавре.

- Када бих некуда кренуо, а не бих волео да одем, само бих ову икону понео.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)