СРПСКИ ХЕГЕМОНИЗАМ ПУНИО ХРВАТСКЕ БАНКЕ: У Краљевини СХС готово седамдесет одсто капитала налазило се у Загребу

Иван Миладиновић

10. 01. 2021. у 17:00

СРПСКИ ХЕГЕМОНИЗАМ ПУНИО ХРВАТСКЕ БАНКЕ: У Краљевини СХС готово седамдесет одсто капитала налазило се у Загребу

Фото Документација "Новости"

ДЕЦЕНИЈАМА су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице нису много интересовале, говорили да смо нешто друго од оног што смо били, да нам се дешавала нека друга прошлост од оне коју смо имали. Зато не чуди што нам се светла будућност често претварала у мрачну прошлост.

У стотинама, вероватно и хиљадама, новинских стубаца и књига, и у првој, а нарочито у другој Југославији, исписане су тврдње да су Србија, и Срби као народ, између два светска рата, експлоатисали све друге народе у заједничкој држави, а нарочито хрватски народ. И по ко зна који пут се показала као тачна Герингова реченица, Хитлеровог "господара лажи и истине" - ако неку лаж понављате довољно пута, људи ће је прихватити као истину.

То што се у бившим ју-републикама и даље кидише на Србију и што се она оптужује за хегемонију, за израбљивање свих и свачега, у Краљевини, нимало не изненађује. Збуњујуће је што домаћи историографи и јавни делатници у својим наступима као главни разлог распада југословенске идеје виде управо у "тој хегемонији". Додуше, и међу онима који су успели да реконструишу мозаик укупних односа у новој држави, почесто сва одговорност за теорију о Србима као израбљивачима, приписује се Коминтерни и Комунистичкој партији Југославије.

Међутим, отровне стреле да Београд пљачка остале народе, а пре свега Хрвате, почеле су да стижу одмах после 1. децембра и проглашења Краљевине СХС.

ОПТУЖНИЦА Рудолф Бићанић, Фото архива

ЈЕДНА од првих оптужби била је везана за валутну реформу, односно замену аустроугарских круна за динаре. Како промена није извршена по курсу 1:1, већ четири круне за један динар, дошло је до великих протеста како у Словенији и Хрватској, али и у Босни и Херцеговини и Војводини. Створено је крупно политичко питање и пошто-пото је хтело да се докаже да је Србија "напунила џепове", што је било далеко од сваке истине. У Загребу се чак и певало "Док је био Фрања - свако је им`о права; кад је дош`о Карла - свако ј` им`о пара: а кад дође МОРЕ БРЕ, тај однесе паре све".

Ова фама је и данас жива, пре свега у хрватској и словеначкој историографији, и наводи се као пример "преварантске" и "експлоататорске" политике Србије у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. А шта се заправо десило: земља је после уједињења била преплављена новчаницама бивше Аустроугарске, који је неконтролисано штампан и у Бечу и у Будимпешти и илегално убациван у Југославију. Да би се успоставила каква-таква контрола, 25. децембра 1918. наређено је жигосање свих круна са роком 31. јануар 1919. Кад се то показало неефикасним, јер су жигосање вршили најразличитији управни и државни органи, примењено је лепљење маркица на већ жигосане круне. Приликом замене круна, примењен је принцип из Чехословачке, чак по повољнијем курсу, јер та земља није била оптерећена илегалним приливом новчаница, из прагматичних разлога, да се не би изазивало незадовољство код становника са територија бивше Аустроугарске.

ПАМФЛЕТ Књига Рудолфа Бићанића, Фото архива

И најреволуционарнија државна мера у Краљевини СХС - аграрна реформа, дочекана је на нож у Загребу. На све стране слате су оптужбе да су земљу добијали само Срби. Архивска грађа о подели земље доступна је данас свима, од Љубљане до Скопља. И документа говоре сасвим другачије. По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца укинуто је 369 велепоседа, са 592.000 хектара обрадиве површине, који су већином припадали великопоседницима Аустријанцима и Мађарима. Хрвати, дојучерашњи најамници, а неку деценију раније кметови, тако су постали власници земље коју су обрађивали. У појединим деловима Босне и Херцеговине, земљу одузету од велепоседничких бегова, претежно су добили муслимани и Хрвати.

И док је Србија оптуживана за злоупотребе током спровођења аграрне реформе, у њих су, заправо, били умешани Хрвати. Тако је министар правде, др Едо Лукинић, изузео из реформе имање грофа Турн-Таксиса, од 72.000 катастарских јутара обрадиве земље. Истовремено се ћутало да су сви министри за аграрну реформу били Хрвати, као Фрањо Пољак, Хинко Кризман...

РЕФОРМА Аустроугарска круна са маркицом и жигом, Фото архива

ОПЉАЧКАНА до голе коже, и сва у ранама, Србија је ушла у нову државу. У Уставотворној скупштини, на редовном заседању, 31. маја и 1. јуна 1921. године, Живота Милојковић, иначе посланик Комунистичке партије, изнео је податак да је Србија у време уједињења била без три петине свог народног богатства. У новонасталој држави од тог тренутка и у наредне две деценије 70 одсто капитала се налазило у Загребу.

О каквом хегемонизаму и експлоатацији Хрвата може да се говори када је у Хрватској у то време била концентрисана и главнина приватног капитала. По подацима с краја прве деценије прошлог века, од 2,5 милијарди динара, колико се процењује да је било у земљи, у загребачким банкама, налазило се чак две милијарде.

КОНТИНУИТЕТ ОПТУЖБИ

КОНТИНУИТЕТ оптужби на рачун српског хегемонизма из Хрватске настављен је и после ослобођења. Андрија Хебранг, први човек КП Хрватске и савезни министар, у експозеу за први петогодишњи план, рећи ће да је Србија између два рата експлоатисала друге. А по том плану Србији су биле одређене најниже инвестиције.

Да се ни у социјалистичкој Југославији генерално није променио однос према "српским узурпаторима" потврдиће седамдесете година прошлог века, у време Маспока. Као што је Бићанић доказивао да су Хрвати били жртве у Краљевини Југославији, његови следбеници настојали су да докажу да су Хрвати и у социјалистичкој Југославији експлоатисана нација, и да и сваки зарађени динар отима Београд.

Из ових података следи питање о равноправности; тачно је да су у тој држави постојали српска династија и војска као доминантни, међутим, једна страна је "уложила" жртве, направила инфраструктуру, одредила границе које је сачувала војском, а на другој страни се налази 70 одсто економске моћи? У том распореду снага ко је био чија колонија?

ЗЛОУПОТРЕБА Министар Едо Лукинић, Фото архива

У годинама када су статистички подаци неумољиво показивали да је на хиљаду становника у Србији, улагано у индустрију 247.000 ондашњих динара, а Хрватској и у Словенији - 697.000, и да су се оне готово три пута брже развијале од "експлоататора" и обезбедиле апсолутну економску превласт у држави, у Загребу је објављена студија "Економска подлога хрватског питања". Издавач је био др Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, а аутор др Рудолф Бићанић, високи функционер у министарству спољних послова Краљевине Југославије.

Ова студија из 1936. је у ствари била нова оптужница против Србије. Бићанић, не наводећи изворе за податке које је износио, пише о експлоатисању Хрватске од стране Србије, тврдећи да се индустрија у Србији, захваљујући "великосрпској доминацији", брже развијала него у Хрватској!

КОМУНИСТИЧКА партија имала је неколико фаза у односу према Југославији. У време оснивања били су за опстанак нове државе. Али, почетком двадесетих година када су запловили пуним једрима Коминтерне, Југославија се проглашава вештачком версајском творевином, "тамницом народа" у којој је великосрпска буржоазија окупирала и експлоатисала припаднике осталих нација. У својим оценама на Трећем и Четвртом конгресу у Бечу и Дрездену, чак су и српски сељаци, па и пролетеријат, сврстани у продужену руку капиталиста са "великодржавним предрасудама". Њен основни програмски задатак је био рушење Краљевине СХС и стварање самосталних држава. Покушано је после проглашења диктатуре да се дигне устанак, покрене масовни бунт, изолованим уличним герилским акцијама.

У том периоду руководство није бирало савезнике у покушајима да остваре своје циљеве.

Сарађивали су са свим антијугословенским организацијама, па и са онима који су били фашистичко-терористичке оријентације, са усташама Анте Павелића, вмровцима, албанским сепаратистима... То ће трајати све до VII конгреса Коминтерне 1935. на коме је јасно речено да се свет дели на фашизам и антифашизам и да у том контексту Југославија треба као целина да буде укључена у антифашистички блок. Формиран је Народни фронт у већини европских држава где постоје комунистички покрети, чија је идеологија одбрана земље. Делегат на Конгресу је био и Јосип Броз. Ту је први пут видео Стаљина, седео у 28. реду у сали синдиката у Москви, и слушао како његов имењак Јосип Висарионович на бини пева "Интернационалу".

После Московског конгреса КПЈ мења се однос према Југославији као јединственој држави, али у њеном арсеналу ставова и парола о Србији, Србима, великосрпству и српској хегемонији ништа се није променило. Српска хегемонија је за Партију и даље била једина опасност за јединство југословенских народа и државу. Такав став је заговаран за време борбе против окупатора, свеједно што су ту борбу, углавном водили Срби...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)