БРАТ СПРЕЧИО ДА ГА САХРАНЕ У "ПЛАВОЈ ГРОБНИЦИ": Чудновати и мукотрпни животопис Предрага Царевића из села Велереч

СУДБИНА се често окрутно поигравала са животом Предрага Царевића званог Драги, из села Велереч код Горњег Милановца.

Фото М. Бошњак

Од рањавања на Мачковом камену у Првом светском рату, голготе повлачења делова Српске војске, чији је био подофицир, у Грчку, проглашавањем њега за мртвог на острву Виду и замало баченог у море, иако је био полужив (!), преко заробљавања од Хитлерове армаде 1941, па одвођења у ропство у Немачку, где је исписао драгоцен архивски фонд, све до повратка на родну груду... И после.

Чудновати и мукотрпни животопис Предрага, носиоца Албанске споменице, препричава нам његов унук Дејан Царевић.

- Предраг је посинио свог синовца, мог оца Слободана, од милоште званог Дане - приповеда наш саговорник.

ДОКУМЕНТ Предрагово писмо Милану Недићу, Фото Архив породице

- Предраг је рођен 1892. године, на Виду га је, у хрпи лешева српских војника одређених за сахрану у "плавој гробници", скоро мртвог пронашао рођени брат Благоје...! Затим је излечен. И друга два рођена брата, борци Великог рата и солунци, вратили су се живи. Оженио се Зорком Мишовић, из Велеречи.

У ПРВОМ светском рату, Предраг Царевић се борио као каплар II чете II батаљона X пука првог позива. У освит Другог светског рата, мобилисан је као трећепозивац у Јагодину, Вермахт заробљава ту јединицу, многе одвози у Немачку. Ту ће, у концентрационом Сталагу, ознаке II А 39 gepruft, настајати занимљива архивска грађа, коју сада чува његов унук Дејан.

- Предраг је у Немачкој оперисан. Извађен му је гелер, којег је у телу носио од рањавања на Мачковом камену, у борби управо против Немаца. Затим је враћен у логор. Вероватно зато што су и нацистички официри морали да поштују Женевску конвенцију о заробљеницима, и што је био подофицир регуларне војске, Предраг је оперисан, а дозвољено му је повремено слање писама у Србију и пријем писама из ње преко Црвеног крста - наставља Дејан.

Из писама фамилији и њених њему, види се обавештавање (колико је могао, због цензуре и између редака) о збивањима у казамату, те интересовање о догађањима у Србији. Историја, нарочито завичајна, та писма ће сигурно знати вредновати.

(И)СТОРИЈА Предраг Царевић са супругом Зорком, пре рата , Фото Архив породице

ГЕНЕРАЛУ Милану Недићу, председнику Владе националног спаса, на адресу Немањина 35, Предраг пише из казамата, обраћа му се са "ратни друже" (у Великом рату), јавља да се у Сталагу налази са 200 болесних другова. Подсећа га на обећање које је Недић дао - да ће спасавати животе српских заробљеника у Немачкој...

"Надамо се Вашем обећању као првом пролећном Сунчевом зраку да нас огреје, као што је огрејао наше другове који су били са нама, а сада су са својим милим и драгим код својих кућа на лечењу!", дословно цитирамо тај део Предрагове коресподенције.

- Досад сам сакупио 50 писама, које је Предраг писао у Србију и добијао из ње. Првих десет је писао на немачком језику, ваљда је то било строго правило - каже Дејан.

МАЛО ко је тада веровао у Предрагов повратак у Србију. Ипак, обрео се на кућном прагу 13. децембра 1942. године! Успут је записао имена свих градова, кроз које је прошао возом Црвеног крста. Ево само познатијих, без међустаница: Нојбраундерберг, Дрезден, Праг, Беч, Грац, Загреб, Сисак, Винковци, Митровица, Земун. Некако је доспео у Чачак.

- Ишао је на конак код рођаке Десанке Царевић, удате у Пријевор, код Чачка. Зауставе га Немци, питају куда ће, из објаве виде да је отпуштени заробљеник, а један фолксдојчер ће на српском: "Ја тој рођаки морам казати муштулук!"...

И каже јој, заиста. Много касније, ишла немачка формација кроз Велереч, уђу и у нашу кућу, у њој виси Предрагов шињел, жена Зорка објасни да јој је муж дошао из ропства, а један Шваба ће: "Има ли он сестру у Пријевору?" Био је то онај казивач муштулука - препричава Дејан. По повратку у Велереч, Предраг је изабран за члана месног Равногорског одбора!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације