ЦЕНЗУРА ЈЕ УМЕСТО СТРАХА РАЂАЛЕ ОТПОР: Скица за хронологију забрана књига, часописа, листова, филмова

Иван Миладиновић

19. 12. 2020. у 17:03

KАЖУ да је цензура стара колико и писана реч. А да је то углавном тако, потврђује и податак да њен назив потиче, по чувеном Оксфордском речнику, још из старе Грчке, где је цензор био судски чувар јавног морала.

ЦЕНЗУРА ЈЕ УМЕСТО СТРАХА РАЂАЛЕ ОТПОР: Скица за хронологију забрана књига, часописа, листова, филмова

Фото архива

Преведено на данашњу организацију државе, то је отприлике исто што и јавни тужилац.

Дакле, човек који штити закон и јавну реч од злоупотребе. Временом, цензура ће постати саставни део владавине свих држава без обзира на то да ли су називане тоталитарним, аутократским или демократским. Откако је Гутенберг измислио штампу, а црква инквизицију и Цензорски уред 1485. године, остало је на стотине хиљада докумената који говоре о забрањеним књигама, часописима, новинама, позоришним представама, ликовним изложбама, филмовима и која потврђују систематско затирање слободе јавног говор.

Нажалост, жртве се не броје само у броју забрањених, сакривених или спаљених шлајфни текста, већ и у животима.

ОТВОРЕНО ПИСМО ТИТУ У "СТУДЕНТУ"

СУДСКА забрана студентских гласила наставила се и 1971. "Студент" је "укинут" 30. априла, 24. августа и 24. новембра.

Грехова је било напретек: детаљни извештаји са скупштине Савеза студената Београдског универзитета која нимало није била нежна према владајућој структури. Затим, расправа на Правном факултету о уставним амандманима за које је речено да Југославију своде на географски појам. Прст у око био је и текст "Отворено писмо Титу", поводом Брозове посете Ирану.

За тужиоца је то била повреда угледа председника СФРЈ и шаха Резе Пахлавија. Због растурања овог забрањеног броја оптужени су студенти Милорад Вучелић, заменик главног уредника "Студента", Јовица Аћин, уредник културне рубрике, и Марко Кековић, секретар редакције, који су 24. августа 1971. делили забрањени "Студент" на Корчули у време Летње филозофске школе. Те године забрањени су "Анали Правног факултета", "Страдија" и три броја часописа "Видици".

Колико понижавајуће и тескобно звучи та реч цензура најбоље сведочи разговор који је забележио чувени чешки сатиричар Јарослав Хашек и то са својим цензором:

БУНТ Мића Поповић, Фото архива

"А који су разлози забране мога трећег комада, господине потпрефекте?

- Посве једноставни. Када сам вам забранио извођење првог и другог комада, дошао је сасвим природно ред и на трећи."

А КАКО је изгледала цензорска пракса и како је функционисала машинерија забрана у Југославији, земљи која се поносила својим најоригиналнијим, најпрогресивнијим, најправеднијим и јединственим политичким системом? И у овоме је била светски изузетак.

Патентирала је "цензурисање без цензуре". Званично, цензура није постојала. Њени устави су јамчили слободу изражавања сваком грађанину, готово да је био преписан члан 19. Опште декларације УН о људским правима: "Свако има право на слободу мишљења и изражавања; то право обухвата слободу задржавања властитог мишљења, без уплитања других, те тражења, примање и ширење информација и идеја путем било ког средства јавног саопштавања и без обзира на границе."

СЛИКА Тито са члановима холандске краљевске породице, Фото архива

То је заправо значило да нису били прецизно дефинисани механизми, па су стога цензори могли да буду чланови централних, општинских комитета, директори позоришта, издавачких кућа, председници радничких савета, али и сценски радници, дактилографкиње или словослагачи. Нису постојала дефинисана правила шта се сме, а шта не сме. Није се знало где је та тачка, та црвена линија, када, ко и зашто може да цензурише. Врло често оно што би било пожељно једне године, постајало је већ следеће "непријатељска делатност".

Наравно, цензурисање је пратило и сатанизовање уметника или његовог дела оркестрираном медијском кампањом, прављењем атмосфере у друштву да то није пожељно или исправно.

Често се, поред забране, завршавало и судским пресудама. Није занемарљив списак стваралаца и јавних радника који су одлежали коју годину затвора.

СТРАДАЛНИК Др Милош Московљевић, Фото архива

Педантна хроника ефикасности "цензурисање без цензуре" показаће да од ослобођења до распада друге Југославије, само 1960. није забележена забрана неке књиге, часописа, новина, "бункерисање" филма, скидање позоришне представе са репертоара.

А почело је одмах после рата. Први на удару је био, већ октобра 1945, Хуго Клајн, лево оријентисани интелектуалац, близак комунистима, неуропсихијатар, заступник Фројдове психоанализе. Он ће на основу богате праксе у Војној болници у Ковину, написати студију "Ратна неуроза Југословена". Пошто се у књизи спомињу и психички болесни "партизански јуришници" она је стопирана. Занимљив је податак да ће ова студија угледати светло дана десет година касније, на иницијативу генерала Гојка Николиша, у издању Војносанитетског завода.

ГОДИНУ касније, тематски број часописа "Књижевност", посвећен Светозару Марковићу, због библиографских јединица Слободана Јовановића, биће повучен из продаје и уништен. Човек који је алармирао партијски и полицијски апарат за овај потез био је Радован Зоговић. Ваљда инспирисани ревношћу друга Зоговића, другови из Политбироа доносе одлуку да се сабрана дела проф. др Слободана Јовановића, осуђеног "ратног злочинца", објављена 1940, забране за даљу продају и униште. Те 1946. са репертоара београдског Народног позоришта скинута је музичка драма "Кнез од Зете" Петра Коњовића због "лажног и мистичног третирања народне прошлости". Исту судбиину, у истом позоришту доживела је и представа "Пигмалион" Бернарда Шоа "јер пролетере приказује као пијанице". Престала је да се игра и драма, ни мање ни више него самог Мирослава Крлеже "У агонији" - због декаденције формализма.

Затим 20. септембра 1947. на сцену ступа Јавно тужилаштво ФНРЈ и забрањује лист "Јеж" због карикатура са "увредљивим карактером". На ред долазе и филмови - "бункерисан" је документарац Радивоја Лоле Ђукића "Грчка деца". Образложење да се овај филм не приказује је захтев америчке амбасаде јер "шири идеје комунизма"?! Лола Ђукић, човек који ће наступајућих шездесетих година, недељом увече поред малих екрана држати приковану целу Југославију, каријеру је почео неславно. И његов први играни филм "Језеро" биће забрањен.

ЗАБРАНЕ се ређају, а 1959. београдска полиција запленила је и уништила документарни филм "Воз 4686" Живојина Павловића зато што се у једном кадру појављује зајечарска железничка станица. У то време су железничке станице имале третман војне касарне па се сматрало да је забрањено њихово снимање.

Савезна комисија за преглед филмова 1961. на захтев Вељка Влаховића забрањује документарни филм Крста Шканате "Кафана". Наводно је прослављени шпански борац и партијски функционер рекао: "Ја сам по цијелом свијету био, али овакве кафане ниђе не виђех!" Кад већ спомињемо Шканату, врло је значајно рећи да је осам година касније, на захтев ЦК СК Хрватске, забрањена дистрибуција његовом филму "Терористи" у коме се расветљавају сви детаљи диверзије Миљенка Хркача у београдском биоскопу "20. октобар" 1968.

На средокрачју шездесетих година (1965) уследила је једна помало заборављена забрана која можда на најбољи начин објашњава идеолошку заслепљеност српског партијског кадра.

Судском одлуком заплењено је и уништено 10.000 примерака "Речника савременог српскохрватског језика" Милоша Московљевића, доктора филологије, који је на њему радио две деценије. Разлог је што дефиниције неких одредница могу да изазову "узнемирење грађана". По изласку речника из штампе у "Политици" је изашао текст, из пера тадашњег главног уредника, Мирка Тепавца, у коме се Московљевићу замера дефиниција речи четник, појма четништво и одредница партизан као човека који се "пристрасно руководи интересима своје партије".

НАСТУПАЈУЋА 1968. подразумева се, била је обележена судским забранама студентских листова и часописа: Заплењени су бројеви "Студента" од 4, 8. и 25. јуна, затим "Наши дани" 15. априла, "Студентске новине" бр. 1, "Видици" бр. 121-122. Лист студената Правног факултета у Београду "Црвене новине" од 5. јуна, запленили су и уништили партијски активисти. Радници штампарија "Политика" и "Слободан Јовић" одбили су да штампају омладински лист "Сусрет", посвећен студентским немирима. Тог варљивог лета 1968. забрањени су часопис "Дело", бројеви осам-девет, и ревија " Дуга фељтон" бројеви 62, 63, 64 и 65.

Посебно место у аналима забрана заузима изложба "Призори" Миће Поповића 1974. у Културном центру Београда. Пошто је аутор одбио да уклони "Свечану слику - Тито с члановима холандске краљевске породице", као и Тита са Ричардом Бартоном у зоолошком врту, спречено је отварање изложбе. Забрана је стигла у последњи час када се пред галеријом окупило неколико стотина људи, унутра нису могли јер је тамо био вод полиције у пуној опреми.

Време је осудило цензоре, а рехабилитовало цензурисане. Забране су уместо страха рађале отпор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

Нова димензија живота у делу Београда који се буди из сна

У ПОТРАЗИ сте за станом у центру града који је довољно изолован од градске вреве, окружен зеленилом и реком, а с друге стране вам је подједнако важно да кварт има одличне саобраћајне везе са свим деловима Београда?

18. 04. 2024. у 10:00

Коментари (0)

РУС, ОЛИМПИЈСКИ ШАМПИОН, ШОКИРАО СВЕТ: Они који деле санкције Русима - ово нису могли ни да сањају