ШТА СУ СПРЕМАЛИ СТУДЕНТИ СЕМ ИСПИТА: Године 1968. на сцену ступа генерација која није пристајала да се њоме манипулише

Иван Миладиновић

12. 12. 2020. у 15:41

ШТА СУ СПРЕМАЛИ СТУДЕНТИ СЕМ ИСПИТА: Године 1968. на сцену ступа генерација која није пристајала да се њоме манипулише

Фото архива

ЈЕДАН Стендалов јунак мирише цвеће, шета, уздише и мисли на своју драгу. А из даљине допиру топовске канонаде.

Он нема појма да се управо одиграва најважнији догађај његовог времена, који је уједно био и један од најзначајних попришта људске историје: Битка код Ватерлоа. Студенти Београдског универзитета, већ у другој половини шездесетих година прошлог века, пред кризом друштва која се наслућивала, нису желели да личе на тог Стендаловог јунака! У томе је било неке поезије! Да ли је то била поезија бесмисла?

Тако се тих далеких година Београд преко својих студената уписао у историју. У Њујорку, Паризу, Варшави, Берлину, Мексико Ситију, Токију, Прагу и главном граду СФР Југославије, историјски часовник је откуцавао исто време.

Ти откуцаји, пре нешто више од пола века, били су заправо побуна студената која је прохујала од Америке, преко Европе до Азије, потресајући различите друштвено-економске системе и политичке режиме. Био је то један планетарни покрет о чијим узроцима се још пишу расправе, иако се у међувремену у свету збило много других историјских догађаја, попут распада Совјетског Савеза, слома комунистичких режима, и искорачења у нови глобалистички светски поредак и "интернет друштво".

Прослављени социолози и филозофи попут Рајта Милса, Херберта Маркузеа, Ернста Блоха и Жан-Пола Сартра, постали су заштитни знак овог бунта академских грађана. А млади интелектуалци - Анђела Девис, Руди Дучке, Данијела Кон Бенди, били су на челу оних који су хтели да мењају свет.

У факултетским аулама, на трговима и улицама, зрачили су страховита стваралачка енергија, духовитост, маштовитост, нови уметнички израз - на сцени је била генерације која није пристајала да се њом манипулише. На свакој тачки глобуса, симпатије грађана биле су на страни младости, на страни студената.

Бунт те 1968, на Западу и на Истоку није био изазван истим разлозима и није имао исте последице. Тако је било и у Југославији. Па чак и у њој, узроци студентских протеста нису били исти у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани... У Приштини, на Косову, у Тетову у Македонији, а потом 1971. године, у Загребу, време храватског Маспока, избиле су прве значајније сепаратистичке демонстрације.

Шта се збило '68.?

Атмосфера у дворишту капетан Мишиног здања, Фото архива

Колико је тешко одговорити на то питање, најбоље сведочи чињеница да наука и публицистика до данас нису нашле чак ни термине који би прецизно означили ова збивања. Употребљавају се изрази: "липањска гибања", "студентске манифестације", "студентски нереди", "револуција", "политичка завера", "контрареволуција".

Новинарске легитимације Александра Илића и Ђорђија Вуковића, Фото архива

Овај последњи израз употребили су неки нижи политичари, одмах, првих дана јуна. Касније више није коришћен. Уопште, студентска акција 1968. једина је масовна побуна против власти у послератној Југославији која званично није означена као покушај контрареволуције.

НЕСЛАГАЊА и спорови око '68. трају до данас. Шта се, тог давног јуна, све дешавало на немирним универзитетима? Ко је водио побуну? Одакле толики студентски бунт? Да ли су студенти имали прогресиван или назадан програм, и да ли су уопште имали програм?

ОСЕТЉИВОСТ НА ЉУДСКЕ НЕПРАВДЕ

 ШТА је то што је било заједничко у идејама и сензибилитету светске студентске омладине? Колико је тешко дати тачан одговор на то питање, најбоље показује следећи пример: две године пре студентских немира одржан је Светски конгрес социолога - посвећен омладини. На њему је једнодушно закључено да је омладина незаинтересована за глобалне светске проблеме, потпуно аполитична и једино склона потрошњи! Две године касније десило се нешто сасвим супротно: омладина је показала да је веома осетљива на људске неправде, ангажована, политизована и заинтересована за судбину света. Млади људи тих узаврелих година су осећали да се суштинске одлуке, које одређују њихове животне судбину, доносе, негде, иза њихових леђа, да постоје центри моћи који трасирају њихову будућност, а да су они немоћни да на то утичу. Студентски бунт на Западу није настао као социјални протест јер је у већини европских земаља и у САД био период економског просперитета и високог стандарда и код најширих слојева становништва. Студенти су се побунили "против моралне беде" јер су били свесни да осим економског благостања постоје и неке друге важне вредности. У југословенском случају економска криза је била замајац за побуну академских грађана. Привредна реформа је доживела крах. Расте незапосленост, радници одлазе у иностранство у потрагу за хлебом, и почиње први велики и организовани "одлив мозгова".

Какве су последице '68.? Да ли је бунт био увезен, или аутентично југословенски, зашто не и беооградски? Ко је због '68. страдао а ко направио каријеру? Ко се, данас, од све мање преживелих, више од пет деценија касније, чега и како се сећа? Неки истраживачи овог феномена писали су да је то била само једна игра која ништа није донела. Према њима, они политички чиниоци који се не домогну власти, остају у дубокој историјској сенци. Међутим, политички живот је знатно сложенији, па и последице једног чина могу, посредно, бити плодоносније него што се, наизглед, чини. И 1968. година била је таква.

У ствари, имао је право професор Милорад Екмечић када је написао да млади нису пристали да затворених очију и ћутке пролазе крај судбоносних процеса који су се одвијали пре пола века година. Нису хтели да личе на оног Стендаловог јунака са почетка овог текста. Била је то прва послератна генерација која се сучила са озбиљном друштвеном кризом и моралном декаденцијом и истовремено последња која је искрено веровала у социјализам. За разлику од шездесетосмаша, које је красила нада у боље сутра, млади људи последњих деценија, иако суочени са далеко озбиљнијим и изражнијим друштвеним конфликтима, као да се труде да се саживе са постојећим стањем.

Збор студената на Правном факултету , Фото архива

Студентска побуна била је колико бучна толико и неефикасна. Исти проблеми су остали на дневном реду до последњег дана Југославије: незапосленост, неоправдано богаћење, власт бирократије, човекова отуђеност.

Шта може омладина против државе, полиције, организације? Може да изађе на улице и да добије батине! - јетко је закључио др Драгољуб Мићуновић, много, много пре 5. октобра 2000. године, и много пре него што је основана Демократска странка.

Међу београдским студентима нагло постају популарне идеје светског студентског покрета. Нарочито се читају књиге Маркузеа и Рајта Милса, али и других критичких филозофа. Идеје нове левице и њене демократске алтернативе добијају све више присталица. Омиљена је и Роза Луксембург због своје критике Лењиновог бирократизма.

Са дивљењем и поштовањем говори се о идејама лидера немачких студената. Рудија Дучкеа. Студентска штампа је била преплављена интервјуима са Дучкеом, Маркузеом, Фромом, Колаковским. Поједини београдски студенти са радикалнијим идејама добијали су надимак Дучке.

МАЈА 1968. стигла је вест о атентату на Рудија Дучкеа. Студент Филозофског факултета Владимир Мијановић ишао је од учионице до учионице и прекидао час, говорећи професорима:

- Док ви овде држите предавања, у Немачкој се лије студентска крв!

Један од професора му је одговорио: "Мало стрпљења, док завршим час. Та крв неће тако брзо стићи у Београд."

И опет протестни митинг.

За тили час двориште Капетан-Мишиног здања преплавили су транспаренти са ликом Рудија Дучкеа и пригодним паролама о слободи и демократији. Дабоме, на брзину је срочен и уз бурне акламације прихваћен протестни телеграм градоначелнику Берлина.

Хер Шицу, иначе социјалдемократи по убеђењу, студенти су натоварили на леђа сва фашистичка злодела и запретили да они више неће подносити да фашисти и даље дивљају по Берлину.

Када је телеграм предаван на пошти, службеница је питала за име пошиљаоца. Студент је дао адресу др Драгољуба Мићуновића, који је и састављао поменути телеграм.

- На моје велико запрепашћење - присећао се две деценије доцније др Мићуновић - убрзо је на моје име стигао одговор на неколико страница. Градоначелник Берлина врло љубазно ме обавестио да је и сам антифашиста и социјалдемократа, да се они труде и улажу огромне напоре против фашистичког дивљања. Тим бираним и уверљивим речима ме је страшно постидео. Наиме, ја сам био убеђен да те телеграме нико не чита, него да је то као код нас - згужвају и баце у кош!

У Београду је тада већ било оформљено неко студентско мњење и прећутно је признавано право да студенти могу спонтано да изражавају своје ставове - мимо званичне политике. Сваки час је био сазиван понеки збор и протестовало се против нечега. То је била као нека тековина и зачетак демократије, коју полако "освајамо" ових година.

Тако се реаговало и на обрачун пољских власти са студентима и професорима у Варшави и Кракову. Наиме, пољска бирократиja брзо и сурово раскрстила је са слободоумним идејама својих студената, а професоре је оптужила да тобоже кваре младеж. Гнев власти нарочито се сручио на истакнуте марксистичке мислиоце Колаковског, Баумана, Баћка и Моравског.

СТУДЕНТИ и професори београдског Филозофског факултета одржали су у знак солидарности са колегама из Пољске неколико зборова и упутили званичан захтев да се прогоњени професори позову на Београдски универзитет. Овај захтев, као што се могло очекивати, наишао је на жестоко противљење и осуду. Најгласнији у томе био је професор Економског факултета др Димитрије Кепа Давидовић, познат по томе што је робијао са Мошом Пијадом и помагао му да преведе Марксов "Капитал".

Око овог питања на Универзитету су се сучелиле две струје. Политичке организације и универзитетски органн су сматрали да је то директно мешање у унутрашње ствари Пољске. Они су оштро осудили настојања која су долазила са Филозофског и Филолошког факултета, четири академије (у то време уметнички факултети су се звали академије), из редакција "Студента" и "Видика" и радио-станице Студентски град.

Милорад Екмеџић

"ОСНОВНИ разлог данашњег немира на универзитетима јесте у томе што се омладина није помирила с тим да је перспектива југословенског друштва у будућности мутно замагљена и изгубљена." ("Лица", Сараjево, бр. 8-9, јун-јул 1968).

Драги Стаменковић

"Ови догађаји говоре о томе да омладина и студентска омладина показује велики интерес, али и велику необавештеност за многе аспекте и проблеме и да истовремено може да буде некад и заведена демагошким и лаким паролама". ("Борба", Београд 8. јуна 1968)

Дража Марковић

"Не може се тек тако запалити цистерна која кошта 80 милиона, а да за то нико не одговара. ("Борба", Београд 8. јуна 1968)

Студенти из Новог Сада:

"Посебно истичемо да се студенти не боре да би поправили свој положај у друштву, него да се поправи друштво". (Закључци Збора студената, наставника и радника Машинског факултета у Новом Саду)

Тито:

"Могу да кажем да сам сретан што имамо такву омладину која се показала зрела". (Телевизија Београд 9. јуна 1968)

Нарочито су се сукобили Универзитетски одбор Савеза студената на чијем је челу био Петар Игњатовић, и редакција листа "Студент" коју је водио Ђорђије Вуковић.

Судећи према текстовима из "Студента", међу студентском омладином се нешто кувало.

"Шта раде студенти? Спремају ли још нешто сем испита? Како се осећају? Ево питања која многе (сада) код нас увелико интересују, питања која се не постављају без извесне стрепње..." (из уводника главног уредника "Студента" од 21. маја 1968).

Првог дана јуна Савез студената Београда организује округли сто на тему "Студентски покрет данас". Каква случајност!

Учествују: Вељко Влаховић, др Мирослав Печујлић, др Будимир Шошкић, Латинка Перовић, Бора Павловић, др Љуба Тадић, др Светозар Стојановић, Коста Чавошки, Ђорђије Вуковић, Алија Хоџић и још многи знани и незнани.

Студенти су одлучно захтевали да се дефинише став југословенске политике према правцу будућег развоја друштва. Каква је наша идеолошка позиција? Шта је то што Југославија жели да изгради? Студенти су истицали да у земљи постоји огроман број неписмених, стотине хиљада незапослених, све више социјалних емиграната, сиротиње. Питали су да ли је то она земља коју су наши истакнути револуционари обећавали.

Говорио је и Вељко Влаховић, доста умирујуће. На крају је сликовито испричао један свој разговор са неким рударом за време Шпанског грађанског рата.

- Да ли ће кад победи комунизам бити рудара?

- Па наравно да ће бити.

- Е, онда је слаба вајда од ове наше борбе.

Рудар и даље остаје у својој рупи, доле, а неко други ће увек бити горе! - завртео је сумњичаво главом рудар.

Вељко Влаховић је још рекао:

- Ми смо заиста наивно веровали да је такво друштво, без неправди и класних разлика, могуће брзо изградити. Али очигледно је да смо се преварили. То није тако лако могуће.

Била је субота, први јун, пре подне. А већ сутрадан, у вечерњим часовима, доћи ће до првих нереда и отворене побуне београдских студената...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)