НАШЕ "ФОКЕ" ОСНОВАНЕ ПРЕ НЕГО АМЕРИЧКЕ: Заставник Мићо Самарџија о настанку елитне јединице некадашње ЈНА о којој се мало знало

ДОБАР део живота заставник Мићо Самарџија провео је "под Јадраном" као специјалац ЈНА. То му је, каже, и најлепши период. Рођен је почетком 1941. у Банатском Новом Селу. Његови, колонисти после Великог рата, схватајући да Швабе поново долазе где су живеле до 1918., продали су имање будзашто и ушли у један од последњих возова из Панчева за Босну почетком априла 1941. Поново у априлу, али 1991, Мићо, тазе пензионер, бежи из Сплита и стиже у родне Хумиће код Кључа. Ту га је сачекао нови рат.

Припадници специјалне јединице

Не воли Самарџија да прича о политици и како су "његови" три пута у веку остајали без игде ичег, али воли причу о јединици.

- У подводне диверзанте не може да се залута - каже Мићо. - После 16 месеци припремног курса 1962. и 1963. успео сам да уђем као један од осам, док је њих 40 отпало. Сви су у 82. одреду били спартанци, а први међу нама и најбољи, био је оснивач јединице, капетан бојног брода Стево Вујнић, родом од Кистања. Он беше ратни официр у НОБ и 1960. се вратио из Вашингтона где је био војни аташе. У Америци је научио значај овог рода војске и годину дана пре Американаца направио је Титове "фоке". Ове године обележавамо шест деценија, а сем мене из прве поставе, сада као осамдесетогодишњаци, ту су и Петар Михајловић, мој кум, и новосадска легенда Јово Мрђа.

Селио се Мићо са својим диверзантима из Жупе Тиватске, где је јединица основана, до острва Катарина код Пуле, па у Дивуље. Мислио је да заувек остане крај мора док га почетком 1991. тадашњи заповедник, капетан фрегате Јосип Грабовић, Хрват, није позвао у канцеларију и рекао: "Остани што се мене тиче колико хоћеш, али видиш шта се спрема, имаш све за пензију". То га је натерало да размисли.

Послушао је Мићо овог часног официра. Није гледао лом настао у јединици неколико месеци касније. Подводне лисице, како су звали наше специјалце, пребачене су у Кумбор. Из Сплита, Самарџија је једва изашао са супругом и седамнаестогодишњим сином Небојшом у претрпаном ауту. Син Синиша остао је на броду као војник по уговору. Пре одласка из града срео је првог команданта Стеву Вујнића који му је кроз сузе рекао: "Видиш ти све ово, изгледа да ћу поново против усташа да ратујем!"

- Стварно је 82. одред био и остао елита - враћа се Мићо омиљеној теми. - Морао си да будеш атлета и да на провери у комаду рониш четири миље, пливаш три, веслаш кајак пет, па га потапаш и вадиш. Био сам 13 година у "А тиму" где је стандард боравка од три до пет година. Ни сам не знам колико сам бусола променио и колико је моја пушка препливала са мном...

Припадници специјалне јединице

Необичне задатке имао је 82. поморски одред диверзаната. Рецимо, учили су италијански језик, па су "летовали" у иностранству по месец дана. Никад се није причало "како је било на одмору". Чували су Броза на његовим чувеним путовањима "Галебом". Искрцавали се ноћу из торпедних цеви подморница да упознају "лепоте Јадрана" и пловила на њему. О томе ни његова супруга, каже Мићо, дан-данас ништа не зна.

- Током вежбе "Подгора 72" надомак Сплита, Тито нас је гледао са брода. Колега и ја имали смо задатак да се искрцамо са десантног чамца пред "Галеб" и кренемо даље на задатак. Први пут у животу мој пар је погрешио и уместо на леђа, са чамца је скочио на трбух и у том узбуђењу заронио је погрешно, право у дубину. Изгубио је потом ваздух у систему, једва сам га дохватио и извукао полумртвог са двадесетак метара.

Чамац за спасавање није кренуо док није добио наређење, а оно је чекало самог Броза на палуби. Тек када је Тито схватио да је вежба кренула по злу и викнуо: "Спасавајте човека", реаговали су и "залеђени" официри.

Мићо Самарџија

Приче времешног диверзанта о путовањима са Брозом Мићи су посебно важне. У Алжиру у луци био је са колегом под "Галебом", када је видео другог рониоца да се приближава. Диверзанти су уљезу пришли са леђа и покупили човека у тешкој ронилачкој опреми. Искрцали су га на обалу, а испоставило се да је у питању Алжирац који се изгубио "по правцу" на курсу роњења. Очајни руски инструктор је за све кривио себе и целу ствар су после решавали безбедњаци, без галаме. Наше "фоке" су се кладиле да Алжирац више никад неће заронити.

- Задатак на путовањима је био да брод увек буде обезбеђен док је у пристану. По седам парова ронилаца је ишло са Титом као "невидљив пртљаг" обезбеђења. Он је волео да запиткује шта ми то радимо - препричава Самарџија.

У Нишу се Мићо 1963. током прве падобранске обуке, у трећем скоку приземљио на воз у покрету и сломио сва ребра са леве стране. Био је затим при уласку у торпедну цев подморнице спреман за искрцавање када је подморница грешком ударила у обалу. Спасавао је животе колегама у два наврата, а последњи живот који је спасао био је колеги Мустафи Хајрулаховићу, кога су тада звали Мумин.

- То је било у Шибенику и Мустафа се превише опустио и остао дуже под водом на већој дубини. Није пазио ни када је израњао, него је изашао без декомпресије и позлило му је. Извукао сам га и ставио у комору за декомпресију, а онда сам га са доктором збринуо и послат је у Пулу хеликоптером.

Самарџија се свог Кључа и реке Сане докопао преко Мостара. Тамо су га полицајци са шаховницама упозорили да случајно не заноћи у долини Неретве. Стигавши у родне Хумиће, таман када је почео да диже кућицу, позвао га је презимењак Драго, пуковник и командант Кључке бригаде, да обуче униформу и да "одговара за 100 пушака у селу":

- Наравно да сам бринуо да нико не страда у селу, а младеж сам обучавао војним вештинама. На Сану код мене су долазили и диверзанти ВРС на обуку у кајаку.

Сведочи даље диверзант да му је у рату било најтеже када је слушао пренос догађаја из Добровољачке улице где је побијена млада војска. Акцију је водио Мустафа Хајрулаховић, исти онај коме је спасао главу:

Припадници специјалне јединице

- После рата прочитао сам и да је он наредио да се испуца она бацачка мина на Маркале у фебруару 1994. То је сведочио неки Муслиман. Није ми жао што сам спасао Мустафу, него што он није спасао себе остављајући децу из ЈНА на миру.

Самарџијин други син Небојша служио је у Младићевом заштитном пуку. Још два брата су била у ВРС. Године 1995. морали су сви да беже:

- Нисам хтео да останем у Босни. Не зато што сам нешто лоше урадио, него зато што су они мени већ други пут направили зло.

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ

САМАРЏИЈА каже да је само једну ствар покушао да сакрије од војске током целе службе. Наиме, уписао је Економски факултет у Сплиту што је тада било забрањено.

- Велики командант Стево Вујнић дошао је на мој брод ненајављено и први ми пружио руку. "Само настави да учиш", рекао ми је. Од тада, у мојој јединици не да је било дозвољено усавршавање, него је Стево све диверзанте подстицао да уче. Економију сам завршио за четири године.

Препоручујемо

Регион

2 13

ИЗЛОЖБА ТИТОВЕ ПРАУНУКЕ: Сара Хас представља најновије радове

30. 09. 2020. у 20:29

Политика

1 1

ЈЕРЕС ЈЕ БИЛО ЖЕЛЕТИ ЈУГОСЛАВИЈУ У ЕВРОПИ: Мирко Чанадановић после пола века о Титовој чистки либерала

03. 10. 2020. у 17:00

Политика

0 6

ТИТО ПОРАЗ ПРЕТВОРИО У ПОБЕДУ: Слом либерала изрежиран октобра 1972. године, на састанку у Палати Федерације

02. 10. 2020. у 17:00

Србија

2 3

НА ОКУПУ ПОСЛЕ 33 ГОДИНЕ: Другарство из војске је за цео живот

03. 08. 2020. у 10:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације