БАКА И УНУЦИ ЗАТОЧЕНИ У ТРОШНОЈ КУЋИ: Препуштена милосрђу, Љубица Аћимовић (69) брине о Драгану (15) и Давиду (10) и са стрепњом чека зиму

Д. МАТОВИЋ

26. 10. 2020. у 16:37

БАКА И УНУЦИ ЗАТОЧЕНИ У  ТРОШНОЈ КУЋИ: Препуштена милосрђу,  Љубица Аћимовић (69) брине о Драгану (15) и Давиду (10) и са стрепњом чека зиму

Фото: Милена Анђела

У СЕЛУ Љубић, недалеко од Обреновца, браћа Драган (15) и Давид (10) живе са баком Љубицом Аћимовић (69). Мајка их је напустила, а отац више мари за алкохол него за њих.

У оронулој кући бака и унуци брину једни о другима. Држе се исто као страћара у којој живе - страхују од онога што ће донети зора.

Навикли су Драган и Давид на немаштину. Научили су да живе без мајчиног загрљаја и да се склоне кад пијани отац ломи ствари по кући. Научили су да спавају празног стомака и још много тога што њихови вршњаци нису имали прилике да науче. Бака Љубица, са пензијом од 16.000 динара, труди се да дечацима пружи оно најосновније, али често и за неопходне ствари новца нема. Мајка им алиментацију од 10.000 динара уплаћује повремено. Изгурали би они и ову зиму, али трошна кућа напуклих зидова неће издржати.

- Мајка се преудала пре седам година, деца су припала мом сину. Он се пропио, изгубио старатељство и ја сам већ две године њихов старатељ. Откада су се родили били су ми све на свету, а сад сам и ја њима све на свету - каже Љубица.

Играчака у Давидовој соби нема. У ћошку кеса пуна лекова - да им што дуже куца бакино срце. Улегли кревети, расклимани трпезаријски сто, неколико столица и витрина. Кроз рупе око прозора пробија ветар, дува и кроз зидове који су на много места пукли. Шпорета нема, дрва нема. Овој породици предстоји још једна зима у хладној кући.

- Хтели смо да унесемо шпорет, не знамо где да га ставимо. Стар је, ипак, могао би да послужи. Ако га прислонимо уз овај зид, прекриће једини штекер за струју, страх ме је да се стара инсталација не запали - показује нам Љубица. - Зидови у другој соби су прекривени ламперијом, тамо би се сигурно све запалило. Страх нас је да се кров не сруши са првим снегом. Огрев још нисам купила, не знам ни од чега ћу. Док њих намирим, од моје пензије не остане ништа.

Испод крова две собе и ходник. У њима по два кревета. У Драгановој је и ормар облепљен сличицама фудбалера, телевизор и - ништа више. Највећа жеља им је да им се сазида купатило и доведе вода у кућу.

- Летос нам је било лакше да угрејемо воду. Не знам како ћемо да се купамо кад стигне мраз. Мачак је пре неколико месеци упао у бунар и сад морамо да доносимо воду од комшија. Много је тешко и много је лоше - не може да задржи сузе Љубица. - Немамо купатило, деца траже, нормално и мени треба, не само деци, али не можемо сами да направимо. Волела бих да имамо туш-кабину да се моја деца купају као њихови другови, а не у пластичном кориту кад је зима и напољу кад је лето.

ЉУБАВ И СЛОГА

И ПОРЕД немаштине коју сви носе на својим леђима, у дому Аћимовића осећаjу се љубав и слога.

- Волео бих да се бака не мучи оволико - каже Драган, који бака Љубици помаже колико у његовим годинама може.

Очи рукама покрива и мали Давид.

- Оду код друге деце, па после плачу кад дођу кући зато што немају ништа од оног што имају њихови вршњаци. Волела бих да се моји унуци не стиде да позову своје другове, волела бих да имају где да их доведу - бака склапа руке као да њима говори: Ето.

Драган и Давид немају нормално детињство, али комшије кажу да су деца за пример.

Драган иде у први разред средње школе у Обреновцу. Учи за заваривача и две године игра лево крило у обреновачком фудбалском клубу Раднички. Давид је кренуо у пети разред основне школе у Грабовцу, најближем селу, а највише воли да иде на пецање и да игра стони тенис са братом.

- Имамо рекете и мрежицу - поносно каже мали Давид. - Отворимо сто и играмо. Брат ме побеђује, старији је. Деси се да толико јако удари да пукне лоптица, а често немамо другу.

Волим мог старијег брата.

Затечени у трошној кући, Аћимовићи су препуштени туђем милосрђу.

- Помогну нам комшије, добри људи, хвала им. Кад добијемо новац, купимо намирнице, средства за хигијену, платимо рачуне... Унучићи иду у школу, стално им нешто треба - паре за ужину, свеске, тренинг... Драган је фудбалер, потребне су му мајице, патике, копачке - стала је с набрајањем Љубица свесна да то може да потраје. - С мојим примањима ни књиге не могу да им купим, али трудим се колико могу. Навикла сам да једем кад имам, а не кад сам гладна. И они су то научили. Борићу се за моје унуке док ме тело не изда, надам се да ћу издржати док их не изведем на прави пут. Надам се да ће они моћи једног дана сами о себи да се старају.

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Cile

26.10.2020. 20:32

I sta sad? Niko se ne seti da ostavi broj racuna da uplatimo novac ovoj porodici ili bilo kakav kontakt da dodjemo do njih? Ima nas koji smo u inostranstvu, pa ne znama kako da ih kontaktiramo, a mozemo da im pomognemo. Cemu pisati o njima, a ne pomoci im?