САБОТАЖА ТИТА, ЈОВАНКЕ И КРАЈАЧИЋА ПРОТИВ РАНКОВИЋА: Монтирање доказа за партијски процес после кога у Југославији ништа више није било исто

ВН

24. 09. 2020. у 11:00

САБОТАЖА ТИТА, ЈОВАНКЕ И КРАЈАЧИЋА ПРОТИВ РАНКОВИЋА: Монтирање доказа за партијски процес после кога у Југославији ништа више није било исто

Фото архива

СЛАБОСТ ауторитарних система је да се у њима одређена врста моћи везује за конкретне особе, независно од функције коју формално обављају.

Диктатори опседнути сумњичењем најближих сарадника у којима виде конкуренцију, за њихову елиминацију користе услуге доушника. Они фабрикују "доказе" издаје, којима компромитују дојучерашњег моћника. Проблем је у томе што падом таквог човека, пропада и сегмент функционисања државе који је он контролисао, или цела држава. Управо се то десило у случају Александра Ранковића, сиве еминенције југословенске Управе државне безбедности. Без обзира на то што он није био формално шеф "савезне Удбе" када је покренута завера против њега, моћ система унутрашње безбедности Југославије пала је на Брионском пленуму заједно са Ранковићем који ју је оличавао.

По једном тумачењу, Броз је уклањајући Ранковића декласирао и себе. Од неприкосновеног владара постао је заточеник хрватске и словеначке партијске олигархије, које су организовале дворски пуч. После пада Ранковићеве службе, више нису имале чега да се плаше и започеле су посао дезинтеграције савезне државе, који се у крви окончао деведесетих. Друго мишљење пак каже да је Броз осмислио целу заверу, коју су оперативно спровели хрватски и словеначки кадрови. Сведочења официра из Титовог обезбеђења сугеришу и на мрачну улогу Јованке Броз која је сарађивала са Стевом Крајачићем у овој афери. Њих повезује и прича о томе да су сарађивали са совјетском тајном службом. Како год било, катастрофалан исход је исти.

ДОГОВОР У БРЕЖИЦАМА

НА ПУТУ од Брда код Крања до Загреба, Тита и Јованку у колима прате Иван Мачек и Едо Брајник. Потом у Брежицама, они излазе из кола, а у њих улазе хрватски актери будуће афере - Иван Стево Крајачић и Владимир Бакарић. У Брежицама, на тераси гостионице, Тито нервозно пуши. Није био расположен. Пут је продужен до виле "Загорје." Ту их је сачекао Урош Слијепчевић, републички секретар унутрашњих послова Хрватске. Он као претпостављени Рашети ништа није знао о његовом ангажману. Божовић је закључио да је једино логично да је такав задатак Рашети могао да изда само Крајачић. Сутрадан (12. јуна), Тито је отпутовао у Београд авионом, у којем се налазио Божо Рашета са својим кофером.

За разумевање догађаја и оптужби против Ранковића неопходно је да се разјасни функционисање оперативно-техничког дела Удбе за Југославију, што је административно име за службу прислушкивања. Из ње је потекла партијско-политичка афера која је довела до пада Ранковића. Он је био и жртва сопственог начина управљања Службом, јер ову осетљиву област није системски и законски уредио, што је оставило широк простор за злоупотребе.

- Служба озвучавања бавила се прислушкивањем преко средстава која су коришћена јавно и тајно. Тајна озвучења углавном су примењивана за потребе Удбе, а јавна за потребе других корисника. У примени тих мера постојала су два велика проблема. Први је био тај што нису били нормативно уређени. Према изјави помоћника савезног секретара за унутрашње послове Селима Нумића, тек је 1. октобра 1962, на његов предлог, тадашњи Савезни секретар за унутрашње послове потписао интерно Упутство о озвучавању, а иста особа је и одобравала те мере. Други проблем је у чињеници да често није рађена, или је рађена површно, документација о уграђеним средствима за примене мера надзора комуникација или разговора у затвореном простору. Управо због тога није се могло утврдити ко је, када и с којим циљем поставио оперативно-техничка средства у неке објекте, када су она коришћена и посебно да ли су она коришћена, односно да ли су била "активна" 1966. године, у време припреме и избијања афере прислушкивања.

БЕСКРАЈНА ЗАВЕРА

Селим Нумић у књизи "Добра земљо Лажу" пише да су Крајачићева "двојица стручњака обавила неке врло деликатне послове, који су пресудно утјецали да Тито коначно насједне подлој подвали". Нумић сматра да су ти стручњаци поставили "илегално импровизовану звучну инсталацију у Титову спаваћу собу" и да је Крајачић, "у договору са творцима сценарија за Брионски пленум", после Брајникове анализе стања у савезној Удби, предложио Титу да пошаље стручњаке који би прегледали све његове телекомуникационе уређаје и просторије. "Тито је вероватно прихватио предлог. Ти стручњаци имали су велика овлашћења за рад. За њихов долазак у Београд морао је да зна војни врх КОС, односно војно обезбеђење Тита, а то су генерал Мишковић и пуковник Валтер. Они су поставили већ припремљене микрофоне као доказ да се Тито прислушкује, чак и у спаваћој соби. То је изазвало Титов бес и представљало је увод у аферу прислушкивања и Брионски пленум, сматрали су и Нумић и Ранковић. Ни један ни други нису желели да верују да је сам Броз стајао иза афере.

ОВАКВО стање је било, наравно, познато многим кадровима не само у савезној Удби, већ и у "републичким Удбама". Оне су се понашале ривалски и према југословенској служби, а још више у међусобним односима. Таква атмосфера била је идеална за прављење завера и афера.

- То се посебно односи на мере озвучавања које су примењиване за време Конференције несврстаних у Београду 1961, у чему су учествовали представници савезне и републичких Удби. Неки од њих који су били повезани по републичком - партијском кључу за струју која је припремала удар на Ранковића, знали су да се тај проблем може приказати и из потпуно другог угла. Стварању афере и могућности да се те мере прикажу као злоупотребе допринела је чињеница да нису биле разрађене процедуре коришћења и дистрибуције њихових резултата - каже др Димитријевић.

Иако је главна оптужба против Ранковића била да је прислушкивао Тита, уопште не постоје подаци о томе ко је, када и на који начин открио да се прислушкују објекти у којима је овај боравио. По процедури, онај ко би тако нешто открио морао би да извести државне органе о том открићу, а на основу те пријаве би се сачинила документација и била би формирана комисија за даље проверавање.

- Нема података да су постојала документа са таквом информацијом. Како указује Антун Духачек, "никада и нигдје није пронађена ниједна врпца са тих прислушних апарата, ниједан стенограм као компромитујући материјал такве или сличне садржине у неком одсјеку, одјељењу или канцеларији Државне безбједности". Један од касније ухапшених и оптужених помоћник ССУП-а Селим Нумић је као инспираторе читаве афере означио двојицу својих колега из врха те службе - помоћнике државног секретара Едија Брајника и Бранка Дамјановића.

МУТНИ ПОСЛОВИ

Иван Драговић, такође један од припадника Удбе за Југославију, читајући Дотлићево сећање, закључује: "То што је речено да уграђује (Божо) у ову мрежу разне предмете или их скида, није довољно као доказ да је Божо Рашета имао задатак да постави микрофоне у Титову резиденцију, које ће затим стручњаци које Стево Крајачић буде послао опет из Загреба да открију као доказ да је Тита Удба прислушкивала. Међутим, како се Стево Крајачић бавио целог живота мутним пословима, није искључено да је такве инструкције дао Рашети, за које Тито и Јованка нису знали, а њих је само замолио да обезбеде потпуну тајност Божовог рада. Лично не верујем да би се Тито послужио таквом махинацијом, али Стево Крајачић је нешто друго, он је био у стању да и тако нешто уради и да нађе људе који ће то завршити."

Дамјановић је био помоћник савезног секретара за унутрашње послове Милана Мишковића, из редова "хрватског кадра". По Нумићевом сведочењу, Дамјановић је у рукама држао све оперативне послове. Едо Брајник Штефан био је један од првобораца партизанског покрета у Словенији и један од главних организатора словеначке партизанске Варностне (безбедносне) службе и извршилац неколико атентата на политичке противнике у Љубљани, а потом и један од организатора Озне за Словенију 1944. године.

- Брајник је био много погођен тиме што му се није остварио животни сан да постане савезни министар за унутрашње послове. Његова сујета и амбиција биле су посебно повријеђене доласком Војина Лукића на то мјесто. Отишао је 1965. из ССУП као озлојеђени незадовољник. У контактима са мном нису то крили ни он ни његова супруга Зденка - сведочио је Нумић.

ЗДЕНКА Брајник је, иначе, раније била пријатељица Славке Ранковић, а радила је у Нумићевом ресору, у оперативној техници, где је водила дистрибуцију, документацију и архиву поверљивих информација које су добијане прислушкивањем и другим техничким мерама.

Ћећа Стефановић, Фото архива

- Нумић сматра да је преко ње Брајник могао да дође до најповерљивијих и најпотребнијих информација које је после "преобразио у опаке лажи" и пласирао даље "извјесним утицајним личностима". А био је утицајан и имао доста пријатеља у политичком врху СР Словеније. Брајник је у време пре Брионског пленума Титу доставио опширан извештај, у којем је оцрнио стање у ресору унутрашњих послова. Он је тврдио да службе Удбе за Југославију прислушкују не само Тита и Кардеља већ и друге функционере. Према Нумићу, Брајник је то учинио "под утицајем и на захтјев групе највиших словеначких функционера. Словеначко руководство је знало да Кардељ замало није био смењен 1963. Хтјели су по сваку цијену спријечити да се нешто слично понови". На консултативном састанку 20. јуна са српским партијским руководиоцима, Тито је у својој речи дао још нека објашњења из времена пред отварање афере: "Кад су се откриле све ове ствари, схватио сам да је то шири проблем. Стручњаци су открили техничку страну. Брајник ми је дао солидан материјал." Овим речима као да је потврдио улогу Брајника у стварању афере. Колико је Брајников извештај - жалба са инсинуацијом о прислушкивању била инспирација или резултат завере, остаје дилема.

ТАЈАНСТВЕНИ КОФЕР

ДА је било "радова" на телефонским линијама и на Брионима, сведочио је генерал Лука Божовић. Он региструје да када је Тито са шахом Пахлавијем дошао на Брионе тамо стиже један од Титових секретара Фрањо Стипковић са техничарем Божом Рашетом. Рашета је ванредно додат на списак лица у Титовом авиону који из Пуле лети за Љубљану (11. јун) и касније за Београд (12. јун). Вукао је тежак и гломазан кофер са опремом. Објашњење једног од Титових секретара да он проверава везе специјалних телефона, "није било довољно уверљиво да би он путовао у авиону са Титом," закључује Божовић. Пре полетања из Пуле, Титов секретар Стипковић је тражио телефоном дугогодишњег првог човека словеначке Озне и Удбе Ивана Мачека Матију, са којим је договорио да "онај друг" чека Титов долазак на Брду код Крања. Поменути друг је био Едо Брајник, високи функционер Савезне Удбе, гласноговорник оптужбе против Ранковића.

Тито и генерал Бошковић,Фото архива

Брајник, ипак, није могао да буде кључна личност завере. Он је могао да лансира идеју да се савезна Удба и Ранковић оптуже за прислушкивање Тита, али је за то неко морао да припреми техничке доказе. То је могао само неко из Службе, коме је Ранковић могао да буде противник.

Тито, Ранковић и генерал Божовић, Фото архива

- Тај неко био је Иван Стево Крајачић, први човек хрватске Удбе. Он је неговао посебан однос између хрватског партијског руководства и Тита, са којим је био пријатељ још од пре Другог светског рата. Рекло би се на специфичној основи заједничког предратног рада са совјетском обавештајном или безбедносном службом. У времену пред обрачун са Ранковићем он је био на сталној вези са Јованком Броз. Крајачић је тако добио веома важну улогу у обрачуну с Ранковићем. Укратко, Крајачић је из Загреба у Титову резиденцију у Београду послао "своје људе" из Удбе за Хрватску, који су извршили одређене техничке радове на телефонској инсталацији и то у два маха. У првом, они су могли да прилагоде инсталацију, а у наредном да је званично и открију као намеру Ранковића и Удбе да прислушкују Титову резиденцију. И двојица нових Титових личних секретара - Фрањо Стипковић и Марин Кружичевић - такође су стигли претходно на дужност из Загреба, што није без значаја у целој ствари, јер ће они бити такође упућени у ову техничко-политичку игру.

Едо Брајник, Фото архива

ИАКО је планирано да операција намештања доказа буде тајна, она је, ипак, примећена. О њој су касније сведочила, независно један од другог, двојица очевидаца из непосредног Титовог окружења, пуковник Гавро Дотлић на дужности домаћина Објекта - резиденције и генерал Лука Божовић, шеф Одељења безбедности врховног команданта.

- Пуковник Дотлић наводи епизоду која претходи доласку Крајачићевих људи: долазак посебног стручњака из РСУП Хрватске Боже Рашете у Титову резиденцију у Ужичкој 15. То потврђује и генерал Лука Божовић. Генерал Божовић уобичајено је пратио Тита током активности у првој половини јуна 1966. Према његовим белешкама, после свечане вечере у част иранског шаха Резе Пахлавија, у вили "Загорје" код Загреба, Тито се у друштву са Јованком, задржао у разговору са Бакарићем и Крајачићем. Једног тренутка, Крајачић је устао и официрима ордонансима, који су дежурали испред врата просторије, грубо рекао да не прислушкују, већ да се удаље. Ово је изазвало револт код старешина, али им је генерал Божовић рекао да се мало удаље и остану на својим местима. После, када је Тито стигао на Брионе да би испратио иранског шаха Пахлавија, Божовић је утврдио да је Божо Рашета са Титовим секретаром Стипковићем у том тренуку већ био у Београду. Како каже: тада је Рашета "нешто радио" на телефонској инсталацији у Ужичкој 15.

Стево Крајачић, Фото архива

Пуковник Дотлић наводи да је после повратка Тита и Јованке са Бриона, од Јованке чуо да је са њима стигао стручњак, који ће у резиденцији - у Ужичкој 15 - радити на врло важном и поверљивом послу.

- О томе нико није требало да зна ништа нити да се интересује. Само је Титов секретар Стипковић имао детаљна упутства. Јованка је била изричита да све тече у највећој тајности и да где стручњак буде радио не сме да буде присутан нико, осим секретара Стипковића. Иако је Дотлић покушао да протестује, указујући на то да би као домаћин Објекта требало да зна о чему се ради и ко је човек који долази у резиденцију, Јованка му у одласку добацује да је тако договорено и да ће тако да буде. Тек од официра ордонанса Дотлић је сазнао да се човек који је са Титом и Јованком стигао из Загреба зове Божо Рашета и да је дошао да "угради неке справе овде" како се чуло: по Јованкином налогу. Стипковић од Дотлића тражи шему веза у објекту. Када му овај каже да шему имају у Одељењу за везу и да се она може лако добавити, Стипковић узвикује да не тражи ништа од њих, јер они не смеју да знају шта се ради у резиденцији.

Рашета је радио од јутра до мрака у резиденцији, где су му на располагање стављене све просторије, укључујући и Титов кабинет.

Иван Мишковић, Фото архива

- За време док Рашета ради, Тито не прима у резиденцији никога. Дотлић верује да нико осим Крајачића и Бакарића у Загребу не знају за ове активности. Јованка стално зове телефоном Крајачића и овај њу, све у вези с овим радовима у резиденцији.

У архивском фонду Службе безбедности ЈНА, који се чува у Војном архиву, налази се потврда да је Божо Рашета вршио "претходна испитивања" и у Титовој резиденцији у Ужичкој 15 и у објектима на Брионима. У нацрту извештаја о раду касније формиране техничке комисије наводи се да су радови обављени у четири фазе, од којих се прва односи на претходна испитивања, која је вршио Божо Рашета, а друга на "комисијску анализу претходних испитивања и утврђивање шта она значе у односу на систем озвучења - прислушкивања" (микрофони и озвучени телефони).

Испитивање објеката на Брионима (после Боже Рашете, а пре формирања Војно-техничке комисије), вршила је посебна комисија састављена од стручњака из ССУП Хрватске и Словеније од 14. до 19. јуна 1966. године.

- За цео случај је још индикативније то што је Божо Рашета 16. јуна 1966. именован за члана техничке комисије, која је требало да испита инсталације помоћу којих је Тито наводно прислушкиван. Рашета се тако још једном нашао у улози контролора инсталација у Титовој резиденцији, на којима је претходно, у ствари, радио у највећој тајности. Само сада са задатком да открије и потврди Ранковићево и Удбино "прислушкивање"

У интервјуу објављеном у "Недељном вјеснику", у октобру 1984, говорећи о обрачуну с Ранковићем, Крајачић ће се похвалити: "Видите, ја сам илегално у Београд морао послати, и то ноћу, авионом, двојицу стручњака радника РСУП. Један од њих је уједно био и пилот. Обавили су посао, испунили задатак... На основи тога је и Четврти пленум ЦК СКЈ добио јаснију слику о свим димензијама случаја прислушкивања него што би је имао да није било налаза које су прибавили ови наши стручњаци..."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)