СРПСКА ПАМЕТ ПОСТРАДАЛА ОД НАРОДНЕ ВЛАСТИ: Суд части за две године са факултета протерао више од 60 декана, професора и асистената

Прогони професора Београдског универзитета после Другог светског рата. Суд части за две године са факултета протерао више од 60 декана, професора и асистената

Фото Приватна архива

ПОЛА године пре него што ће народноослободилачке јединице ући у Загреб и краја Другог светског рата, у Србији је почео прогон неколико десетина истакнутих професора Београдског универзитета и најугледнијих српских научника. Међу жртвама ове акције биле су и такве личности којима би се поносиле и културе много већих народа него што је наш. А да иронија буде већа, већину њих наша јавност одавно је заборавила.

На дугачком списку страдалника ове кампање нашли су се академици Веселин Чајкановић и Миодраг Томић, директор Института за физиологију, генетику и селекцију САНУ, проф. др Боривоје Д. Милојевић, затим директор Балканолошког института у Београду, проф. др Хенрик Барић, познати лингвиста Бранко Милетић, угледни германиста Перо Слијепчевић и његов брат Ђоко, чувени историчар Српске православне цркве... Па проф. др Јустин Поповић, један од водећих српских теолога, затим оснивач примењене ентомологије у Србији проф. др Михаило Градојевић, истакнути професор др Реља 3. Поповић, угледни интерниста проф. др Лазо Станојевић, уредник медицинске рубрике "Политике", проф. др Радослав Грујић, један од аутора најпре чувеног, а потом брзо заборављеног Меморандума СПЦ о геноциду над Србима у нацистичко-фашистичкој Независној Држави Хрватској...

А тај Суд части имао је све битне карактеристике преког суда. У његовом "Правилнику", у члану 6, пише да ће "оцењивати и судити по свом слободном уверењу", а у 17. члану се каже да "против пресуде Суда части нема места правном леку и она је одмах и правоснажна и извршна"! Али, ни то није све. У члану 5. овог Правилника пише да ће Суд части избацивати са Универзитета професоре и њихове помоћнике "да би се омогућио како правилан развој Универзитета, тако и развој самих тих наставника и њихових помоћника"

Изузев неколико радова др Момчила Митровића и Ђорђа Станковића (Записник и извештај универзитетског комитета КПС 1945-1948. "Народни и државни непријатељи после рата у Србији") и публицистичког штива Пере Симића "Нечастиви на Београдском универзитету", овом суморном страницом наше новије историје нико се није озбиљније бавио. У Архиву Србије и Историјском архиву Београда стрпљивим радом може се доћи до докумената помоћу којих се може реконструисати судбина више од 60 професора и сарадника БУ и научних радника. То су, пре свега, "Извештај о раду Комисије за обнову универзитета", "Извештај Удбе о раду на универзитету 1945-1951" и "Правилник о Суду части Београдског универзитета". Постоји кутија списа о раду Суда части, па и оригинали неких пресуда професорима који су се нашли на листи.

ПРАКСА је показала да је највећи проблем то што је Суд части функционисао само неколико месеци, до јуна 1945. године. Тада његови предмети прелазе у надлежност окружних судова, из којих је документација после одређеног времена требало да буде пребачена у градске архиве. Међутим, у Београду се то није десило, предмети су остали у судовима и многима се губи траг.

Неки од поменутих докумената откривени су случајно у досијеима који нису имали никакве везе с њима, као да су ту намерно скривани. Тако је ова чистка деценијама била прекривана велом мистерије. Надживела је Броза и распад његове партије и државе, и прве дане и прокламовање вишепартијског система у Србији, када су разоткривене многе табу-теме из наше прошлости, а ова ипак није.

Фото Приватна архива

Из извештаја о раду Комисије за обнову универзитета и Удбе, о стању на факултетима на Београдском универзитету и великим школама, види се да је чистку започео др Душан Недељковић, предратни професор у Скопљу, по образовању етнолог и филозоф, потоњи члан Српске и Македонске академије наука и уметности, добитник Седмојулске и Награде Авноја. И то 30. новембра 1944. године, као председник Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових домаћих помагача. Пет дана пре формирања Суда части издао је писани налог за хапшење својих колега Божидара Марковића, Миленка Филиповића и Пере Слијепчевића. Убрзо су са његовим одобрењем ухапшени и др Тихомир и др Стеван Васиљевић. А њихов једини грех је био - што нису били комунисти.

Фото Приватна архива

Међу првим званичним жртвама Суда части наћи ће се и једно од најистакнутијих имена не само Београдског универзитета и српске културе и науке, већ и један од најобразованијих Европљана. Био је то академик проф. др Веселин Чајкановић, први класични филолог у Србији, први српски историчар религије, бивши управник Српске књижевне задруге, учесник у Балканском и Првом светском рату, резервни потпуковник српске војске, што је био највиши чин који је могао добити један цивил. Познавао је петнаестак језика. Три пута је биран за декана Филозофског факултета. Проучавао је обичаје и веровања античких и наших народа, посебно религију Срба пре примања хришћанства. Међу његовим делима налазе се и она која и данас чине обавезну лектиру низа водећих универзитета и националних библиотека широм света: "О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима", "Студије из религије и фолклора", "Преглед римске књижевности", затим "Тит Макције Плаут - Одабране комедије"...

Фото Приватна архива

ЈЕРЕМИЈА Митровић, асистент за историју Филозофског факултета у Београду, свакако је једна од најкарактеристичнијих жртава "правилног развоја Универзитета". Почетком рата, и поред многобројних притисака сарадника Милана Недића, одбио је да потпише Апел српском народу. Недићеви министри одмах су повели кампању против њега и забранили Митровићеву "Историју Југославије" која је била врло респектабилан средњошколски уџбеник. Убрзо је уследила и нова одмазда - 14. новембра 1941. отпуштен је са свог асистентског посла на Филозофском факултету. Иако је био болестан, у лето 1944. успео је да изађе из Београда и да дође до Рудника, где се добровољно јавио Петој личкој ударној дивизији. Старешине и лекари ове дивизије поздравили су његов гест, али су га због болести вратили кући. Суд части је Митровића месецима понижавао и малтретирао, нису му веровали да је у лето 1944. отишао у партизане, и једногласно га је казнио.

Фото Приватна архива

Др Бранислава Миловановића, ванредног професора Филозофског факултета у Београду, већ на почетку окупације Немци су ухапсили и отерали у заробљеништво. Потом су га окупаторске власти отерале у Рудник антимона у Зајачи код Лознице. Ту је радио већи део рата, а у августу 1944. мајор Цветић, командант Јаворског четничког корпуса га је у Ивањици, "као комунистичког симпатизера", осудио на смрт. Требало је да буде убијен, по њега су већ били послати људи, али га је мајор Цветић, на молбу и преклињања бројних Миловановићевих пријатеља, пустио. Иако је доказао где је био, Суд части га је 3. априла 1945. истерао са Београдског универзитета.

ПРЕДСЕДНИК ТОМИЋ

СУД части је имао 11 чланова. Председник је био минеролог и петрограф Јован Томић, а секретар правник Јован Ђорђевић. На пресуде Суда части најчешће су се потписивала осморица чланова: Павле Савић, Петар Матавуљ Борислав П. Стевановић, Стеван Ђелинео, нека Милка Радоичић, лингвист Радомир Алексић, етнолог и филозофски писац Душан Недељковић и стручњак за екологију шума и хортикултуру Тома Бунушевац.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације