ПРВИ ТРИЈУМФ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Како су бројчано слабији Срби на Церу натерали аустроугарску армаду у панично бекство

Пише: Раде ДРАГОВИЋ

18. 08. 2020. у 16:00

ПРВИ ТРИЈУМФ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Како су бројчано слабији Срби на Церу натерали аустроугарску армаду у панично бекство

Фото: "Новости" и приватна архива

НЕБРОЈЕНО је разлога зашто је Церска битка, вођена у ово време 1914. године, једна од кључних, антологијских, историјских бојева српског народа.

Борба која је обележила почетак Првог светског рата, осим што се сматра првом савезничком победом у овом сукобу, први је тријумф српске војске. Пре тачно 106 година српска војска у свом првом судару са надмоћном Аустроугарском монархијом однела је победу, одбранила земљу и себе уздигла у ред победоносних армија Великог рата.

Познаваоци војне историје и историчари на Церску битку гледају као на први сукоб две зараћене војске. Њен значај првенствено је у томе што је српској војсци улила самопоуздање да се бори против тако велике силе каква је била Аустроугарска. Данас је помало заборављено да је тадашњи Беч био престоница централноевропске Дунавске монархије, коју с правом зову Европском унијом својег доба.

"Пре избијања рата владала је велика непознаница како ће рат изгледати. Аустроугарска царевина је била огромна, имала је преко 50 милиона становника и било је сасвим неизвесно како ће се рат одвијати. Међутим, на велико изненађење тадашње јавности српска војска је однела победу у Церској бици, што је изузетно подигло борбени морал и дух српске војске", каже потпуковник Слободан Ђукић, професор војне историје на Војној академији у Београду.

У ОВОЈ чињеници огледа се највећи значај Церске битке, јер је она дала самопоуздање српској војсци да може да се бори против силе као што је била Аустроугарска. Победа на Церу, ипак, је оставила погрешан утисак на српску Врховну команду.

 

"У главном Генералштабу, Врховној команди српске војске у Крагујевцу, сматрало се да је однета победа над главним аустроугарским снагама, па су чак планиране операције на просторе Аустроугарске - у источној Босни и у Срему. Међутим, врло брзо се показало да Церска битка није имала одлучујући значај, то је била победа српске војске, али тактичка победа. Стратешког домета ту није било, јер већ после две недеље аустроугарска војска обновила напад на Србију", објашњава Ђукић.

Бој на Церу, међутим, показао је и велике маневарске способности српске војске, њену брзину и способност прилагођавања ситуацији на бојишту. Уз изузетну мотивисаност официра и војника, као и чврсту опредељеност за одбрану отаџбине, ови фактори одлучили су победника у овом антологијском сукобу Великог рата.

ГУБИЦИ И РАТНИ ПЛЕН

Аустроугарска војска је према сопственом признању изгубила (погинуло или рањено) око 23.000, од чега је заробљено око 4.500 војника. У свом повлачењу непријатељ је српским трупама оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и хаубица, 105 муницијских кара, три пољске болнице, једну санитетску колону, доста телеграфског материјала, много пушака, алата, велики број коња, 6 вагона хране, 7 пољских кухиња, један аероплан.

Српска војска је у овим борбама изгубила 259 официра и 16.045 војника и подофицира, од којих су погинула 54 официра и 2.053 подофицира и војника, а рањено 194 официра и 11.325 подофицира и војника; нестало је 11 официра и 2.667 војника и подофицира.

Само српска 2. армија у овој бици изгубила је 150 официра и 8.318 подофицира и војника избачених из строја, а у оквиру ње Комбинована дивизија изгубила је 3.145 војника, подофицира и официра.

Мала Србија је у два балканска рата максимално исцрпела своје, људске и материјалне резерве, али је гурнута у нови рат, светских размера. Сарајевски атентат, "Млада Босна", везе појединих парадржавних структура Србије са атентаторима - били су само кулисе за избијање сукоба које су бремените империјалним прохтевима, Аустроугарска и Немачка, одавно и темељно припремале.

Основна идеја заједничког ратног и почетног операцијског плана била је - стратегијски дочек. Било је зацртано "држати се одбране док се не разјасни политичка и стратегијска ситуација, а затим дејствовати према њој."

Овај план разрадили су још 1908. године тадашњи начелник главног Генералштаба Радомир Путник и његов помоћник Живојин Мишић, а сада је само прилагођен конкретној војнополитичкој ситуацији. У његовом уводу је истакнуто да се "улога састоји у томе да привуку и привежу за себе што јаче аустроугарске снаге, како би оне биле што више ослабљене према Русији".

Фото: "Новости" и приватна архива

Уколико, пак, аустроугарска војска, као надмоћнија у снази и брзини своје концентрације, предузме офанзиву против Србије и Црне Горе, онда је улога српске и црногорске војске у прво време дефанзивна, а чим се укаже повољна прилика, прелази се у противофанзиву ради избацивања непријатеља са своје територије.

Српска Врховна команда (врховни командант - регент Александар Карађорђевић, начелник штаба - војвода Радомир Путник), ценећи логично да ће главне аустроугарске снаге дејствовати преко Дунава и доњег тока Саве према долини Велике Мораве, извршила је груписање снага.

Бој на Церу показао је велике маневарске способности бранилаца

СТЕПИНА армија била је бројно најјача и састављена од најбољих дивизија, па је управо ради тога постављена тако да у погодном тренутку може дејствовати у десни бок непријатељевих снага које би наступале долином Велике Мораве, или пак, у леви бок оних аустроугарских снага које би надирале долином Јадра ка Ваљеву.

Све јединице су до 10. августа биле на својим местима. Велика заслуга за то припада генералу Степановићу, који је врло успешно заменио војводу Путника у руковоћењу тим сложеним и веома важним пословима.

ПОДВИГ МАЈОРА ЧЕКЕРЕВЦА

ГЛАВНА стратешка тачка церског масива била је Тодоров рт, односно место звано Косанин град, а његово освајање, испоставиће се, биће кључ победе у Церској бици.

Овај задатак добио је пешадијски мајор Велимир Чекеревац. Још у току ноћи између 18. и 19. августа два челна батаљона ојачана са четири митраљеза и једним топом, под командом мајора Чекеревца, неопажено су пришла на јуришно одстојање. Митраљези су ношени на рукама, а топ изгуран надљудском снагом. Уз звуке труба, лупу добоша и громогласно "Ура" извршен је силовит јуриш. У четири часа изјутра српска војска избила је на сам врх Цера. Али, због дејства непријатељске артиљерије, ови батаљони били су принуђени да се, оставивши три митраљеза на Косанином граду, повуку 150-200 метара назад, да би, чим су добили појачање од два батаљона и два топа, борбом на блиском одстојању, која је трајала до ујутру, у другом силовитом јуришу, дефинитивно заузели Косанин град. Победа је била надохват руке.

Аустроугарска команда је потцењивала снаге и могућности бранилаца сматрајући да они, после два исцрпљујућа балканска рата, неће моћи да пруже озбиљан отпор њеним трупама. Командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар фон Поћорек - био је чврсто уверен да ће се рат на Балкану завршити за две до три недеље, и да "модерно опремљена аустроугарска војска има толику надмоћност над српским снагама, да ће први сукоби разбити легенду о Куманову и Брегалници".

ОВА погрешна процена навела је генерала Поћорека и аустроугарску Врховну команду на крупне стратегијске грешке. Ратним и почетним операцијским планом аустро-угарске Врховне команде, који је разрађен још 1907. године, била је предвиђена офанзивна и дефанзивна варијанта ангажовања аустроугарске Балканске војске против Србије. Уколико би рат почео само измећу Аустро-Угарске и Србије, било је предвиђено да се, енергичним офанзивним ангажовањем снага јачине 20 пешадијских дивизија и 13 бригада, Србија баци на колена. За рат са Русијом за Србију би се примењивао другачији сценарио.

Фото: "Новости" и приватна архива

Иако је 1914. године Русија одмах ступила у рат на страни Србије, генерал Поћорек је - рачунајући са спорошћу руске мобилизације, неспремношћу српске и црногорске војске и са присуством аустроугарске Друге армије (ешелона Б) у Срему и Банату одлучио да са снагама предвиђеним за дефанзиву пређе у офанзиву. Ову одлуку одобрила је Врховна команда у Бечу.

Како у књизи посвећеној војводи Степи Степановићу бележе историчари Саво Скоко и Петар Опачић, у настојању да до 18. августа - рођендана цара Фрање Јосипа оствари прву велику победу над српском војском, аустроугарска Војна команда поново се огрешила о основне принципе стратегије. Она је, упркос томе што Шеста армија још није била завршила своје маневре, издала директиву Петој армији да 12. августа форсира Дрину и, уз садејство делова Друге армије, предузме енергично наступање ка Ваљеву.

МОБИЛИЗАЦИЈА УПРКОС ПРОБЛЕМИМА

МОБИЛИЗАЦИЈОМ српске војске 1914, која се сматра једном од најбоље изведених у историји, руководио је Степа Степановић као заступник начелника штаба Врховне команде.

Одмах по објави мобилизације српска Влада и Двор преселили су се у Ниш, а главни Генералштаб, који је образовао Врховну команду, са генералом Степом Степановићем на челу, прешао је у Крагујевац.

Са њему својственом упорношћу Степа је радио на окупљању и концентрацији српске војске, а то је било скопчано с великим тешкоћама, пошто су многе кадровске јединице биле дислоциране у новоприпојене области, а возни железнички парк се није могао користити за мобилизацију због хитне евакуације Београда.

Пошто је у војсци тек било почело увођење нове формације, није било извршено саопштавање нових мобилизацијских места нити израђен ратни распоред официра. Ни превођење обвезника није у потпуности било завршено. Истрошена материјална средства нису била обновљена, а осећао се озбиљан недостатак и у наоружању и муницији (нарочито артиљеријској), као и у целокупној ратној опреми.

Упркос свим проблемима, до 10. августа мобилисано је 11. дивизија првог и другог позива, једна коњичка дивизија и трупе трећег позива - укупно око 400.000 људи и 500 топова.

Према овој директиви, Шеста армија имала је да пређе у напад тек по заузећу Ваљева, и то дивергентним правцима - ка Ужицу и Пљевљима. Поћорек је био уверен да ће избијањем главних снага Балканске војске на линију Ваљево - Ужице бити створена погодна операцијска основица за "војничку шетњу до Ниша".

ПОСТУПАЈУЋИ по овој директиви, трупе 8. и 13. корпуса аустроугарске Пете армије почеле су у рану зору 12. августа форсирање Дрине према Лешници и Лозници. У исто време, уз снажну подршку артиљеријске ватре која је тукла Београд, Обреновац и Шабац, делови 4, 7. и 9. корпуса аустроугарске Друге армије почеле су прелаз преко Саве код Аде Циганлије, Шапца и Сремске Митровице. Због снажног отпора Јадарског четничког одреда, којим је командовао Војин Поповић - војвода Вук, и делова Шабачког одреда, Аустроугари су изгубили доста времена.

Фото: "Новости" и приватна архива

Делови 29. дивизије аустроугарске Друге армије имали су лакши посао. Они су уз снажну подршку Дунавске флотиле и тешке артиљерије, прешли Саву код Сремске Митровице и Јарка и заузели Ноћај, Шеварице и Дреновац. Истовремено је и 62. бригада аустроугарске 31. дивизије прешла Саву код Кленка и после краће борбе заузела Шабац. Једино је 42. дивизија, која је прешла Дрину код Зворника, почела без икакве сметње наступање према Крупњу. Осми корпус заузео је Лешницу и избио на планину Видојевицу.

Генерал Степа добро је уочио да се кључ сукоба налази на планини Цер

Иако развучена на широком фронту од Шапца до Гучева и бројчано слаба, српска Трећа армија је, одолевајући пуна четири дана знатно надмоћнијим непријатељевим снагама и бранећи сваку стопу српске територије, сјајно извршила свој задатак и створила драгоцено време српској Врховној команди да изврши прегрупацију снага за Церску битку.

Генерал Степа добро је уочио да се кључ сукоба са Аустроугарима на дринском бојишту налази на планини Цер.

Критична ситуација решена је личном интервенцијом команданта Степановића, који је присуством на бојишту ободрио трупе Комбиноване дивизије и задржао их на положају. Увођењем у борбу тек приспеле Моравске дивизије првог позива, која је, око подне 16. августа, напала делове аустроугарске дивизије на угроженом левом крилу Комбиноване дивизије и поновљеним, а још енергичнијим покретом Церске ударне групе гребеном Цера, српске трупе су коначно пробиле и дубоко помериле линију фронта. Убацивањем у битку Моравске дивизије првог позива српска војска је стекла и бројчану надмоћност: 32 српска батаљона и 72 топа - против 18 аустроугарских батаљона и 58 топова.

Аустроугарска команда је потцењивала снаге и могућности бранилаца

ЧЕТВРТОГ, одлучујућег дана Церске битке, 19. августа, практично, извојевана је победа. На левом крилу церског фронта, на положајима српске Треће армије у долини Јадра, осетила се немоћ трупа аустроугарског 13. корпуса. Одбијени су сви његови напади, а затим је примећено да се Аустријанци повлаче према Крупњу. Одступање или прегруписавање снага за поновни напад - била је дилема српске команде. Ову неодлучност српске Треће армије искористиле су аустроугарске трупе са овог сектора фронта да, без додира са српским јединицама одступе према Лозници и даље преко Дрине у Босну.

Фото: "Новости" и приватна архива

У ситуацији снажног удара српске војске, аутроугарске јединице нису имале шансу. Као нереална остала је без икаквог одјека Поћорекова депеша - наређење: "Издржите по сваку цену док не стигну појачања са севера и југа. Пета армија мора се, пошто-пото, одржати на линији Ново Село - Видојевица - Јадранска Лешница и на висовима источно од Зворника." Битка је, међутим, била изгубљена.

"Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству - бележио је у свој дневник прашки књижевник и новинар, припадник аустроугарске војске Егон Ервин Киш.

"Бекство је започело и вукло нас је са собом. Једна потучена војска - не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске - пешаци, артиљерци, војници из ландвера, болничари, сапери..."

ВЕЛИКИ УМ И СТРАТЕГ

ОЦЕЊУЈУЋИ рад Степе Степановића на дужности начелника штаба Врховне команде, војвода Петар Бојовић истиче: "На тој дужности ја га се веома добро сећам. Могу рећи да је он у тим моментима, захваљујући својој интелигенцији, познавању прилика и проучавању догађаја, био потпуно свестан великих искушења која долазе. Са срчаношћу која га никад није напуштала, Степа је био одлучан да предузме све мере за пружање енергичног отпора непријатељу. Он је са видовитошћу великог ума и талента предвиђао развој догађаја и умео да своје одлуке спроводи чврсто и брзо, тако да оне буду у пуној мери корисне. Тих дана наша земља је имала неизмерних користи од ових Степиних особина, као и касније, када је он водио трупе у славне, бесмртне победе."

У КАСНИЈИМ анализама Церске битке као кључни разлози пораза Аустроугарске наведени су недостаци у планирању и вођењу операција од стране аустроугарских команди, на једној, и способност штаба српске Врховне команде и умешност српског старешинског-командног кадра у брзом прилагођавању ситуацији и, нарочито, високи морал, издржљивост и храброст, као и већ стечено српско ратно искуство.

Верујући, погрешно, да ће Срби офанзивом на Босну у њој дићи устанак, аустроугарски Генералштаб, стратегијски, а командант Балканске војске генерал Оскар фон Поћорек оперативно-тактички, супротно свим начелима рационалне стратегије, наопако су усмерили офанзиву на Србију са запада, дакле, најнепогоднијим правцем, уместо са севера, погоднијим моравским правцем.

Фото: "Новости" и приватна архива

Насупрот свим грешкама и недостацима аустроугарске војске и њених команди, српска Врховна команда, као и команданти армија и дивизија, не одвајајући се од својих јединица, испољавали су високу способност да у врло сложеним и критичним ситуацијама, на лицу места, доносе смеле и судбоносне одлуке.

Опредељеност за одбрану отаџбине, одлучила је победника у овом антологијском сукобу Великог рата

Заслуге припадају и генералу Степи Степановићу, команданту Друге армије, који је успешно извео марш - маневар у правцу Текериша и наредио освајање Косаниног града - највише тачке церског масива, а затим неколико пута у кризним ситуацијама на положајима Комбиноване и Моравске дивизије на Церу и Шумадијске дивизије на фронту код Шапца налазио право решење.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)