ДА ЛИ ЗНАТЕ ШТА ПРЕДСТАВЉАЈУ ОЦИЛА НА СРПСКОМ ГРБУ? Мало познати подаци о нашем симболу које сви морају да науче

Борис Субашић

недеља, 09. 08. 2020. у 15:49

ДА ЛИ ЗНАТЕ ШТА ПРЕДСТАВЉАЈУ ОЦИЛА НА СРПСКОМ ГРБУ? Мало познати подаци о нашем симболу које сви морају да науче

Фото архива

ОТКРИЋЕ најстарије српске заставе, недавно помпезно објављено на многим интернет-порталима, лоше је тумачење средњовековне признанице из Дубровника.

Она сведочи да је у стварима краља Владислава чуваним у ризници тог града, била и црвено-плава заставица, вероватно војна ознака, која је исхитрено названа древним стегом Србије.

У средњем веку држава није била налик данашњој, нити је имала ововремене симболе. Прича о старој српској симболици је много интересантнија од сензационалистичких конструкција. Она открива да су Срби, игром судбине, у својој хералдици сачували симболе прве хришћанске државе, слике царства небеског на земљи.

Симбол те "Христове државе" је чак и у доба СФРЈ био у центру грба Социјалистичке Републике Србије: црвени штит са белим крстом и четири оцила, или четири "с" или "бета", зависно од тумачења.

Фото Документација "Борбе

Мало ко је тада знао да је то дивелион, симбол царства чији је владар у земаљској хијерархији имао улогу Христа на небесима. Он је био наследник трона Константина Великог, првог хришћанског цара који је прогањану веру начинио државном религијом.

Пруге

Вишебојне пругасте заставе ушле су у моду тек после француске револуције 1789. у којој је створена прва модерна република. Њен симбол, тробојку, доцније су подражавале све следеће републике, као што су монархије узимале симбол орла од Рима.

Погађате, реч је о Риму, империји која је од 4. века многобоштво заменила хришћанством. У свести средњовековног човека све до 1453. и пада Константинопоља, остаци царства на Истоку сматрани су јединим Римом.

Стег цара хришћанског Рима и његове државе био је крст осликан златом, на пурпурној квадратној тканини. То је симболичка представа визије Константина Великог, уочи судбоносне битке на Милвијском мосту. Њему се, по предању, на пурпурном небу указао крст од светлости и зачуо се Божји глас: "Овим побеђуј!". Двоглави орао, други симбол Христове државе на земљи, представљао је источни и западни део царства, Рим и "Нови Рим звани Константинопољ".

Грб краља Стефана Уроша, Фото Документација "Борбе

Владари источног, Ромејског царства, на Константинов стег су међу кракове крста додали четири велика слова бета, која подсећају на оцила. Она су симбол реченице (на грчком) "Цар царева влада царевима", а стег је назван дивелион, или у преводу "божански".

Грб на застави регуларне устаничке војске 1809., Фото Документација "Борбе

- Дивелион је био лична застава ромејског цара, чија је титула била "Христов заступник на земљи". Ношење знакова Христовог заступника, дивелиона и двоглавог белог орла, било је привилегија за одабране. Србији су те симболе у баштину донели Немањићи, који су се у више наврата ородили с царском кућом, мада је вероватно таквих веза било и раније - наводи историчар, професор др Влада Станковић.

Грб Немањића, Фото Документација "Борбе

Немањићи су први изборили самосталну националну државу и цркву у мултинационалној империји чије је народе уједињавала хришћанска вера. Отишли су и корак даље: знакове достојанства царске породице претворили су у националне симболе.

КРСТАШ БАРЈАК НАСЛЕДНИК ЛЕГИЈА

КРСТАШ барјак из српске епике је директан наследник стега који су носиле легије Константина Великог. Пре његове визије свака легија имала је сопствени вексилијум, богато украшено копље са квадратном заставом окаченом о попречну летву, на којој је био симбол заштитника јединице, обично неког од паганских божанства. После Константинове победе под знаком Христа, када је постао неприкосновени владар Рима, паганске ознаке су почеле да се скидају са весилијума и да се уместо њих стављају хришћански симболи. На крају се усталио једноставан крст, симбол хришћанског царства.

Први српски владар за кога сигурно знамо да је на одећи имао царске орлове и носио Константинов стег био је краљ Стефан Првовенчани. Када се оженио принцезом Евдокијом, ћерком ромејског цара Исака Трећег Анђела, добио је титулу севастократора и по ромејском државном протоколу стекао право на ношење "коласте аздије", одеће налик великом огртачу украшеном белим двоглавим орловима "у колу" (кругу), као и стега са белим Константиновим крстом на црвеној основи.

Срби су постали једини европски чувари симбола хришћанског царства када су западни крсташи 1204. опљачкали и спалили Константинопољ и заузели ромејске територије у Европи.
- Срби чувају и истичу знамење двоглавог орла, нарочито од времена кад је Цариград пао под латинску окупацију од 1204. до 1261. године, али и касније, јер 1271. цар Михаило Палеолог прихвата Унију с папом. Највероватније од тада Срби сматрају крст са оцилима својим легитимним симболом који су заслужили, јер доживљавају себе као чуваре православља - каже историчар уметности, проф. др Оливер Томић.
Први грбови племићких породица, који су истовремено и симболи простора којим они владају, јављају се на западу у 14. веку, а затим се шире ка истоку. У 15. веку крст са оцилима и двоглави орао налазио се на грбу и новцу деспота Стефана Лазаревића. Са пропашћу српске средњовековне државе, симболи нису заборављени. Чували су их племство и српска црква у изгнанству.
- Серблиа, знана и као Срблија или Србија, представљена је на црвеном штиту белим крстом окруженим оцилима. Тај крст је баштина цара Константина, који га је видео на небесима и пренео на војне стегове. Крст с оцилима је пао у Србији, а кад се уздигне и Србија ће се ослободити ропства - гласи потпис испод крста с оцилима у грбовнику Павла Ритера Витезовића из 17. века.
Црква је крст с оцилима вратила на грб Београдско-карловачке митрополије почетком 18. века.

Грб манастира Хопово 1756., Фото Документација "Борбе

- У време митрополита београдског Мојсија Петровића, који је сјединио две митрополије, од 1713. до 1715. године, на његовом печату појављује се крст с оцилима, као обележје српског народа. Од тада је овај симбол непрестано присутан - наводи историчар др Милић Милићевић.

Стара симболика је враћена у народ после штампања "Стематографије", првог модерног српског грбовника 1741. у Бечу. Аутор овог бестселера свог доба био је уметник и светски путник Христифор Жефаровић, под покровитељством патријарха Арсенија Четвртог Шакабенте.

- Жефаровићев бакрорез био је нека врста пропагандно-политичког меморандума. То је била глорификација српске прошлости која треба да одржава народни дух у тешким временима - говорио је академик Динко Давидов.

Стематографија је промакла је строгој цензури словенских књига за коју су биле задужене језуите. Доживела је незапамћену популарност међу Србима, одштампана су и растурена два издања пре него што су је цензори ставили је на листу забрањених дела. Прекасно, јер је мисија "Стематографије" већ била испуњена: оживела је симболе велике прошлости који су распламсали наду у будућност. Она је постала извор свим потоњим хералдичарима. Када је 1804. избио Први српски устанак, већ су биле спремне заставе на којима се поново заједно уздигли Константинов крст и бели орлови Немањића.

Од величанствене саге о чувању симбола Србије данас су познати само фрагменти. По сведочењу проте Матеје Ненадовића, прве инсигније Првог српског устанка са крстом и оцилима, симболом Ромејског царства, стигли су из Русије, која је и сама претендовала да буде "Трећи Рим". Печат Правитељствујушчег совјета, прве српске владе и војводске заставе, стигли су из царског Санкт Петербурга. На барјацима и печату налази се исти мотив, један штит с крстом и оцилима и други с главом дивљег вепра, симболом области Трибалије, који потиче из Жефаровићеве "Стематографије".

Грб Орлови, Фото Документација "Борбе

Жефаровић у књизи преводи шифроване стихове из старијих грбовника са латинског на славеносербски и објашњава зашто је грб Трибалије српски: "Источноримски цареви Србију и српске краљеве називаше и трибалским". Неки историчари пак сматрају да је грб Трибалије, глава дивљег вепра пробијена стрелом, својеврстан ребус који указује на коњицу и стреличаре, по којима је средњовековна српска војка била чувена. Наиме, постојала је војна формација звана "вепрова глава" у којој је тешка коњица нападала као клин, док су иза њених леђа ишле луконоше испаљујући кишу стрела.

- Такво тумачење има логике, али је чињеница да су византијски историчари и ретори заиста називали Србе Трибалима и Далматима, према територијама на којима су живели. Али то важи искључиво за историјске и реторске списе, а не и за службену дворску комуникацију у којој се Срби и Србија тим именима називају од 10. века - каже проф. др Влада Станковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (9)

Mala pomoć

09.08.2020. 16:34

I pored ovolikog teksta, niste rekli što znači riječ ocilo. Evo malo pomoći iz Crne Gore: ocilo je stara gvozdena naprava, kojom se, jakim trljanjem o meko drvo, palila vatra, jer su šibice izmišljene tek u 19.vijeku. Ocilo je simbol vatre i stvaranja civilizacije. Ne slovo S ćirilice.

DONEKLE SI U PRAVU ALI NE U POTPUNOSTI

09.08.2020. 17:45

@Mala pomoć - To je takozvani "masat" kojim se stvarale varnice iz kamena kremenjaka, i koristilo se za potpaljivanje vatre, to su najcesce pusaci upotrebljavali. Nego, nek mi neko kaze, odakle se pojavise ona kockasta g*vna na srpskom amblemu?

Raso

10.08.2020. 09:35

Још један и низу покушаја да се Срби прикажу као скоројевићи и да су све што имају узели од других. Истина о "оцилима","крсту" и "грбу" је другачија и потиче од прадавних времена када су наши преци, стари Винчанци, уочили природно кретање и стање сунца у четири карактеристична положаја. Усправна линија представља поделу године између краткодневнице и дугодневнице а водоравна су равнодневнице. Између њих је приказано сунце. Давно су наши људи схватили астрономске појаве, правилно их тимачули и користили то знање за успешније привређивање и то им је дало кључну предност над другим народима. Све то је надтало хиљадама година пре хришћанства а у време тзв. хоризонтне астрономије.

Stojan Mutikaša

10.08.2020. 11:16

@Raso - Богу хвала брате да има и нас који знамо поријекло и смисао и ових симбола.Волио бих само да знам ко су ови идиоти који муте бистру воду и за чији интерес

Cp6a

11.08.2020. 22:32

Нису оцила већ огњила. ,,Први званични опис српског грба утврђен је Сретењским уставом (Устав Кнежевине Србије из 1835. године), где у другој глави, под именом Боја и грб Сербије, стоји следеће: 3) Боја народна Србска јест отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита. 4) Грб народниj Србскиj представља Крст на црвеном пољу, а међу краковима Крста по једно огњило окренуто к Крсту. Огњила, у односу на оцила, носе и далеко богатији асоцијативни потенцијал, који отвара знатно шире димензије симболичког значења и тумачења грбовне целине. Јер нема никакве сумње да композиција српског грба, са крстом у средишту, има изнад свега сакрални карактер, с обзиром на окриље хришћанске културе и време у коме је настала, па је треба и сагледавати у том духу. И док оцила (челик) остају нема, огњила (огањ) јасно говоре: ''Ја дакле крштавам вас водом ... Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.'' (Мт 3;11)"