НАША ДЕЦА НИКАД НИСУ ПОРАСЛА! Потресна исповест родитеља малишана убијених на Петровачкој цести: Тело сина препознала сам по зубима

Милена МАРКОВИЋ

07. 08. 2020. у 10:00

НАША ДЕЦА НИКАД НИСУ ПОРАСЛА! Потресна исповест родитеља малишана убијених на Петровачкој цести:  Тело сина препознала сам по зубима

Фото Милена Анђела

ЗА ЊИХ је данашњи дан жива рана. Једнако болна свих ових година. С њом иду на починак, али никад сна. Уморена деца их буде.

 Нејаке ручице пружају, као у последњем загрљају.

- Рана до гроба. И, у гробу. Неша деца никад порасла нису - каже нам Спасе Папе Рајић, отац Невенке (11) и Жарка (9), убијених на Петровачкој цести, на данашњи дан, пре 25 година. Убијени су у колони коју је бомбардовала хрватска авијација.

- Сама сам, са патологом, међу сагорелим згужваним телима препознала мог Дарка по зубићима - говори Јованка Вуковић, мајка тринаестогодишњег Дарка. - Пре тога, издвојили смо кости мог супруга Крстана. Како сам могла да издржим, питате ме. Вероватно сам већ тада била мртва.

Невенка и Жарко Рајић,Дарко Вуковић,Фото приватна архива

Апатин, место потресних сећања и место малених гробова. Делић Бачке у коме тече живот мимо несреће Вуковића и Рајића, прогнаних из Доњег Лапца. Из Лике. Ко ће их данас посетити? Пружити им руку у дану њихове немерљиве патње.

- Било је око поднева. Мој супруг је возио камион и храну за несрећни народ у колони. На тој несрећној цести Дарко је био у колима са баком. Спазио је оца у камиону и потрчао. Она га је вукла да не иде. Али, ко дете да спречи да иде оцу кога данима није видело. За њим су кренула и Спасина деца, Невенка и Жарко. Било је: или да иду у камион, или никуд.

Вучић их се сетио

НАШЕ деце се можда ни ове године нико не би сетио да их председник Вучић није поменуо - каже Спасе Рајић. - И нико нас се никад не сети, до ових дана, када смо у живим ранама.

А какав је заиста живот, уз четвртвековну патњу ових људи? Јованка Вуковић је подстанар у Апатину. Њена ћерка је у Немачкој. Тамо не бира посао да обезбеди себи и помогне мајци. Син Спасе Рајића је у Норвешкој. Машински техничар. Допутовао је, недавно, са супругом и бебом, па, у овим данима, родитељима блажи патњу, кад већ они нису могли да допутују до њега. Пут им је пресечен у дану када је Норвешка, због ковида, затворила границе.

Дарко је сео на хаубу, поред оца, Невенка и Жарко на лежај иза. Дарко је видео кад је авион изронио из долине. Викнуо је: Тата, авион! Авион је прелетео колону, удаљио се и муњевито се вратио. То су били тренуци... Погодио је Крстанов камион. Бомбе су нам спржиле децу и мог супруга. Иза возила, у коме је била породица Душана Дрче, њихов петогодишњи Јовица... Малени је смртно страдао. Душан тешко повређен. Душан и његова породица су у Немачкој, да не куцате на затворена врата...

Држи се Јованка. Брани се, а емоције кључају. Она стално устаје. Као, нешто помера.

ТУГА Јованка је у напада на избегличку колону изгубила и супруга Крстана,Фото приватна архива

Фото Милена Анђела

Отвара врата. Затвара их. Са фотографија посматрају је Дарко и Крстан. Дечак са пионирском марамом, њен супруг, из најлепших дана ове породице. На тренутак се учини да су очи живе и да је у трену, у овом избегличком подстанарском дому Јованкином, сва некадашња љубав и онај живот, некадашњи.

БОЛ Спасе Рајић,Фото М. Анђела

- Хан Кола код Бањалуке. Једна колона је кренула у том правцу, у њој наша ћерка и ја - сећа се Јованка. - Слушамо вести. Јавља радио да је бомбардована колона у Петровцу. Слутила сам, а нисам веровала. Дан пре, бомбардована је колона у Сводни, код Приједора. Мислила сам о томе говоре. Заправо, нисам желела да верујем. Чекамо колону и родбину која стиже у колони од Приједора. Нико ништа не говори, само ћуте. Од мене крију нешто. Спуштају погледе. Шта је, јесу ли живи, питам. И чула сам, нису. Тада сам умрла. Донели су у једној кеси остатке мога сина и мога мужа. У тој истој кеси и децу Рајића. Сахранили смо их у Хан Колима. Али сам ја чула још нешто. Неко је изустио... Није то све.

ОПШТИНА ГЛУВА НА ЗАХТЕВЕ

РАЈИЋИ су, годинама уназад, слушамо причу њихових комшија, подносили молбу за помоћ да обнове кућу којој пропада кров. Нико их није чуо. Не, барем, до сада. Ове године одговорили су им: кућа се не води на Спасу, већ на његовог сина. А на кога ће отац да пренесе имовину до на једино своје дете. Је ли тачно ово што причају комшије Рајића?

- Јесте, али нисам желео никога да молим. Нисам желео због оног гроба у коме су моја деца - одговара нам Спасе.

Овде застаје Јованка Вуковић. Па, од прозора до врата, од шпорета до фрижидера, служи сок, кува кафу. Пали цигару о цигару.

- Није све? Па, где је остало? И решила сам: ићи ћу ја тамо где је бомба пала и убила моје срце. Зауставили су ме: Немој Јованка да се сад омета ова сахрана.

Кад је у малени ковчег на гробљу у Хан Колима сахрањена кесица са остацима деце Рајића, њеног Дарка и Крстана, она се није смирила. Трагала је од Кључа, Петровца, свуда где год је мислила да су остављени уморени у бомбардовању.

СТРАХОТА Бомбардовање колоне прогнаника на Петровачкој цести, Фото приватна архива

- У болници на Паприковцу, код Бањалуке, одгонетнула сам да су у Институту за патологију остаци наших убијених. Да је ту стигло и "оно што је остало" на Петровачкој цести. Сад, треба неко да помогне патологу Жељку Карану, не може сам, а управо му је стигао позив из Сарајева, да идентификује војнике из колоне, из маја деведесет друге. Кажем: Ја ћу да помогнем. Полази са мном и наш Спасе Рајић. Застаје пред вратима Института. Каже: Не могу, Јованка. И шта да вам кажем... Некако смо издвојили Крстанове остатке из те гомилице, али дечије... Ко да препозна шта је од ког детета остало. Дарко је имао лепе, здраве зубе. Тако сам га препознала. И решила сам да их селим и сахраним у Апатину. А, онај малени сандук, ставили смо преко Крстановог. Нека их, нека почивају у завичају мога мужа и његове породице.

Спасе Папе Рајић је своје малишане, када су с муком идентификовани, пренео у Апатин. И сахранио је, овде, где с њим данас разговарамо. Где је сада дом Рајића, прогнаних из Доњег Лапца. Желео је Спасе да му мртва деца буду близу. Сваки дан. Да им помилује споменик...

Он, овај лички домаћин, једва стеже срце. Толико има снаге само да потврди причу Јованке Вуковић. Његова супруга Славица чак нема снаге ни за разговор. Патња јој је, данас, једини саговорник.

- Нама се у новембру 1997. родио син. Наш Ненад - каже на крају Спасе Пепо Рајић. - Он и наша снаја обрадовали су нас унуком. Дали му име Стефан. Они су светло у тешкој тами наших живота. И, ја... на лицу маленог Стефана препознајем Жаркове црте. А наш малени унук има тек пола године. То је нови живот који блажи онај који никако да се ублажи. 

Данас, 7. avgusta, navršava se 25 godina od stravičnog bombardovanja izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa. U najtežem zločinu "Oluje", kada su hrvatski "migovi" granatirali srpske civile u zbegu, u dva minuta ubijeno je desetoro ljudi, a među njima četvoro dece stare od šest do 13 godina. Све о овом злочину над српским народом ЧИТАЈТЕ КЛИКОМ ОВДЕ!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (15)

djura

07.08.2020. 10:33

Molimo nase vazduhoplovce i sve Srbe i gradjane Srbije ,koji rade ,interesuju se ili su vezani za Vazduhoplovstvo i srodne delatnosti, da se sete da i njihova deca ,mogu da se nadju na nisanu hrvata i ustaskih vazduhoplovnih entuzijasta.(iako su do juce bili divni sagovornici) .Isto je bilo sa hrvatima od uvodjenja Aviona u borbena dejstva ,1 i 2gi svetski rat ,do danas a i subuduce(istorija nas uci) . hrvati Namerno gadjaju civile.

Orao

08.08.2020. 08:55

@djura - " Sedam sam godina imala ni mrava nisam zgazila tako sam malo živjela i tako malo vidjela, a svemu sam se divila Bila sam bezbrižni leptir, a ti me pokosi, ptico, ti mi ugasi zjene, polomi ručice moje od gladi otežale, od zime ukočene. B.Ćopić "Na Petrovackoj cesti"

To im je tradicija, junaci su kada treba da se muce i ubijaju djeca i zene. A isti su im i gazde iz nato, dosta im je da poslije kazu “ops, nismo htjeli ali eto desilo se” i jos da nadju neke “srbe” bez kicme da im se pridruze. A ti piloti sto djecu ubijaju sigurno su vec dobili blagoslov njihove crkve, hrvatski bog voli takve stvari.

Branislav

07.08.2020. 15:45

@Sneki - Nikad neće odgovarati, jel i da ih neko ko bode pošten dodaje na vlast S. A. D. A to neće biti skorije da ih osude ni mi ni oni zločinci nećemo biti na ovom već na nekom novom svetu ako uopšte postoji. Zločinci ostaju žigosani u istoriji, a ona piše i pamti šta je nekad bilo. Sve što su činili drugima neka im Bog vrati jedino on je pravedan.

Dejan

07.08.2020. 11:38

To valjda može samo kod nas: ubiješ civile, odnosno decu, iz aviona i niko nikad ne postavi zvanično pitanje za procesuiranje tog zločina. Šokantno je da u ovoj državi još niko nije pokrenuo proceduru da se utvrdi koji i čiji je tačno avio bio i ko je upravljao avionom.

tom

08.08.2020. 08:59

@ivan - To možeš i sam, na internetu potraži hrvatske heroje, pilote, ili kako već, pa pročitaj. Samo neznam šta će ti to. Hoćeš još da ti zasolim, to su piloti jna koji su dezertirali i pobegli tamo. Te pilote smo mi školovali i dali im avione. Jedan od njih se iz te akcijie nije vratio.

Boris

08.08.2020. 03:18

Najstrasnije je sto su braca i sestre Srpskih stradalnika uzeli taj ustaski pasos da bi kao iz clanice EU mogli slobodno ici u Nemacku ili Norvesku ili u neku drugu zemlju to je strasno ,nikada taj pasos ili neki njihov dokument ne bi uzeo u svoje ruke i ako imam prao na to to je poslednja nacisticka drzava u svetu koja jos bastini nacizam