ВОДЕНИЦА ИМ ЛЕПША ОД МИНХЕНА: Стефановићи се вратили у село Врмџа и обновили некадашњи породични посао

СУПРУЖНИЦИ Стефан (28) и Николина (25) Стефановић су искусили рад у иностранству, и после десетак година решили су да се врате у Србију. Да раде и живе на селу, и то у оном, надалеко познатом по странцима који га годинама насељавају - Врмџи.

Фото Ј. Ћосин

Подно Ртња, Стефановићи који су готово деценију радили у Минхену, прошле године су се вратили са идејом да "оживе" воденицу поточару стару више од века коју је Николина наследила од деде. И да у њој производе домаће брашно.

У први мах све је изгледало готово немогуће, јер се до воденице урасле у коров и запуштене пуне четири деценије - једва могло прићи. Ипак, уз много напора и труда, већ после неколико месеци, из ње су изашли први килограми ражаног и пшеничног брашна. Непуну годину касније, ова воденица је незаобилазно свратиште туриста који пролазе кроз Врмџу. У њој купују брашно и успут искористе прилику да виде како се некада жито млело испод воденичног камена.

- Прошле године, 16. августа, кренули смо да крчимо плац, јер се од воденице видео само кров - испричао нам је Стефан. - Најважније је било да оспособимо прилаз до ње. Воденички камен је морао да се мења, и био је најскупља инвестиција. Све остало је било јефтиније, али тешко за намештање. Воља је била ту, требало је само наћи мајстора за воденицу, што је био огроман проблем, јер је њих у данашње време све мање.

Оспособљена воденица је била само део обављеног посла, јер је пред Стефановиће стигао следећи велики изазов: да науче како све то ради. Иако је интернет прва адреса за све непознанице, о традиционалном начину прављења брашна ипак тамо има мало тога, па су занат учили сами, кроз посао.

Фото Ј. Ћосин

- Неке савете смо потражили од старијих људи по селу и мајстора који нам је намештао камен - казао нам је Стефан. - У Врмџи постоји још један воденичар, па сам недавно неке савете добио и од њега. Тако смо кренули корак по корак, најпре смо производили бело брашно, а данас овде мељемо и хељду, спелту, раж, пшеницу, производимо бело и жуто кукурузно брашно. Сва наша брашна су интегрална јер мељемо цела зрна житарица.

Воденица, како каже, не меље великом брзином, па веће количине брашна није могуће произвести, али управо та брзина издваја га по квалитету од оних из модерних млинова.

Фото Ј. Ћосин

- Посебност тог брашна је заправо у брзини јер се брашно не пали и у њему остају хранљиве материје - објашњава Стефан. - У модерним млиновима зрно се најпре пере, па се љушти, скине му се опна, вади клица, а онда се просејава. Потом се ваде мекиње, одваја се гриз и добија се готово најнеквалитетније брашно. Воденица поточара га споро меље, остају протеини и таква брашна са 14 одсто беланчевина су све траженија.

Иако засад од продаје брашна њих двоје могу да зараде тек једну плату, од својих циљева не одустају, а принова коју чекају мотивише их да од воденице направе место на којем ће уживати и најмлађи.

- Воденицу сам наследила од деде, али Стефан се највише залагао за то да је оспособимо - искрена је Николина. - Када је то заживело, јављале су се нове идеје и сада планирамо да отворимо ресторан у којем ће се припремати домаћи производи, јела од воденичног брашна и котлићи пасуља. Осим тога, планирамо да направимо и мини зоо-врт, али да све остане што аутентичније, да би се гости осећали као код куће.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације