ИСПОВЕСТ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ БИО НА ЦРНОЈ СВАДБИ: Александар описао како изгледа овај влашки обичај

Сузана М. Јовановић

21. 11. 2021. у 19:00

СЕРИЈА "Црна свадба" заголицала је машту многих својим необичним ритуалима заснованим на такозваној влашкој магији, мистиком, дозом хорора, али и истинитим догађајем из 2007, када је Никола Радосављевић у Јабуковцу убио деветоро својих комшија. И премда аутори тврде да су водили рачуна о томе да серијом не повреде национална осећања Влаха и не увреде народ који вековима живи на овим просторима, припадници влашке заједнице нису до краја задовољни оним што су до сада видели.

ИСПОВЕСТ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ БИО НА ЦРНОЈ СВАДБИ: Александар описао како изгледа овај влашки обичај

Илустрација Тоше Борковића

Они са којима су "Новости" разговарали истичу да им је јасан уметнички концепт, али не и начин на који се о Власима који живе на простору од Мораве до Тимока и Дунава, до границе са Бугарском и Румунијом, у 18 општина Борског, Зајечарског и Браничевског округа, говори кроз призму магије, на непримерен начин.

- Држава је богата колико цени своју културну баштину, а Власи имају богату културу, обичаје и традицију. Та култура се не огледа у измишљеним магијским обредима, под њом подразумевамо специфичне обичаје који нису паганског или магијског карактера већ обичајног, који су надограђивани кроз векове и чине саму бит Влаха. Осећамо се лоше кад нас везују само за црномагијске обреде - каже Новица Јаношевић, председник Националног савета Влаха.

Саговорник "Новости" појашњава да се Власи поносе својом културом и представљају је кроз разне манифестације у источној Србији попут "Хомољских мотива" у Кучеву, "Врела Млаве" у Жагубици, "Гергине" у Неготину, Фестивала изворне влашке песме у Бору...

Новица Јаношевић / Фото Приватна архива

- Где год се нашли, наши људи оснивају ансамбле, клубове, негују традицију, обичаје и језик и сматрам да је то далеко битније од једне забавне серије која приказује Влахе на неки фантастичан и измишљен начин - тврди Јаношевић.

И Александар Репеџић, кустос-етнолог Музеја Понишавља у Пироту, и сам припадник влашке заједнице, аутор бројних публикација и радова, сарадник и аутор на више документарних филмова и коаутор серијала "Почудиште" који се бави управо демистификацијом обичаја, истиче да у влашким обредима нема ничег ни бизарног ни сензационалистичког, већ да се ту ради о неразумевању влашке културе из угла српских етнолога.

- Српска етнологија није разумела језик и није схватала културу на прави начин, те постоје одређене грешке начињене током истраживања - додаје Репеџић.

Александар Репеџић / Фото фб

Управо он је, као један од ретких, присуствовао обичају који је изазвао највећу пажњу јавности и по којем је серија и добила име "Црна свадба". Нунта њагра, како се црна свадба назива на влашком, практиковала се у околини Звижда и Хомоља последњи пут 2003, а Реџепић је овом обичају присуствовао у Рашанцу код Петровца на Млави, годину дана касније.

- Бака је сањала да се њен покојни унук на оном свету оженио, али да је потребно да и на овом свету буде ожењен. Ту обавезу је прихватила његова другарица, која годину дана није смела да има дечка, морала је да буде верна као да јој је "муж" и даље жив - истиче Репеџић.

Сам обичај црне свадбе подразумевао је намењивање девојке, у овом случају другарице рано настрадалог момка, али је њен раскид имао низ симболичних обредних елемената. Носио се барјак, "сватови" су ишли у поворци до гроба "младожење":

- Нема ту правог чина венчања. На дан раскида црне свадбе приређује се даћа, односно помана. Оките се "сватови", кола и иде се на гробље, ломи се барјак и оставља на гробу покојника. Треба разумети тугу породице која је у том тренутку остала без јединог наследника, још и усвојеног, која остаје без порода и без иког свог - објашњава етнолог Репеџић. - То треба посматрати као део народне религије и културног наслеђа једног народа. Уосталом, црна свадба и венчавање са покојником помиње се и у Машконовој "Историји Рима" и тај обичај био је распрострањен широм Римског царства и као такав опстао до дана данашњег.

Влахиња из Слатине код Бора, Бранислава Димитријевић (65), која поштује све обичаје онако како је научила од своје мајке, каже да чин који се помиње у серији не зна под именом црна свадба и да се последњи пут у овом крају упражњавао пре 40 и више година. За Влахе, као и за остале народе, смрт је прелазак из овоземаљског привременог у небески вечни живот. За тај се прелазак читавог живота и спремају. "Онај свет" је нови живот, али је мрачан и хладан.

Бранислава Димитријевић / ФотоПриватна архива

- Ако покојник умре без свеће тамо је у мраку, пати. Ако је сахрањен бос, хода по трњу. Ако је рецимо умро син, а остали су му живи мајка и отац, ставља му се једна мања свећа на мали прст да би тамо имао светло. Кад му се даје помана стављају се три свеће и такозвана рајска од 44 свеће које ће му тамо дати светло. Та се рајска свећа негде пали до годину дана, а негде до седам година - прича нам Димитријевићева, која ових дана спрема седмогодишњи помен својој свекрви.

ПОСМРТНО КОЛО НА ВАСКРС

У НЕГОТИНСКОЈ Крајини постоји и обичај посмртног кола, на други дан Васкрса.

- До 40 дана је душа покојникова ту у кући одакле полази. Дају му се помане до седам година, дели му се све што ће му на оном свету затребати. Ми овде у Слатини делимо увек вунене чарапе да не буде бос. Дели се на дан сахране, на 40 дана, годину дана, па трећа, пета, седма. На седму годину, такав је код нас обичај, делимо кревет, сто, столице, увек и одело, храну, пиће - додаје Бранислава Димитријевић.

БРОЈНОСТ

СТАТИСТИЧКИ подаци показују да у етнички влашким насељима на овом простору живи нешто више од 250.000 Влаха. Статистички подаци из пописа 2011. године бележе 35.330 изјашњених Влаха, као и 42.340 грађана који су као свој матерњи језик изразили - влашки.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (4)

А СРБИЈА?! Питали Русе За кога ћете да навијате на ЕУРО 2024? - овако су одговорили