ОВДЕ ОДРЖАВАМ ДУХ СВОГ НАЛЕТА: Анестезиолог у пензији др Весна Остојић Херера волонтер у ковид-болници у Батајници

АНЕСТЕЗИОЛОГ Весна Остојић Херера отишла је у јуну у пензију да би се јесенас јавила да волонтира у ковид-болници у Батајници.

ПОШТОВАЊЕ Весна и њен супруг

Каже, главни разлог била је смрт њеног мужа, хидроинжењера Нахелија Хесела Херере Гиљема, који је преминуо од короне 18. јануара.

- Веома тешко сам поднела супругову смрт, сломила сам се, није ми било ни до чега, па сам отишла у пензију чим сам стекла услов. Радила сам у Ургентном центру. Свакодневно смо се борили за људске животе, ништа ми није било тешко. А када је мој Нале умро, мислила сам да више никад нећу радити посао који сам обожавала, чак ни приватно. Онда сам схватила да је ово прави начин да наставим Налетовим путем, да ширим даље оно светло које је он око себе ширио, да помогнем не само пацијентима, већ и колегама у Батајници. А највише их је из Ургентног и Клиничког центра - каже др Весна Херера.

- Стрпљиво је чекао да дођем с посла и наговарао ме да се одмарам. Кад је смештен у болницу, терао ме је да другим пацијентима у соби додајем алкохол да дезинфикују руке.

УСПОМЕНЕ Весна са породицом

Није се жалио, није кукао. Пре него што ће га интубирати, послао је млађој кћерки упутство како да вози у зимским условима. Он је рођен с невероватном племенитошћу, око себе је буквално ширио светло. Као дете, трчао би да заузме ред за мајку код лекара, да она не чека. Одавде је, као студент, слао стипендију и новац који би зарадио преко задруге. Био је блиставог ума, одговоран, елоквентан - прича др Херера.

Широм Србије радио је на изградњи хидрообјеката и водовода. Супругу је молио да здравствено помогне људима које би на терену случајно упознао, а који су имали потешкоће. Породица је дуго живела у Новој Вароши, Веснином родном месту. Није било сахране на коју није отишао из поштовања, без обзира на то да ли је ту особу знао или не.

Урадио је план водовода и канализације за град.

- Деци је био тиха подршка и вечна инспирација. Млађа кћерка је наследила његову музикалност. Био је више везан за Србију и већи патриота од многих које знам. Земљу није хтео да напусти ни у време бомбардовања 1999. Читао је много о српским јунацима из Првог светског рата и обожавао нашу историју. Мада је био католик, било му је блиско православље. Прихватао је људе онакве какви су, уносио је опуштеност и сваког дана чинио неко добро - каже др Херера.

БОРБА Ковид-болница у Батајници

Због оваквих сећања она стално дежура поред телефона, спремна кад је позову у Батајницу.

- Најтеже је отићи у јединицу интензивне неге. Потресно је када видите људе на респиратору, и младе и старе. Немали број њих је ту због придружених болести. Поглед на све те пацијенте тешко би ми пао и да мој супруг није преминуо од короне, а овако ми је још теже. Међутим, решила сам да истрајем, да наставим у част мог Налета, јер не видим други начин да му се одужим за оно што нам је пружио. Не видим други начин да одржим пламен његовог духа и светлост.

Три деценије праве љубави

ВЕСНА Херера је каријеру анестезиолога почела у Пријепољу. Због мањка болничког особља, радила је сваког викенда. Само један јој је био слободан и искористила га је за пут у Београд. И управо тада је, у септембру 1990. године, упознала Нахелија. Непомућена љубав трајала је пуне три деценије. Са њим има кћерке Дорис Хелену и Алексију Стефанију, обе су лекари.

Није бежао од бомби 1999. године

НАХЕЛИ Херера дошао је у Југославију 1975, када је као ђак генерације добио државну стипендију и у Београду уписао Грађевински факултет. Могао је да студира на многим другим универзитетима, а зашто је одабрао далеку, социјалистичку земљу, није знао. Ипак, није се покајао. Када је почела НАТО агресија, његов отац је Налетовој породици обезбедио карте за Панаму, али му је син одговорио:

- Био сам у овој земљи док је било добро, нећу да идем сада, када су дошли тешки дани!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације