НЕКА НАМ СРБИЈА ТАМО ПОДИГНЕ КУЋЕ, ДА ИДЕМО ОДАВДЕ: На трусној Банији ће људи и ову зиму дочекати у контејнерима

Милена Марковић

16. 10. 2021. у 16:00

ОЛОВНО небо притисло. И магла пала на мртве куће. Ниоткуд одзива. Само ветар цвили између зидова.

НЕКА НАМ СРБИЈА ТАМО ПОДИГНЕ КУЋЕ, ДА ИДЕМО ОДАВДЕ: На трусној Банији ће људи и ову зиму дочекати у контејнерима

Фото Игор Маринковић

Ово је Петриња, старо градско језгро погођено земљотресом, пре готово годину. А, као да је утроба земље прокључала јуче. Ту и тамо заустављене машине на гробљу кућа. Нечијих домова. Нечијих успомена.

Крај киоска, код парка, чекамо да неко дође. Не долази. Код пекаре чекамо да неко дође... А, смркава се брзо.

- Била сам да видим... Да видим кућу. Долазим јој сваког дана, у ово време, кад се не види. Лакше је - ромиле су речи и сузе. И само то и само толико, на стази у парку.

У пекари мењамо евре за куне. Са мало кафе и шећера идемо на адресу одакле је ова туга дошла да посети детињство, младост и старост. И време растанка са родитељима. Идемо у контејнерско насеље на петрињском Сајмишту. Насеље се, каква иронија, зове "Центар новог живота".

Овај центар, донација Турске и Украјине, уточиште је раскућеним, земљотресом погођеним људима. Њих је, овде, око стопедесеторо, у 80 контејнера. Овде ће, по свему судећи, дочекати наредну зиму.

Репортер "Новости" бележи тужну причу / Фото Игор Маринковић

Слика, на први поглед...

Између белих контејнера, као између каквих габаритних надгробних споменика, промичу сенке. Сенке од људи занемелих и обнемоглих од изневерене наде да ће "до сезоне гријања двадесет тисућа обитељи бити враћено у домове". А, може и овако: "Циљ је да до 2022. све људе вратимо кући".

- Изневерени смо сви. И Хрвати и Срби и Бошњаци. Делимо исту муку и она нас је ујединила, донекле. Србима је најтеже. И овде су мањина. Али, посећују их њихови представници, па и свештеник - слушамо шапат између контејнера.

Фото Игор Маринковић

Почела је киша. И, свака кап која удари о лим контејнера, може се пребројати. Те капи броје невољници док покушавају да ухвате тренутак сна. А, сна нема.

- Селам алејкум, Џемила и Мила - поздравља неког Зоран Рукавина. Вуче пса за собом.

- Хваљен Исус и Марија - чује се из таме.

- Бог ти дао добро, Зоране - повезује поздрав Милка Слијепчевић.

- Ово је катастрофа! Из које сте телевизије, да вам кажем... Упоран је Рукавина.

- Вуци, ту, своју кујицу, да ја кажем: од понедељка овде нема хране за све. Стигло из Загреба - умешао се дежурни чувар "Новог живота".

- Како нема - умешали смо се и ми.

Љубица Радошевић / Фото Игор Маринковић

- Тако - одбрусио је. - Имају овде неки добре мировине, а неки немају ништа. Па ови што имају имају да купе. Ови што немају, добиће.

Потиштени њуди у заглушујућој усамљености примају ову вест, као нови удар из земље. Бојали су се ове вести. А, ми... Зар је баш морала сада да стигне. Када смо ту и када трагамо за трачком наде за овај несрећни народ.

- Притишћу нас, знамо - стиже одговор. - Прво су нам понудили расељавање. Куда? У Славонију. У Барању. У хотеле. У хостеле. У старачке домове... Да се отуда не вратимо. Ми не тражимо ништа више до скроман кров над главом, како је држава и обећала. А, ако овако настави са обновом, нема потребе ни да нас расељава. Нека новце од донација утроши за психијатре и погребна предузећа.

Боро Бјелајац показује где је била кућа / Фото Игор Маринковић

Потрајала је опсервација државне намере.

- У Петрињи сам се родила, овде желим да умрем - потписује одговор Буба Радошевић. - Језа ме обузима док ово говорим.

Како одмиче ноћ, језа је све већа. Старица Милка Слијепчевић (82), село Доња Бачуга, замиче у свој контејнер. Муж јој умро од туге. Бранка Марјановић (65), живела прекопута "Котве", кад се затресло.

- Ни кашичицу нисам изнела из стана - каже.

- Не надам се да ћу одавде жива изаћи, онколошки сам болесник, само ми жао сина - надовезује се Џемила Шврака.

Породица Бјелајац / Фото Игор Маринковић

Преплићу се гласови. Драгица Грегоринчић, жена др Мирослава Грегоринчића, познатог пулмолога, прича да је доктор пао између ових контејнера.

- Није могао да носи јад. Умро и ослободио се - каже нам.

Туга и јад су овде облик смрти. Језиве слике и неверица се нижу до јутра које никако да сване. А ујутро нова слика: иза белих контејнера израњају неки, шарени. Зову их - пословни контејнери. Вриште боје и бију у очи. Овде су, у тим контејнерима, пекаре, пицерије, кафићи... Ту су мексичке палачинке са пилетином. Крофне. Пецива. Буреци. Има и роштиља. Сиротињи раскућеној, оној којој су укинули храну, да голицају ноздрве. И, то је ужас!

Та слика нас прати. Идемо од Петриње према Глини и Мајским Пољанама. У овом глинском селу, смрт је пре, готово годину, потписала живот петоро људи. Од тога, двоје млађих од двадесет година.

Бранка Марјановић / Фото Игор Маринковић

Нижу се, пред нама, српска, банијска села. Ко у овом дану да застане пред раскошном лепотом пејзажа, који су изнедрили "Фестивал кестена", јединствену приредбу у свету. У меморију се уписују само напукле куће, црквени торањ и контејнери. Контејнери и куће.

Застајемо у Влаховићу, на средокраћи између Петриње и Глине. Пажњу је привукао живот - живот ливаде, шарене од крава. Бројимо, а не можемо да пребројимо. Ово је домаћинство Раде Сладојевића, повратника на Банију.

- Супруга и ја живимо од тог нашег блага, а кућу, обнављамо сами - храбар је Раде. - Пола године овде нико да дође и барем упита, како сте људи. Тако сам засукао рукаве и уздам се само у себе. Четири хиљаде евра дао сам за мајсторе, две за материјал.

- Толика разлика? - питамо.

- Толика. Не можеш мајстора да нађеш, данас. Пре ћеш наћи иглу у стогу сена. Све оде у Немачку, Аустрију... Све оде. Млади одоше.

Коначно, ево Глине. Па, ево Мајских Пољана.

Кућа Стеве Бјелајца је на крају села. Заправо, била је кућа. Сад је гротло у које се слива вода. Просто, бара на месту где је била кућа. Лево, изнад је контејнер и уз њега на брзину подигнута барака. Десно штала и сушара. У контејнеру шесторо Бјелајаца: Стевини син, снаха, двоје унучади и жена Мира. Смењују се, по двоје, за ручком. Спава ко где стигне, а зима на прагу.

- Започели смо ово мало куће - каже Стево. - Тешко је да се до зиме заврши. Ето, организација "Солидарна" обезбедила је новац, али, надлежни одуговлаче да овере пројекат.

Још је нешто желео да исприча. Линуле су сузе. Језиве слике бивше куће и неверица зауставиле су речи. И готово дах.

Мира Бјелајац / Фото Игор Маринковић

- Шест крава сам имао, ко шест дива. Знате ли ви шта то за домаћина значи... Кад је потресло и кад сам их спасавао, за мном су на коленима излазиле из штале. Ко људи. То је чудо. Шесту је греда погодила. Била је најбоља. И, за њом плачем. Телад сам јој износио као децу...

Сећа се овај домаћин, кад је стихија кренула, донела зло и добро у људима, тако је стихијски и помоћ стизала. Храна, одећа, обућа, лекови...

- Све је било закрчено од аутомобила и камиона. Нико никог није питао које си вере и које нације. То је тако било и трајало тих месец два. После је све утихло. Никог нема и нико не долази. Па, децо моја, ово је горе од рата. Ово није живот, ово је смрт на рате. Кажу: трусно подручје? Као, нисте знали пре. А Србији хвала, помаже. Поручујем јој да нам тамо направи куће па да сви идемо, овде живота нема. Нема даље.

А, онда даље, јаук. Јаук Стеве Бјелајца од кога дрхти ваздух, као од земљотреса који, као зао дух, живи и потреса Банију.

- Кад ујутро изађем и погледам шта сам имао и ко сам био, а шта сам сада, шта све кроз моју главу не пролази - говори, као за себе.

Стојимо, ћутећи. Одоздо убија хладноћа. Одозго притисло небо. Однекуд ветар донесе некакву прашину. Као утеху.

ХРВАТ МУ САЧУВАО "БЛАГО"

ПУНУ шталу сам имао блага, и све што је преживело сачувао ми је, горе, комшија Хрват. Није хтео да узме ништа за храну. Пола године је чувао ту моју стоку, а није хтео да прими ни кило кукуруза... Рекао је, Стево, и ти би то за мене учинио. И, учинио бих. Е, да смо били тако паметни пре рата.

БАКА ДРАГИЦА ЧУДОМ ПРЕЖИВЕЛА

Драгица Сладић / Фото Игор Маринковић

ЊЕНО је лице као земља. Тешко и трпељиво. Она је Дагица Сладић (90). Била је затрпана под рушевинама своје куће у Мајским Пољанама. И сама се чуди како је преживела. Од адвокатске коморе Сплита добила је контејнерчић.

- А, били су овде и неки наши. Кажу: сад ће кућица, бако. Сад ће, само што није. Како су дошли, тако и отишли и ја их више видела нисам. Волела бих да се мој син и његова породица, барем скуће. Волела бих да то доживим - каже нам бака Драгица.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)