ДРВЕНА СКЕЛА КАО ПОДУХВАТ БЕЗ ПРЕМЦА: Велики грађевински подвиг приликом изградње моста на Тари пре 80 година сачуван и у књизи

Мирослав Дробњак

19. 09. 2021. у 08:49

МАКЕТА велике дрвене скеле, на чијој је конструкцији саграђен велелепни мост у Ђурђевића Тари, која држи светски рекорд по висини и после 80 година, и данас се чува на Техничком универзитету у Швајцарској.

ДРВЕНА СКЕЛА КАО ПОДУХВАТ БЕЗ ПРЕМЦА: Велики грађевински подвиг приликом изградње моста на Тари пре 80 година сачуван и у књизи

ЛЕПОТА Велелепни мост на Ђурђевића Тари, Фото М. Дробњак

Можда и због чињенице да је за израду био задужен њихов човек, Ричард Корај, швајцарски стручњак за високе дрвене скеле у дубоким и врлетним теренима.

Велики мост на Тари код села Будечевица, на деоници пута Пљевља-Жабљак, грађен је од 1938. до 1940. године. У току припрема за овај велики подухват највећи проблем била је изградња скеле. Скела сама за себе била је специфичан објекат на 154 метра висине. Није то, поготово у тадашње време, било једноставно ни пројектовати, а камоли израдити.

Швајцарац Корај, легендарни градитељ дрвених скела које су грађене као потпора армирано-бетонским мостовима и вијадуктима који савлађују планинске врлети, чија је техничка интелигенција задивила човечанство на размеђу 19. и 20. века, није био инжењер. Био је столар и пројектант прве жичаре дизајниране за помицање трупаца низ планину уз помоћ дугих челичних каблова. У Црној Гори старији Корај боравио је кратко. Пројектовање и градњу скеле за мост на Тари до краја је довео његов син, инжењер Ричард Корај млађи.

Градњи скеле свој печат дали су Дурмиторци који су се без икакве опреме верали по скели која се издизала над амбисом.

Мада је у оквиру буџета намењеног градњи моста могао да бира кога год хоће да обаве најрискантнији подухват у историји градитељства на тлу Црне Горе, изабрао је два голобрада младића, Љуба Роћена из Расове и Радоја Бојовића са Будечевице, села у близини моста.

Накнада за њихов посао била је 1,80 динара по радном сату. То пише у уговору што су га потписали министар грађевина Краљевине Југославије Марко Кожул и грађевински предузимач из Панчева Ђорђе Антоновић, где су прецизиране и минималне накнаде за неквалификоване раднике ангажоване на изградњи моста на Тари.

ПОДВИГ Дрвена скела моста на реци Тари", Фото ФБ "Прозор у Пљевља

Извођач радова на градилишту је морао стално да има макар једног квалификованог стручњака. На монтажи скеле то је био војвођански Мађар Штефан Масолд. Заједно са Љубом Роћеном и Радојем Бојовићем, који никада раније нису ни чули за такве скеле, а камоли да су на њима радили, Масолд је за шест месеци у конструкцију коју је пројектовао Корај уградио 650 метара кубних дрвене грађе која је допремана из околних шума.

- Грађу су секиром тесали искусни мештани који су цели радни век провели у томе. Скела је рађена у природној сразмери на великом патосу изграђеном за ту сврху у непосредној близини моста. Сви њени елементи означени су бројевима ради прецизнијег монтирања. При монтажи штапови су постављани чело на чело, а веза су били завртњи са металним подложним плочицама. Грађу је преносио кабл-кран - забележио је аутор књиге "Мост на Тари" др Вукајло Мишо Глушчевић.

Један војвођански Мађар и два дурмиторска горштака испољили су невиђену храброст и умеће, којој су се дивили и сам професор Тројановић, заједно са својим швајцарским колегама, и са одушевљењем говорили о градитељима. Док је конструктор скеле висио у корпи, провизорно обешеној о ракље на врху стене, они су се верали уз лабаве греде над застрашујућим понором. Горштаци су имали опанке од говеђе коже. Застрашујућа је и помисао колико је било рискантно у тој обући ходати по свеже истесаним дрвеним гредама широким 20 центиметара, 141 метар изнад реке усечене у стену.

- У почетку су се везивали да би удовољили одговорнима за њихове животе. Касније их нису користили јер су их ометали при раду - наводи се у Глушчевићовој књизи.

Изузетним еланом, самопоуздањем и пожртвованошћу, храбри горштаци успели су да за шест месеци (јесен 1939. - пролеће 1940) монтирају дрвену скелу под великим луком, каква никада пре и после није саграђена. Радили су по киши и снегу. Верали су се по скели пркосећи ударима олујних ветрова и под претњом камења које се осипа са стене.

Фото ФБ "Прозор у Пљевља

Демонтирање скеле под великим луком моста на Тари почиње у време Другог светског рата и тако највећи европски мост уместо да свечано буде пуштен у саобраћај, доживљава драматичне тренутке које му је ратни вихор донео. Прве колоне моторних возила које су прошле преко моста били су ратни тенкови. Десило се то 17. априла 1941, на исти дан када је код Сарајева заробљен пројектант моста инжењер Тројановић.

МЕЂУНАРОДНИ КОНКУРС

ЗА изградњу моста преко реке Таре, који је, приликом посете Црној Гори 1932. мештанима тих крајева обећао краљ Александар, Министарство грађевинарства Краљевине Југославије је 1937. расписало међународни конкурс. По пројекту београдског инжењера Мијата Тројановића, радови су уступљени предузећу "Антоновић" а.д. из Панчева као најповољнијем понуђачу. Њихова понуда била је 3.212.818 динара.

Кањон реке Таре премошћен је великим луком распона 116 метара. Мост је широк 5,5 метара, а дужина моста од 365 метара симболично се поклапа са бројем дана у години.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)