ДО ХИЛАНДАРА У СЛАВУ БОРАЦА ЗА СЛОБОДУ СРБА: Група војних и цивилних инвалида рата из Источног Сарајева ходочастила до Свете Горе

ГРУПА ходочасника из Источног Сарајева коју чине војни и цивилни инвалиди из грађанског рата деведесетих, посетила је највећу православну светињу - манастир Хиландар.

Фото Приватна архива

На Светој Гори, где молитва непрестано траје већ 800 година, прочитали су имена своје пале браће из Републике Српске и помолили се за све оне који су животе дале за слободу Срба.

На ово поклоничко путовање њих су по седми пут предводили председник Удружења ампутираца Срђан Јеремић, који је у рату изгубио леву шаку и Дејан Звиздало, чије су обе ноге ампутиране испод колена, јер је као осмогодишњак у једној напуштеној кући пронашао и активирао зољу која га је замало коштала живота. Досад су на ово ходочашће путовали бициклима или пешке. Ове године због епидемије ковида 19, на пут су кренули комбијем.

Најпре су преноћили у манастиру Каково у Јерисосу, метоху велике светиње. Срели смо их на плажи где су стали да се одморе и потраже спас од жеге. Наизглед, били су као група која безбрижно летује и купа се. У реалности, то су људи који са собом заувек носе последице рата, али својом борбом пркосе свим законима (не)могућег. Без руку, без једне или обе ноге, уз црни хумор на сопствени рачун, који их, како тврде, "држи у нормали", показали су знатижељном свету који је гледао у протезе одложене по лежаљкама, да је само небо граница.

- На ходочашће до Хиландара требало је да кренемо бициклима нас деветорица ампутираца и још шест других. Корона је све пореметила и уместо да кренемо на Видовдан, дозволу за улазак на Свету Гору добили смо тек уочи Преображења. Све комбинације око одласка бициклима су отпале и добили смо благослов да идемо комбијем. Необично, нисмо навикли, будући да смо увек досад путовали бициклима, а једном и пешке - прича за "Новости" Срђан Јеремић, чије Удружење окупља ампутирце који су ратни војни инвалиди или цивилне жртве рата.

Срђан Јеремић , Фото Ј. Ћосин

Ово поклоничко путовање, као и сва досадашња, организују у славу погинулим борцима Војске Републике Српске (ВРС) и у знак захвалности свим њиховим преживелим саборцима који су се борили за стварање и очување РС. Истовремено, ходочашће и путовања су и својеврсна борба њих као инвалида, да би опстали у данашњем свету који је често немилосрдан.

- Живот инвалида захтева посебан приступ и када је реч о породици, послу, лекарима... Да не спомињемо ратне трауме које нас увек прате. Стабилност и повратак међу људе нас држе у животу. Зато идемо на плажу, пешачимо или возимо бицикл. Покушавамо да се заштитимо од предрасуда, чак и црним хумором. Цариник на граници Србије питао нас је да ли имамо све, мислећи на папире, а ми смо се нашалили на свој рачун, да баш и немамо - каже Јеремић.

Срђан је остао без шаке 1993. године, као тенкиста. Његов пријатељ је случајно закачио механички окидач топа и испалио гранату међу дванаест бораца, а осим Срђана, нико од њих, срећом, није тада повређен. Најмлађи од ове деветорице ампутираца на овом путовању су Дејан Звиздало и Владимир Тешановић, који су рањени у рату као деца.

СВЕТИЊА На Хиландару боравили два дана , Фото Приватна архива

- У то време оружје је, нажалост, било играчка за нашу децу. Дејо је са осам година пронашао зољу у некој напуштеној кући у Трнову поред Српског Сарајева, расклопио је и зоља се активирала у соби. Изгубио је обе ноге. Нас двојица смо заједно бициклима ишли шест пута на Свету Гору и једном у Русију, до Москве. Владимир Тешановић је као дечак од девет година пронашао очеву бомбу и активирао упаљач. Остао је без шаке. Њих двојица сада раде, запослени су, хране породицу, верују у Бога и добри су људи. Са нама је и Александар, који је у рату погођен радиоактивним уранијумом. Води борбу са разним болестима већ двадесет година. Нема болести која га није поткачила. Остали из групе су углавном без руку и ногу - објашњава нам Срђан чија борба, баш као и код његових пријатеља, траје и данас, много година после рата, у жељи да покажу да могу бити равноправни и корисни друштву.

ПЛАЖА Потражили спас од жеге , Фото Ј. Ћосин

После предаха на плажи у Јерисосу, помогли су једни другима да, како кажу "саставе руке и ноге" и кренули до Какова, да би ујутру ухватили трајект из Уранополиса и кренули пут велике светиње где су остали две ноћи.

Фото Приватна архива

ДО СВЕТИЊЕ ИШЛИ И ПЕШКЕ 42 ДАНА

У ХИЛАНДАР смо претходних година ишли и бициклима преко Србобрана, па кроз Овчарско-кабларску клисуру, а једном смо чак ишли пешке. Ходали смо 42 дана. Ми увек идемо с Богом, он нас увек прати. Када дођемо на Хиландар дочека нас братство манастира, 44 монаха. Идемо увек на ноћно бдење, које је прелепо. Ту споменемо погинулу браћу од 1991. до 1999. године, и то је један велики благослов - казао нам је Срђан Јеремић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације