ОВДЕ, СИНЕ, НЕМА ВИШЕ НИ НАС СРБА, А НИ ХРВАТА: Са Србима на Банији у Хрватској Дубици, уочи обележавања 26. годишњице акције "Олуја"

С. МИШЉЕНОВИЋ / О. МАТАВУЉ

04. 08. 2021. у 09:53

ГРАД духова и стараца. Тако данас 26 година после злочиначке "Олује", изгледа Хрватска Дубица. Тако данас изгледа готово цела Банија.

ОВДЕ, СИНЕ, НЕМА ВИШЕ НИ НАС СРБА, А НИ ХРВАТА: Са Србима на Банији у Хрватској Дубици, уочи обележавања 26. годишњице акције Олуја

Фото С. Мишљеновић

Изгубили су све у тој акцији. Град Хрватска Дубица изгубио је Србе који су протерани са вековних огњишта, изгубио је и Хрвате који су после "Олује" побегли главом без обзира.

Без икакве будућности, сада око 1.000 становника преживљава на обалама Уне. Раде две продавнице и једна пекара, месаре нема. Спас проналазе преко моста у Козарској Дубици, у Републици Српској, где раде, лече се, купују... Две Дубице повезује мост преко Уне.

Њиме су у те црне дане 1995. године прешле десетине хиљада српских породица бежећи од зла.

Од неког свечаног обележавања "Олује" која су у Загребу диже у небеса, у Хрватској Дубици нема ни трага, чак ни дан пред обележавање "победе". Дочекала су нас изненађена лица стараца, уз чуђење јер виде неке нове, непознате људе. На јарболима кућа, бандерама, уличним расветама нити једне шаховнице. Нема ни билборда са ликом Готовине, злочиначким умом "Олује". Тражећи Србе у Хрватској Дубици дошли смо у дом породице Чакало. Дочекао нас је Миливоје звани Мићо.

- Нема ти овде, сине, више ни Срба ни Хрвата. Све побегло. Мени три кћери отишле у свет - прича нам Мићо.

Фото С. Мишљеновић

О "Олуји" старина тешко говори.

- Као да је јуче било. Нагрнули Хрвати. Ја на линији, а моја Нада сама у кући са троје деце... Било је: упали трактор и бежи у нашу Дубицу преко моста - присећа се Мићо.

Каже да се после неколико година вратио на огњиште. У тим првим послератним годинама град се знао окитити шаховницама:

- Славила се српска несрећа, па и њихова ако хоћеш искрено. А, сад, ево већ неколико година нема ко шаховницу да стави. Отерали нас Србе па уништили и своје Хрвате. Кад су схватили да хлеб, млеко и све што им је потребно за живот морају куповати у нашој, Козарској Дубици, онда су се домаћи Хрвати отрезнили. "Олују" и не спомињу.

И Мићо, као и готово сви Срби са Баније, има у свом дворишту жиг напада хрватске војске те 1995 године.

- Имам темељ од штале коју су ми запалили. Никоме од хрватске власти није пало на памет да је обнови - каже Мићо.

Последице Миливоје Мићо Чакало, Фото С. Мишљеновић

Мало даље од куће Чакалових улазимо у сокак. Тридесетак кућа са обе стране. Само три су насељене. Остале зјапе празне или су порушене. У једној, на почетку сокака живе Срби, Стеван и Нада Бундало. Пензионерске дане проводе на родној груди. У "Олуји" су побегли за Србију па су се 2002. вратили на огњиште.

- Почела "Олуја", а наш син 18 месеци. Са њим у Србију, у избеглиштво. Били смо у Старој Пазови, па се вратили. Затекли смо све опљачкано на кући. Остала само једна шоља за кафу. Полако смо се поново скућили - прича Стеван о послератним годинама.

- Нема ти овде живота. Нема младости. Све отишло у свет. Ма нема ко ни да закува да се завади. Једино где се народ среће су сахране. На њих иду заједно Срби и Хрвати. Тад се окупимо пребацимо коју и свако својој кући. Пролазе нам дани у тишини. Сећамо се како је било некада. Школа била пуна ђака. У сваком разреду до осмог најмање по три одељења са по 30 ђака. Данас имамо укупно десетак ученика у школи. То нам је донела "Олуја" - каже нам Стеван.

Нада додаје како се српске куће продају у бесцење.

- Овде ти сад живе само домаћи. Оно Хрвата што се доселило побегло у Ирску и Немачку.

Остало нас нешто Срба овде рођених и мало Хрвата. Ма, остале само "кврге" од људи. Како се живи најбоље говори да кућу никада и не закључавамо. Нема сине никога - прича Нада.

ПОРУШЕНА ГРОБЉА

У ЦЕНТРУ Хрватске Дубице налази се зграда Општине и Трг Фрање Туђмана, чији је назив исписан на једној рушевини од зграде. Главна улица се зове Дубичких домобрана.

Фото С. Мишљеновић

Недалеко од центра су православно и католичко гробље. На православном и даље има порушених споменика које су гранате уништиле пре 26 година. Нема ко да их обнови.

Повратак Стеван и Нада Бундало, Фото С. Мишљеновић

ИЗОЛАЦИЈА

ИСПРИЧАЛА нам је Нада Бундало да је прошле године, због епидемије короне, било тешко јер се није могло преко у Козарску Дубицу у набавку.

- Прете нама граничари како морамо бити у изолацији. Па каква црна изолација, ми у изолацији живимо 20 година. Нема никог на километре, кога да заразим - искрена је Нада.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)