ЗАУВЕК ЗАПАМЋЕНА ЛЕКЦИЈА О УСТАШАМА: Професор Чикарић о сведочењу јединог преживелог из најмонструознијег злочина у НДХ

В.Н.

25. 07. 2021. у 11:41

ТАДА четрнаестогодишњи дечак, старији пионир, Слободан Чикарић, причу Љубана Јeднaка, јединог преживелог усташки покољ Срба 29. јула 1941. године у православној цркви у Глини, слушао је неколико година касније седећи на покошеној трави, поред темеља порушене цркве, са групом деце која су, као и он, после рата настављала школовање.

ЗАУВЕК ЗАПАМЋЕНА ЛЕКЦИЈА О УСТАШАМА: Професор  Чикарић о сведочењу јединог преживелог из најмонструознијег злочина у НДХ

Фото: Приватна архива/ Љубан Једнак и патријарх Павле у Глини 30.7.1995.

Свако од те деце у крилима је држало свеску и оловку, ту у Глини, првој дестинацији маршруте коју ће проћи "Трагом првих партизана", од Баније и Кордуна, Лике, Далматинске Загоре, а у Босни Бихаћа и Козаре. Љубан је причао. Остали су записивали. Нико није успео да "ухвати" сваку реч, али су касније из свега што су записали посложили Љубанову причу, коју др Чикарић аутентично износи:

Један од најсвирепијих и најмонструознијих злочина над Србима у квислиншкој Независној Држави Хрватској био је покољ неколико стотина Срба у глинској православној цркви 29. јула 1941. године. Једини преживели сведок страшног злочина био је Србин Љубан Једнак (1916-1997)

ЗВЕРСКИ Усташе Србе окупили у цркви у Глини пре него што су их побили, Фото Приватна архива

У лето 1949. формиран је у Кумровцу пионирски одред састављен од свршених ученика 4. разреда основне школе (из сваке општине по један ученик; мене су делегирали у одред из дубичке основне школе). Тим састављен од апсолвената Историјског факултета сачинио је програм једномесечне маршруте кроз места Хрватске и Босанске Крајине где су се формирале прве партизанске јединице: Банија, Кордун, Лика, Плитвичка језера, Дрвар, Бихаћ и последња дестинација Козара. Пројекат је назван "Трагом првих партизана". Обезбеђени су аутобуси, шатори и све остало штo jе потребно за логоровање под шаторима. Прва дестинација у коју је Одред стигао била је Глина. Одвезли су нас до места порушене глинске правослaвне цркве, од које су остали само темељи. Ограђено црквено двориште прекривено је густом, зеленом, недавно покошеном травом. У средини дворишта, по договору, чекао нас је Љубан Једнак. Поседали смо на траву, у виду потковице, како бисмо сви могли да гледамо Љубана док излаже своју причу о покољу Срба у глинској православној цркви. Ово је Љубанова прича:

"Клање људи почело је редом како смо стајали у цркви. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узима нож и пресјеца гркљан.

ПРЕЖИВЕО Љубан Једнак са супругом и ћерком  после рата, Фото Приватна архива

Нису чекали да искрвари или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили ухватили су једног старца питајући га: 'Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?'. Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том прискочи један усташа и закла га, псујући му мајку српску.

Како нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су већ били поклани и легао међу њих, притајивши се. Неко вријеме иза тога један усташа извана викнуо онима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по њих ако жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леше до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или леђа.

ПОТОМЦИ Сећање породице Једнак на Љубана, Фото Д. Миловановић

Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи део, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали, ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до изрезаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смео да се макнем.

Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједеле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код главе. Близу једне шумице викнули су шоферу: 'Вози ближе, граби!'. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали и заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења, јер би се то добро дало продати. Један усташа је скочио у грабу и скинуо јој прстен с руке.

Слободан Чикарић/Фото В. Данилов

У то је дошао један камион пун људи, које су једног по једног убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив.

Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурела крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата, међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у кућу мога стрица где сам се скривао шест мјесеци."(Записано у дневнику који су сви чланови Одреда били дужни да воде).

Током Љубановог излагања једна девојчица је све време брисала марамицом сузе. Испоставило се да је њен деда по мајци био заклан у тој цркви. Љубанова прича је депресивно деловала на децу која су имала од 12 до 14 година. И даље су седела на трави, ћутала и гледала у празно. Један од руководилаца овог Одреда (а који је свирао хармонику и лепо певао), који је иначе био задужен за културно-забавни живот, да би подигао расположење изјавио је да ће после вечере бити програм. На забави је девојчица која је брисала сузе у току Љубанове приче, а која је имала најлепши глас у Одреду, замољена да отпева једну песму. Она је пристала и отпевала чувену партизанску песму уз музичку пратњу:

"Партизан сам тим се дичим, то не може бити свак'
Умријети за слободу може само див јунак"

Сутрадан је Одред наставио своју планирану маршруту на Кордун (Топуско, Петрова гора).

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)