ПОБИЛИ НЕДУЖНЕ, ЗАПАЛИЛИ ИМ КУЋЕ! У Озринићима код Никшића скоро девет деценија се скривао партизански злочин над мештанима овог краја

Велиша Кадић

25. 07. 2021. у 08:36

ОСАМДЕСЕТ девет година Никшићани ћуте о крвавом догађају који се одиграо током Другог светског рата, далеког 27. марта 1942. године у селу Озринићи, данас приградском насељу, када су се партизани обрачунали са житељима овог краја.

ПОБИЛИ НЕДУЖНЕ, ЗАПАЛИЛИ ИМ КУЋЕ! У Озринићима код Никшића скоро девет деценија се скривао партизански злочин над мештанима овог краја

Фото В. Кадић

Побили су угледне домаћине, жене и старце, чак и децу, њих четрдесет једно! И потом их све стрпали у сеоску цркву и затворили. Прича се да их је на гомили било четрдесет двоје. Нису се надали да ће ноћ међу жртвама свирепог злочина провести једна жена по имену Петрана Николић са свећом у рукама и молитвом крај иконе Пресвете Богородице у богомољи Рођења Мајке Божје, чија кћерка Љубица је смртно страдала у овом крвавом пиру.

Ова прича из вишедеценијске дубоке таме коначно излази на светлост захваљујући Миодрагу Ројевићу и Душку Ћетковићу, чији преци су страдали у овој касапници. Смогли су снаге да проговоре, отворе срце и душу, и сачувају од заборава погибију људи међу којима је било прекаљених бораца са Скадра, Брегалнице и других стратишта, али и деце која живот нису ни омирисала.

- Дуго се ћутало о овом партизанском пиру, али мислим да никада није касно да истина изађе на видело. Боли ме што крвнике никада није стигла казна коју су заслужили. Морао сам да подигнем глас, јер сам заиста предуго мислио да би то могао да учини неко други, али није.

ПРОГОВОРИЛИ Миодраг Ројевић и Душко Ћетковић
 чији преци су страдали у овој касапници, Фото В. Кадић

Пало је на мене и мог пријатеља Душка. Није се више могло под кожу. Трпљењу је дошао крај. Волео бих када би ова наша прича помогла да се открију имена и оних мученика са других погибија чије кости и данас чаме у забетонираним јамама и шкриповима никшићким и широм Црне Горе, да се саопште имена зликоваца - оних који су пресуђивали без суда и џелата који су до лаката окрвавили своје руке - прича, за "Новости", Миодраг Ројевић.

Види се да му није лако "чешљати" по трагичној прошлости. Задрхти му глас, заискри суза у оку, смирење за тренутак налази у вештом мотању дувана, и онако огрнут димом тихо проговара:

- Бог је једини судија и он ће, као и увек, и на ову нашу причу на крају ставити тачку, додаје Ројо, како га из милоште зову мештани.

ТРЕТИРАНИ КАО ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ

ОД мартовског злочина 1942. године потомци убијених Озринићана су се третирали као државни непријатељи.

- Тако је и данас. Одузето нам је 370 рала земље на Пац пољу који су људи зарадили на пушку скадарску, брегалничку и са многих других ратишта на којима се бранило српство и вера православна. Мој ђед Бошко Ројевић се из Америке вратио у Црну Гору да би као добровољац пошао на Скадар, заједно ратовао у црногорској војсци са комшијом Марком Варајићем и другима из села. Било их је 91! Краљ Никола је свим тим херојима даровао земљу коју су нам 1945. године отели комунисти, и она до данас није враћена. Плодну земљу никада нисмо могли користити. Генерације поред ње пролазе, гледају са тугом, као данас - подсећа Миодраг Ројевић, поручујући да је дошло време да се своде рачуни и земља врати онима којима и припада.

САГОВОРНИЦИ "Новости" кажу да је партизанској акцији на Озриниће претходило убиство двојице италијанских војника који су у село дошли да тргују без оружја. Међутим, неко је успео да им се примакне, повуче ороз пиштоља и убије. То је изазвало револт окупатора који Озринићанима злочин нису могли опростити па је врло брзо уследила освета - бомбардовање из топова смештеним на узвишењу брда Требјеса. Да би спречили ново страдање села - Милан Ђукић, сеоски кмет, Станиша Николић, домаћин, и Бошко Ћетковић, капетан, решише да оду до Италијана и преговарају са њима око успостављања примирја.

- И тај њихов одлазак био је повод за крваву партизанску освету. Тог 27. марта 1942. ништа није наговештавало трагедију. Нешто касније, како је дан одмицао, партизани су напали Озриниће. Напад је био толико суров, да ни кокошку живу нису оставили. Запалили су куће, из штала терали стоку. Нападом је командовао Димитрије Булајић. У јуришу је учествовао и Љубо Чупић који је убио три цивила - Раша Мијушковића, Владимира и Митра Ђукића. Побили су очевог стрица, брата и сестру - прича Душко Ћетковић, додајући да се мештани нису предавали, већ су пружили снажан отпор.

- Неко је са зида скинуо пушку, неко пиштољ, а неко се домогао бомбе. Међутим, када су партизани заробили жене и децу и гурнули их испред њих, више се отпор није могао пружати, јер нису могли да пуцају у своје. Неки су успели прећи реку Грачаницу и домоћи се Италијана код којих су нашли спас. Само три куће у селу које су биле партизанске остале су незапаљене. У пламену је нестала кућа и Марка Варајића, угледног сеоског првака. Узалуд што му је у гашењу прискочио у помоћ кум Вукота Голубовић, партизан, од ње је остало згариште. Побијене домаћине, старце, жене, децу од 16 година убацили су у цркву и сутрадан сахранили. Никоме од породица убијених није било дозвољено да присуствује сахрани. Хтели су то да обаве по православном обичају уз опело али узалуд.

ЗЛОЧИН Списак пострадалих у Озринићима 27. марта 1942., Фото В. Кадић

Овај злочин озлоједио је преживеле Озринићане. Многи од њих су касније приступили редовима Југословенске војске у отаџбини, борили се за крст часни и слободу златну, да би на крају животни пут завршили на Зиданом Мосту. Њихова имена помињу се на светим литургијама, налазе се урамљена на зидовима православних храмова, помињу у причама и књигама. Оставили су потомцима велико бреме - да одбране оно за шта су положили своје животе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)