МОЈ СИН УМИРАО, А У ДОМУ ЗДРАВЉА ТРАЖИЛИ КАРТОН: Потресна судбина Момчила Пецића из Александровца, очајног оца који је изгубио и друго дете

ДА ЈЕ мога сина, у дану када му је позлило, примила Хитна служба Дома здравља у Александровцу, данас не бих био у црно завијен.

Фото М. Анђела

Данас и до краја живота. И колико год да ми је од тог живота остало, сваки сат и сваки дан трагаћу да докажем да је његова смрт на души оних који су одбили да му укажу помоћ.

Зашто? Зашто му, људи, ако сте људи, нисте помогли да живи? Ја одговор знам: зато што нису били заинтересовани. Зато што се понашају као да су сами себи довољни и недодирљиви.

Зато што су им инспекције далеко. Зато што су заборавили да су се заклели...

Овако Момчило Пецић, отац преминулог Дејана (49), започиње причу о трагедији која га је, недавно, погодила. Погодила и пробудила незараслу рану - остао је и без другог сина.

Тридесетогодишњег Верољуба, сахранио је 1999, а супруга Драгица умрла је од туге.

Момчило блажи несрећу уз Дејанову децу Михаила и Александра. Подршка су му и ћерка Весна, сестра Видосава и њихове фамилије, па, комшије у београдском Железнику где је, као дечак, учио и научио колико је вредно да се упишеш као добар човек и стасаш у домаћина кога поштују. Ослања се и на помоћ рођака из краја у коме је рођен, у Александровцу, у коме је са Дејаном оживео очев завет да се врати. Тако су се и вратили, а Момчило отуда вратио сина у ковчегу и сахранио га, пре непуне две недеље уз брата, на старом гробљу, железничком.

- Ја сам готово убијен човек - каже спајајући рукама два споменика, и у гробу нераздвојних синова.

- Ово мало снаге још имам да бахате, осионе и немарне приведем правди.

Дејану је позлило 7. јула. Затекао се, тада, у кући очеве сестре Видосаве у селу Милентија, општина Брус. Обоје су се, после сналажења за превоз, упутили до најближе амбуланте, у Јошаничку Бању (општина Рашка), пет километара удаљену од села. Примили су га без речи, јер одавде углавном никог не враћају, дали му одговарајућу терапију и предложили снимање абдомена. Али, упут за специјалисту није могао да добије јер би се то косило са административном поделом надлежности домова здравља: пријављен је у другој општини, у Александровцу.

Туга Момчило Пецић над гробом сина Дејана, Фото М. Анђела

- Било му је мало боље, желео је да се одмори и послушала сам га - прича нам Дејанова тетка Видосава Ђидић. - Сутрадан, 8. јула, пробудили су га тежи болови. И, кренули смо у Александровац. Пред Домом здравља смо били око десет. На шалтеру Хитне дочекала нас је медицинска сестра. Тражила му је здравствени картон! Кажем јој: "Жено, остао у Београду, а шта ће му, видиш да му је лоше, зар хоћеш да умре овде..." А Дејан, стварно, није ни преносио здравствени картон кад се из Железника доселио и, пријавио у Александовац. Онда је иза шалтера уследила паљба: "Шта вас брига, дођете из Београда, па шта?! Овде муљате и мутите, а ја да играм пред вама. Тамо вас неће ни да погледају. И ја бих волела да сам сестра у Београду. Уосталом, иди горе код директорке, па види с њом нека ти она отвори картон."

- Казала сам Дејану: "Да им све ово полупамо." Само се савио и одговорио ми: "Тетка, ја то не могу." Такав је био. Миран, повучен у себе откако је брата изгубио. Овде јесте нашао мир а мислио је да је нашао и спас. Шта му је директорка рекла, не знам, само знам да нисам слутила најгоре. Решили смо, ићи ћемо сутрадан у Брус, тамо мој брат Момчило има неке добре људе које познаје, помоћи ће. И отишли смо у Брус. Они које је познавао Мома нису били, а они који су били већ су се спремали да пођу кући.

Сведок Тетка Видосава Ђидић, Фото М. Анђела

Вратили су се у Милентију. Дејан је узео лек против болова. Заспао је. И није се пробудио.

- Брао сам малине, те несрећне суботе, 10. јула. Видим неке комшије дођу до вињага па се врате - говори отац Момчило Пецић.

- Онда сам чуо да је један казао: "Момо, Дејан ти је умро." Тада сам умро и ја.

У Дому здравља у Александровцу негирају сведочење Видосаве Ђидић и оптужбе ојађеног оца који управо део запослених у овој установи позива на одговорност за смрт сина.

- Након провере свих служби и разговора са лекарима који су радили 8. јула, након прегледа протокола Хитне службе и електронског картона, ниједно лице имена Дејан Пецић се није јављало Дому здравља.

ДР ЂОРЂЕВИЋ: НИКОГ НЕ ВРАЋАМО

НЕГИРАЈУЋИ, у име установе и запослених, наводе да су се оглушили о етику не указавши помоћ коју је од њих тражио Пецић, др Верослава Ђорђевић Томић каже:

Фото С. Бабовић

- Није могуће да некоме у овој установи није пружена помоћ само зато што није имао медицински картон. Овде су, без икаквих проблема, примани и тестирани пацијенти са стране и током највећег шпица епидемије.

РАЗМРСИЋЕ СЕ КЛУПКО

МОМЧИЛО Пецић је ових дана затражио да га прими докторка Ђорђевић Томић. Није одговорила. Он је, потом, закуцао на врата правника Дома здравља предочио му све што је важно да зна о понашању медицинске сестре која је одбила да прими Дејана, али и директорке која допушта такав однос запослених према пацијентима.

- Свуда тумарам, разумеју људи, само они које прозивам у мишјим су рупама. Шта мисле колики су, наспрам мога бола - говори нам између два јаука несрећни отац.

- Опет, још има људи. Пре два дана био сам и у Општини. Примио ме, да нисам чекао ни тренутка, начелник Општинске управе Милан Митић. Саслушао ме и одмах позвао саветницу за заштиту пацијената. Дао сам јој изјаву и мислим да ће се полако клупко размрити.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације