"ДУША МЕТОХИЈЕ" ОПЧИНИЛА ЗАПАД: Пласирати вино Французима исто је што и продати песак у Сахари - Србину Љубиши Ђуричићу је то успело

Горан Чворовић дописник из Париза

04. 06. 2021. у 08:00

НЕКАДА се виноводом из Велике Хоче за време цара Душана снабдевала српска престоница Призрен, а сада је вино с виногорја краља Милутина дошло и до европских престоница.

ДУША МЕТОХИЈЕ ОПЧИНИЛА ЗАПАД: Пласирати вино Французима исто је што и продати песак у Сахари - Србину Љубиши Ђуричићу је то успело

Фото Архива

Тако су француски новинари представили "душу метохије", српско вино које је нашло пут до земље са 76.000 винских поседа и 42 милиона произведених хектолитара годишње. Онима који су овде пробали метохијски нектар, постало је јасно зашто се он помиње и у Повељи Стефана Првовенчаног. Да љубитеље божјег напитка у то увери, пошло је за руком винару Љубиши Ђуричићу (51), са свега једним хектаром винограда.

- Велика Хоча је чудесно средњовековно место. Многобројни наши манастири су овде имали, и још имају, своја имања, винограде и винске подруме. Ту су производили вино за своје потребе. Велика Хоча је била метох многих наших манастира: Дечана, Хиландара, Девича. Манастир Дечани на пример, још овде производи вино. Поседују свој виноград од неколио хектара, а ту имају и конак - каже Ђуричић, за "Новости".

Брига о сваком чокоту води рачуна, Фото Архива

Пласирати вино Французима је исто што и продавати песак у Сахари или фрижидере на Северном полу. А нашем саговорнику баш то полази за руком!

- Производња вина има дугу традицију међу породицама у Великој Хочи. Али, после Другог светског рата, то није смело да буде занимање. Могла су то да раде само државна предузећа.

Остали су производили за себе - истиче историјат овог поднебља.

ТРАДИЦИЈА Код винограда у Великој Хочи, Фото Архива

Чим дете у Хочи прохода, оде у виноград. И он је занат учио од оца и деде. Такође су правили своје вино. Његов отац је, каже, први у Хочи засадио виноград савременог, такозваног Гијовог једногубог и двогубог узгојног облика, плантажно, на "шпалир":

- Пре тачно педесет година, и тај виноград и даље живи!

Када је престало НАТО бомбардовање, појавио се вишак грожђа које су раније продавали комбинату "ПКБ Орвин" у Ораховцу. Нису знали шта ће с њим, па су почели да производе веће количине пића. Примењивали су традиционални начин производње. Љубиша то и данас ради.

- У почетку, 2000. године, није постојала ниједна права "муљача" за грожђе. Раније се газило, па за њима није ни било велике потребе. Појавиле су се, онда, организације које су нам давале опрему. То нам је помогло и олакшало производњу коју смо сви повећавали - истиче наш саговорник.

ВИНАР Љубиша Ђуричић, Фото Архива

А онда се догодио важан догађај на сентименталном плану, који је све променио.

- После 17. марта 2004. појачано је присуство међународног особља. Међу њима је била и Францускиња Кристина. Упознали смо се, а онда и венчали. Имамо тројицу синова, Луку (14), Марка (11) и Новака (7) - каже с поносом.

Супруга му је, као запослена у ОЕБС-у, задужена за људска права, затим прешла у Бањалуку, одатле у Сарајево, па у Варшаву. Тада се преселио с њом. Истовремено је регистровао предузеће да би почео професионално да се бави производњом вина. Било је то 2006. године.

- Урадио сам то да бих имао осећај да никада нисам отишао из Хоче. Отада сам стално долазио, готово сваког месеца, из породичних, али и професионалних разлога.

На избор да се бави винарством је утицала вишевековна хочанска традиција, али и разговори и дружења са сликарима и монасима.

- Раније смо у Хочи организовали међународне ликовне колоније. Уз пијуцкање вина, уметници су ми скретали пажњу да би било штета да их и други не пробају. Тако сам пронашао склад између традиције и професионалног изазова.

Фото Архива

У почетку је четири хиљаде чокота било сасвим довољно. У зависности од године, од њих је добијао и до 12.000 килограма грожђа, а од тога правио и до десетак хиљада боца. Позитивне критике су утицале да повећа производњу, па је почео да откупљује грожђе од локалних узгајивача. Данас производи и до 25.000 флаша. Вино продаје у централној Србији, на северу Косова, а добар део, 30 до 40 одсто извози. Доста у Француску, али и у Швајцарску, Немачку, Белгију.

После Варшаве, наиме, живео је седам година у Стразбуру, где му је супруга радила у Савету Европе. И ту је вино нашло пут до Француза.

- Пробне количине су одлично прихваћене. Био сам пријатно изненађен. Странци се чуде кад сазнају одакле вино долази. Чули су за Француску, Шпанију, Италију, Аустралију, Јужну Африку, Аргентину, Чиле, али не и за нас. Желе да пробају нешто аутохтоно. Вранац им је право откриће.

У међувремену се с породицом пре три године преселио у Брисел. Његово вино је присутно у винотекама у Стразбуру, Бриселу, Лиону. Сарађује и с нашим црквама, у Цириху, Франкфурту, Антверпену, Бриселу, Лилу, Паризу. Више пута награђено вино из српске енклаве је, преко Солуна, кренуло и у далеки Бразил.

Брендирао је вина под именом "душа метохије". Хтео је, поред традиционалне, да има и модерну етикету, на француском, па се неке од њих, у преводу, зову и "црни ждребац". А на етикетама, на којима је повукао везу између Бордоа, Тоскане и Велике Хоче, стоји записано и да је, измоливши од византијског цара да Голема Оча (Велика Хоча) буде метох манастиру Хиландар, велики српски жупан Стефан Немања 1198. године и сам ту засадио два винограда.

Ту је и кратка забелешка на боци, о оној легенди да је у време цара Душана, у 14. веку, између Велике Хоче и Призрена постојао виновод, којим се престони српски град снабдевао вином. Да се зна.

- Зависно од године, има јачих, и слабијих вина, са више или мање карактеристичних арома и укуса. Ништа се индустријски не одређује. Како је грожђе окупано сунцем, такво уђе у боцу - закључује наш саговорник причу о српском вину.

МУКЕ С ДЕКЛАРАЦИЈОМ

ЉУБИША је у жалости је, јер му је недавно преминуо отац Андреја. Нема, каже, толико проблема као што их је било 2004. или раније. Сада су други, пре свега административни.

- Приштинске власти могу да нам праве проблем с нашим ћириличним писмом или декларацијом на вину. Не воле када се употребљава реч Метохија. Некад загледају, отварају пошиљку. Дешавало се да због тога вино неколико дана стоји на терминалу.

ХАНДКЕА ОЧАРАЛА "СМЕДЕРЕВКА"

ВЕЛИКИ љубитељ вина из Велике Хоче је и нобеловац Петер Хандке.

- Пио је у Хочи моју "смедеревку". Нисам био ту, али су ми рекли да му се много допала. Кад су долазили по вино за њега, нисам дозвољавао да плате. Он је овде као код своје куће. Увек је добродошао. Наш је савремени херој, кад је имао храбрости да каже све то што је рекао!

Много смо се обрадовали кад је добио Нобелову награду. Припала ми је част и да као Србин у то време за британску штампу кажем нешто о томе. Размишљао сам да му, када прође пандемија, однесем вино у Париз, да му се још једном захвалим на свему што је учинио за нас.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)