„АКО НЕ УМЕТЕ ДА ВОДИТЕ СОПСТВЕНИ ЖИВОТ, НЕМОЈТЕ ДА ВОДИТЕ ДРЖАВУ!“ Брутална порука критичарима власти: Шта ви заправо побеђујете?!
СВЕ више сам убеђена да за проблем поделе у нашем друштву нису одговорни студенти, већ један део људи од четрдесет и више година који су своје личне фрустрације, комплексе и неуспехе одлучили да претворе у друштвени проблем.
Фото: З. Јовановић
То су људи који су годинама незадовољни својим животима, браковима, изгледом, каријерама, финансијама.
Уместо да нешто промене код себе, пронашли су флоскулу која им је дала илузију да ће неко други решити све оно што они сами нису били способни да реше.
- Студенти побеђују - Шта побеђују? Кога побеђују? Шта ћете ви добити том победом? Да вам кажем на кога мислим.
На мушкарце који нису способни да обезбеде ни оно што сами желе од живота. Који нису спремни на озбиљан рад, одрицање и послове који можда нису престижни, али су неопходни да би се нешто створило. Да напусте удобност свакодневице, буду одсутни месецима ако је потребно, ризикују и преузму одговорност. Али су зато врло способни да објашњавају шта све у овој земљи не ваља и ко је крив што они нису успели.
Мислим и на жене које нису способне да напредују, да раде на себи, свом телу, лицу, уму, духу, образовању, да изграде нешто своје, већ су своју фрустрацију претвориле у презир према свакој другој жени која то чини.
За њих је свака лепа жена сумњива, свака успешна жена привилегована, а сваки туђ резултат последица некакве везе, новца или чаробног штапића.
Једни и други имају нешто заједничко. Уместо да признају себи шта нису успели, лакше им је да поверују да живе у неправедном свету у којем су сви други криви за њихов положај.
Ту своју личну немоћ упакују у друштвену борбу и почну да верују да ће их нека колективна победа коначно учинити успешним, оствареним и срећним.
Неће. Јер промена власти не мења аутоматски човекове способности, карактер, радне навике и однос према сопственом животу.
Притом сви заједно очекују од буџета, од државе, као да је Србија Швајцарска, да им обезбеди живот какав су замислили.
Извините, али одакле вам уопште та идеја? Србија никада није била земља у којој се лагодан живот подразумевао. Прошли смо ратове, санкције, кризе, сиромаштво, губитке. Генерације су се бориле да бисмо уопште имали земљу у којој данас живимо.
Уместо да будемо свесни колико је важно да ту земљу чувамо, развијамо и хранимо, ми смо дошли до тога да један део друштва мисли да је држава дужна да испуни њихове приватне жеље.
Није.
Држава је дужна да обезбеди законе, институције, ред и услове за рад. Али није дужна да вам обезбеди амбицију, интелигенцију, дисциплину, лепоту, успешан брак или каријеру. То морате сами.
Ту долазимо до слогана који ми је, искрено, један од најбесмисленијих које сам чула.
„Студенти побеђују.” Па сви смо ми били студенти! Шта сад? И шта значи победа у сопственој земљи? Да ли треба да победите своје родитеље, комшије, пријатеље, људе који раде, плаћају порез, запошљавају друге, граде и стварају? Мени то не звучи као идеја, већ као јефтин маркетиншки производ.
Као да је неко сео у неку канцеларију, смислио две речи које добро звуче на плакату, а онда препустио хиљадама људи да у њима пронађу сопствене фантазије.
Можда је том некоме све то јако забавно.
Али мени није.
Са државом се не игра. Посебно не са оном која је већ превише пута плаћала цену туђих великих идеја, експеримената и обећања.
Ако су иза нас већ немири, сукоби и поделе, зашто би било коме ко искрено жели добро Србији прва асоцијација била нова победа једних над другима? Зашто слоган није о знању? О стварању? О будућности без подела? О земљи у којој ће људи желети да остану, раде и граде? Зато што је, очигледно, много лакше окупити незадовољне око непријатеља него окупити способне око конкретног плана.
Управо то ме највише иритира.
Не смета ми чињеница да неко има другачије политичко мишљење. На то има пуно право. Иритира ме то што се лична фрустрација све чешће продаје као морална супериорност.
Људи који нису успели да организују сопствени живот сада имају огромну потребу да организују живот читавој држави. Они који нису спремни да мењају себе најгласније захтевају да се промени све око њих. Најгоре је што својим понашањем кваре и оно што можда јесте добро, искрено и паметно међу младим људима.
Ја сам неко ко је одрастао на Новом Београду деведесетих година, уз деду који је још као дечак отишао у партизане, а касније је, радећи у дипломатији са Титом, настојао да сачува идеологију у коју је веровао и за коју је живео.
Било је то време у којем се није много причало о лагодном животу, јер га готово нико није ни имао. То су људи који су имали уверења, а не слогане. За своје идеје били су спремни да жртвују много више од комфора, друштвеног положаја или популарности.
Не кажем да сам у праву, нити мислим да је моје виђење света једино исправно. Напротив, сигурна сам да сам и сама на неки начин оштећена доктринама уз које сам одрастала, идеологијама које сам наследила, као и искуствима која су ме обликовала. Можда управо зато немам потребу да идеализујем ниједан систем, ниједну власт, ниједну револуцију, па ни сопствена уверења.
Довољно сам видела да знам колико лако велике идеје постану туђи инструменти, а људи који искрено верују у њих на крају плате највећу цену. Зато ме толико иритира та лакоћа с којом се данас људи одушевљавају паролама, без икакве потребе да разумеју шта стоји иза њих, ко их је осмислио, чему воде и ко ће на крају сносити последице.
Ја сам одрастала између различитих светова, различитих система, различитих истина. Научила сам бар једно: идеологија није доказ интелигенције, а припадност неком покрету није доказ карактера.
Можете читав живот провести верујући да сте на правој страни историје, а да никада не поставите себи најједноставније питање – шта сте ви лично урадили да свет око вас буде бољи? Можда је и мој поглед на све ово суров. Можда је последица васпитања, породичне историје и времена у којем сам одрастала. Немам потребу да га представљам као универзалну истину, нити да од других захтевам да живе по њему.
Оно што посебно желим да кажем јесте да ја не тражим спасење. Не заносим се идејом да ће ме спасти нека нова, са Запада увезена идеологија, упакована у модерне слогане, прогресивне поруке и обећања о бољем сутра.
Не кажем да сам у праву. Можда и нисам. Али вас молим – немојте ви мене да спасавате. Немојте да мислите да смо ми, који не прихватамо беспоговорно све што се данас проглашава модерним, остали заробљени у некаквом мраку, незнању или прошлости. Немојте мислити да смо заостали, необразовани или недовољно свесни да бисмо разумели вашу наводну просвећеност.
Можда смо само довољно тога видели, проживели и разумели да немамо потребу да трчимо за сваком новом идејом која нам се сервира као једина исправна.
Никада нисам, нити ћу, наседати на нешто само зато што је ново, модерно, популарно или зато што иза тога стоји довољно гласна маса.
За мене напредак није рушење свега што је постојало пре нас. Није одрицање од сопственог идентитета, историје, васпитања и вредности да бисмо доказали да припадамо неком новом, наводно бољем свету.
За мене је напредак само оно што је применљиво кроз љубав, дијалог, разум и здраву свест о последицама које та промена носи. Све остало може бити идеологија, маркетинг, експеримент или нечији интерес. Али немојте то аутоматски називати нашим спасењем.
Немојте мешати моје одбијање да вас следим са неспособношћу да вас разумем. Разумети неку идеју и одбити је није исто што и бити у мраку.
Можда је управо то оно што највише смета – што постоје људи који не траже вође, не траже спаситеље, не траже нове идоле и немају потребу да им било ко објашњава на којој страни историје треба да стоје.
Ја не тражим да мислите као ја. Не тражим ни да ме подржите, ни да ме следите. Али немојте ни ви од мене очекивати да се одрекнем сопственог разума да бих доказала да сам довољно модерна.
Нећу прихватити да се сваки успех проглашава привилегијом, сваки рад интересом, а свако другачије мишљење незнањем. Нити ћу поверовати да ће нека нова политичка опција, садашња или бивша власт, некоме донети смисао, знање, каријеру, самопоуздање или личну срећу на тањиру. За све то морате сами да се изборите.
Морате да учите, радите, размишљате, долазите до прилика, предлажете идеје, понекад се изборите за свој простор. Да прихватите да нисте увек најбољи, најпаметнији и најспособнији. Прихватите и да постоје људи који једноставно умеју више од вас. То није неправда. То је живот.
Зато, пре него што кренете да побеђујете читаву земљу, покушајте да победите сопствену завист, лењост, комплексе и неспособност да преузмете одговорност.
Ако немате идеју шта бисте створили, то не значи да треба да рушите све што је неко други створио. Ако не знате како да напредујете, то не значи да треба да понижавате оне који знају. Ако не умете да водите сопствени живот, немојте бити толико сигурни да знате како треба водити државу.
Србија није дужна да буде талац ничијих личних фрустрација.
Није свака побуна памет. Није свака парола идеја. Није сваки незадовољан човек аутоматски у праву. Није ни свака промена напредак.
Највећа победа била би да коначно престанете да очекујете да неко други живи ваш живот уместо вас. За почетак, престаните да спасавате људе који вас нису позвали у помоћ.
Неда Алексић
(Политика онлајн)
Препоручујемо
МИНИСТАРСТВО ФИНАНСИЈА ДЕМАНТУЈЕ: "Документ о одузимању пензија због протеста је лажан"
12. 11. 2026. у 20:50
ПОВРАТАК ПОБЕДНИКА: На данашњи дан пре 12 година Шешељ стигао у Србију из Хага
12. 11. 2026. у 20:49
РИК ОБЈАВИО УКУПНЕ РЕЗУЛТАТЕ ЗА ЧЛАНОВЕ 18 МАЊИНА: Право гласа имало 481.785 бирача
12. 11. 2026. у 20:17
Klikni na zvezdicu u gornjem desnom uglu i zaprati Novosti na Google News platformi
ВУЧИЋ О ВОЈНОЈ ДОКТРИНИ: Морамо бити јачи од 7 армија да би били сигурни, наша војска данас је веома снажна
АЛЕКСАНДАР Вучић, носилац листе "Александар Вучић - Уједињена Србија", рекао је вечерас у емисији "Хит Твит" на ТВ Пинк,
11. 10. 2026. у 22:13
"Није нас брига за фер-плеј, одј**и!" Капитен Србије открио скандалозну сцену са Европског првенства
Мушка одбојкашка репрезентација Србије победила је Холандију у трећем колу групне фазе Европског првенства после преокрета епских размера 3:2 (20:25, 23:25, 30:28, 25:15, 17:15). Изјава након меча капитена Србије Николе Јововића никога није оставила равнодушним.
14. 09. 2026. у 22:51
Појавио се њен интимни снимак, Игор оставио водитељку: "Много ме је разочарао"
"Игор ме је много разочарао"
11. 11. 2026. у 12:48
Коментари (0)