„ИЗГОВОРИТЕ ИМЕ НАШЕГ НАРОДА!“: Срби у „европској“ Црној Гори готово избрисани, актуелна власт по налогу Загреба покушава да им затре траг

Да један од највећих националних радника српског народа, Светозар Милетић, може да устане из гроба и чује да данас уместо у Аустро-Угарској име српског народа бива забрањено у Црној Гори, од туге би му препукло срце.

Фото: Илустрација

 Држава која се позива на традицију и историју, из које проистиче њено право на самосталност, дрзнула се да из просвете у потпуности избрише Србе, без којих Црна Гора уопште не би постојала. Најновији случај брисања из школских уџбеника сведочи и о односу актуелне власти, која је, по диктату из Хрватске, наставила дело Мила Ђукановића, вођена примером усташких фаланги Фрање Туђмана из 1990. године.

Милетићев крик на суђењу за велеиздају Аустро-Угарске – „Изговорите име мог (српског) народа“ – сведочи о политици Беча у време осамостаљења Србије и анексије БиХ. Поделити Србе, начинити их мањинама где год живе, а на крају им и забранити да се декларишу као Срби, била је опсесија бечког двора.

Данас на простору бивше Југославије, у новоствореним франкенштајн државицама, ослобођеним од тог истог Беча захваљујући српском оружју и жртвама, поново је забрањено бити Србин. Власти у тим банана-државама преписују једна од друге како да се најефикасније неутралишу и покоре непокорни и непокорени. Сваки од тих покушаја има корене у чистом фашизму са геноцидном намером, јер се све на крају завршава етничким чишћењем и погромом.

Учешће представника Црне Горе на прослави једног таквог погрома – злочиначке усташке „Олује“ у Книну и ове године, показало је да и нове власти у Подгорици имају намеру да прате пример своје браће „Белих (правих) Хрвата“. Ови у Црној Гори, пратећи лудачке теорије усташе Јеврема Брковића и његових идеолошких учитеља Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, заиста почињу да верују да су они „Црвени Хрвати“ – изворно католици и робови Ватикана, Брисела...

Додуше, ропство у овом случају је родило посредног господара, усташку обавештајну службу СОА, која је генератор накарадне и србофобне политике у Црној Гори. Чињеница да у црногорском уџбенику за Познавање друштва за 5. разред Срби нису споменути уопште, сведочи о покушају да се занемари да 33 одсто становништва (преко 205.000) дише српством. За њих су смишљени и називи „Срби-Црногорци“, „Црногорци-Срби“, „Црногорци српског порекла“, „Његошеви Црногорци“, тј. било шта што није „Срби“.

Српским језиком званично говори 43 одсто грађана Црне Горе, што би значило да и добар део „националних Црногораца“, говори тим језиком. Апсурдна ситуација је довела до тога да сви „Црногорци“, којих је званично 41 одсто, не говоре својим језиком (34 одсто), већ језиком „другог народа“.

Међутим, колико год било опскурно, смешно и трагикомично, ситуација је итекако озбиљна, јер су обрасци које преузимају црногорске власти идентични ономе што је већ виђено.

Од „црногорског народа“ 1974., преко „еколошке државе“ до Ранковог језика, заставе, химне...

Уставне промене у Југославији 1974. године донеле су тектонске поремећаје у односима народа у тој заједничкој држави. Наједном, заједничка држава постала је заједница држава, Србија је поцепана на три дела, а накнадна српска памет примећује и то да је судбина Црне Горе записана још тад.

У погледу Хрватске - Срби су постали „конститутивни“, те је она тада дефинисана као „држава хрватског народа и Срба у Хрватској“. Службени језик је био хрватски, који се називао „хрватски или српски“. Тај принцип „српскохрватског“, који је третиран као исти језик, примењен је и у Србији и у Црној Гори.

Међутим, за разлику од Хрватске, Црна Гора је те 1974. године дефинисана као „држава црногорског народа и других који у њој живе“. На то тада нико није обраћао посебну пажњу. Конститутивност народа постаје важна у тренутку распада СФРЈ.

Хрватска је свој Устав променила 1990. године и избацила Србе из њега, као и српски језик као службени. То је тада доживљено као чин непријатељства и увод у геноцид и етничко чишћење 550.000 Срба у периоду 1991–1995. године. Словенија је почетком 1992. године Србе избрисала из регистра сталних становника, чинећи их странцима без права да у њој живе.

У Црној Гори се радило перфидније. Нови Устав је донет 1992. године и назван је „Жабљачки“, по Жабљаку на којем је усвојен. У њему је у преамбули наведено да је то држава црногорског народа, али је усвојена и флоскула о „еколошкој држави“. Та нова одредница тумачена је као покушај промоције „државе“, која је више држава него конституент Савезне Републике Југославије.

Српски сентимент у Црној Гори био је ипак исувише јак. Многобројни добровољци, па и они из данашњег усташког легла – Цетиња, хрлили су у редове ЈНА да бране земљу од помахниталих усташких хорди. Конавле, Цавтат, Дубровник и дубровачко залеђе запамтили су храбре српске соколове који су чистили усташка терористичка упоришта.

Само годину дана након херојске одбране отаџбине, на Цетињу се певало: „Са Ловћена вила кличе, опрости нам Дубровниче“. Тај необјашњиви порив покоравања и подилажења Хрватима додатно је добио на значају по завршетку рата. Коначни заокрет Мила Ђукановића 1997. године и промоција идеје „Црвене Хрватске“ кроз „неовисну Црну Гору“ довели су до ближих веза са Загребом и свесрдне подршке усташких политичких елита цепању српског бића у Црној Гори.

Један од највећих заговорника и апологета усташке „Црвене Хрватске“ и „добросусједских“ односа са Загребом, Ранко Кривокапић, идеолошки творац Монтенегра, одиграо је кључну улогу 2006. године у успостављању нове антисрпске Црне Горе.

Након покраденог референдума о независности, њему је Мило Ђукановић, као човеку за везу са Загребом, 2007. поверио у руке креирање новог идентитета. Он је тај који је провукао „Ој, свијетла мајска зоро“, и то верзију усташе Секуле Дрљевића, за нову химну Црне Горе. Црвена застава са двоглавом кокошком златне боје, његов је изум.

Срби су сами себи највећи непријатељи, а за „пријатеље“ увек бирају највеће крвнике. Народна мудрост је непогрешива. Она много говори и о начину на који је третиран српски народ од стране својих „пријатеља“ приликом доношења „Ранковог Устава“. Наиме, на то да Срби не буду „конститутивни“ и да њихов језик не буде службени у Црној Гори, пристао је из опозиционих редова Небојша Медојевић са својих 11 посланика Покрета за промене, издавши своје „опозиционе другове“ Србе.

Највећи проблем „Ранковог Устава“ тицао се прећутне дозволе за асимилацију. Наиме, Подгорица је избегла да Уставом забрани асимилацију у потпуности. Наведено је да је забрањена „насилна асимилација“, али не и монтенегризација Срба. Она подразумева све оне технике власти које од слободног човека, Србина, стварају роба – Монтенегрина, Милогорца, на крају и Црногорца, тј. антисрбина.

Те технике обухватиле су широк спектар одлука, закона и програма, који су за циљ имали стварање новог идентитета, који ће свој живот да започне кроз просвету и образовање. Резолуције о Сребреници, приступање НАТО пакту или неспомињање српског имена у уџбеницима само су последице политике монтенегризације.

Промена назива предмета, сеча србиста, избацивање српских писаца

Монтенегризација Срба у Црној Гори почела је пре самог проглашења независности 2006. године. Преломни тренутак десио се 2003. године када је заједничка држава (као 1974. СФРЈ) прерасла у заједницу држава Србије и Црне Горе. Нови оквир донео је до тада невиђени напад на Србе у Подгорици. Вредно је напоменути да су Београдски договор 2002. године потписали представници „жуте куге“, Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница.

То што су 1999. године у јеку НАТО агресије на земљу Ђинђић и Ђукановић писали заједнички текст за Тхе Неw Yорк Тимес у којем су позивали на наставак бомбардовања док Слободан Милошевић не падне са власти, наравно да не значи да им је све време био циљ разбијање заједничке државе и јединства српства.

Једноставно, интереси страних обавештајних служби за које су радили поклопили су се. Тхе Неw Yорк Тимес радо „европејцима“ са крвавог Балкана даје простор, а Ђинђић и Ђукановић су тип „Срба“ који имају желудац да позивају на убијање сопственог народа. Ништа чудно и ништа страшно. На крају – што НАТО није успео тепих-бомбама, осиромашеним уранијумом и касетном муницијом, успели су Ђинђић и Ђукановић хемијском оловком.

Нимало случајно, по незваничном разбијању државе, први се на удару нашао школски предмет „Српски језик и књижевност“, 2004. године. Он је једноставно преименован у „Матерњи језик“. У том „Матерњем језику“ није било места за српске писце. Посебно им је у очи упадао Свети Сава, као неприкосновени ауторитет српства и светосавља, који је забрањен одмах.

Постепено су избачени и Теодосије, Јефимија, деспот Стефан Лазаревић, али и Бећковић, Павић, па чак и Љубивоје Ршумовић, Добрица Ерић, Десанка Максимовић. Писали су на српском – а не на „матерњем“, дакле непријатељи су!

Од наведених писаца за монтенегрине, тј. „Црвене Хрвате“, већи су непријатељи били само наставници који су предавали српски језик и књижевност. Нису прихватили да предају измишљени предмет на Ранковом језику и морали су да буду уклоњени. Масовно су добијали отказе, а онај ко није хтео да се повинује и ко није нашао посао у Републици Српској или Србији, више није радио у просвети. Велики број ђака из Старе Херцеговине, тј. Никшића и околине, из протеста је школу похађао у слободном српском Требињу и Билећи, да би учили и говорили свој матерњи, српски језик.

Авантура са „матерњим језиком“ потрајала је само док Црна Гора није добила самосталност на покраденом референдуму. Већ 2011. године насиљем власти предмет је преименован у „црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност“, а настава се „изводи на црногорском језику“.

Српски језик је по Ранковом Уставу равноправан са „босанским и хрватским“, и у „службеној употреби“. Ипак, изнад свих њих је непостојећи „црногорски“, који је једини „службени“. Српски, којим, што је посебан апсурд, говори убедљива већина становништва, сведен је на језик националне мањине. Једноставно говорећи, то би био једини случај у историји да је већински језик заправо мањински...

Манипулација и асимилација се заправо крију у тој чињеници. Србима не може да се забрани да се изјасне као Срби, али ће зато на попису 2031. године свима бити забрањено национално изјашњавање, те ће сви бити „Црногорци“, тј. „грађани“.

Српски језик говори убедљива већина, али монтенегринска нација губи смисао ако је он службени, зато је изједначен са непостојећим „босанским“, а изнад њега је такође непостојећи „црногорски“. Застава Црне Горе је српска тробојка са двоглавим орлом, али пошто је то и застава Србије, они ће направити нову која подсећа на албанску.

Због српског карактера Црне Горе готово да не постоје свечане песме које не величају Светог Саву, Милоша, Лазара, Душана – зато се за химну узима историјски фалсификат усташе Дрљевића, са неизмењеним строфама које је дописао иначе лепој песми „Ој, јунаштва свијетла зоро“, а која оригинално говори о „Његошу, најмудријој српској глави“ који спава на Ловћену.

Треба ли након свега да нас чуде резолуције о Сребреници, учешће на прослави „Олује“ и наставак усташке политике?

Са падом Ђукановића са власти 30. августа 2020. године Срби у Црној Гори су помислили да за њих долазе боља времена. Ђукановић је створио нову нацију, дао јој име, језик, историју, па покушао да јој да и цркву. Међутим, Србе није успео да порази и неутралише. Штавише, након свог тог насиља они су били још јачи и решени да очувају свој идентитет.

Политички представници који су се представљали као „Срби“, међутим, преварили су своје бирачко тело. Прво Здравко Кривокапић, на челу „апостолске владе“ у кампањи је био „100 одсто Србин“. По окончању избора постао је „200 одсто Црногорац“. Данас је отворени заговорник аутокефалне „Православне цркве у Црној Гори“. Вероватно је за то и да Мираш Дедеић (Падре Микеле), бласфемични и опскурни секташ и коцкар, постане један од епископа те цркве. То се десило и са украјинским секташима и расколницима након канонског насиља које су спровели васељенски патријарх Вартоломеј и председник Украјине Петро Порошенко. Зашто не би могло и у Црној Гори?

Политички пасторци Здравка Кривокапића – Милојко Спајић и Јаков Милатовић политику свог политичког очуха оплеменили су идејама политичког оца – Мила Ђукановића и идеолошког ујака Ранка Кривокапића.

Када они шаљу представника на прославу усташке „Олује“, то је порука Србима да се спреме за „друго полувреме“. Оно неће бити на простору Книна и Бенковца. Тамо више нема шта да се коље. Међутим, у Подгорици, Херцег Новом, Беранама, Бијелом Пољу и Никшићу живи 205.000 неподобних. Њихове крви су усташе жедне увек. Фантастични односи ове двојице са Загребом, због чега их Срби и зову „двојац са усташким кормиларом“ трасирају пут коначне асимилације, а можда и етничког чишћења Срба.

Од брисања из уџбеника Познавања друштва до упадања у станове и куће, силовања ћерки и супруга и клања на кућном прагу – граница је танка и неприметна. Још када у свему томе имате политичку подршку „српских представника“ (куриозитет је то да је Андрија Мандић преко 10 година био у коалицији са Медојевићем, који је пристао на Устав 2007. године), онда сте ви ти који можете да закуцате последњи ексер у сандук српства.

Бесомучно штанцање резолуција о Сребреници и непостојећем геноциду, као и понављање флоскула о „окупацији од стране Србије 1918. године“, служе као врста притиска. Пре него што некога очистите прво га дехуманизујте. Исто то је нацистима говорио Јозеф Гебелс пре него што их је њихов заједнички шеф – Адолф Хитлер послао да истребе Јевреје у Рајху.

Дехуманизација је најјаче оружје. Забрањивање имена народа, по рецепту Аустро-Угарске и уз асистенцију Загреба, један је од најважнијих корака. Небројено пута у току сваког дана од усташа чујемо да у Хрватској данас живе „православци“. Срби, према њима, имају само религијску одредницу „православац“, и то зато што је глупо називати их „грко-източњацима“ – тако их је звао Анте Павелић.

Исте такве идеје се, занимљиво, чују и у Црној Гори и из кругова СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске, али пре свега од стране монтенегрина, црногорских усташа. Поистовећивање приморја, дедовине Светог Саве, са „Далмацијом“, што је постало општеприхватљиво, говори о важности разумевања идеје „Црвене Хрватске“.

На крају, најопасније идеје и најопаснији људи долазе из нашег крила. Гује које гајимо у њедрима убеђиваће нас да се српски језик у Црној Гори само назива црногорски и да је то нормално. Убеђиваће нас и да се православна црква у Црној Гори треба тако да назива јер оно „Српска“ искључује „националне Црногорце“. Убеђиваће нас и да је прича о химни усташе Дрљевића превазиђена, као и да је дозвољена асимилација у Уставу нормална.

Све то ће радити и покушаваће од нас да створе агресоре, насилнике и геноцидаше. Већ виђено? Колоне крајишких избеглица на Сремској Рачи потврђују...

(24 седам)

Препоручујемо

Политика

0 2

САСТАНАК У ЗЕМУНУ КОЈИ ЈЕ МОГАО ДА ПРОМЕНИ ТОК СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Шешељ открио шта су му нудили Легија, Спасојевић и Кум

14. 09. 2026. у 23:59

Политика

0 3

ИЗЈАШЊАВА СЕ КАО ЦРНОГОРАЦ?! Ко је Илија Срдановић први на студентско блокадерској листи

14. 09. 2026. у 22:57

Политика

0 0

ТРИ ДАНА ПУМПАЛИ ЗА 70.000 ПОТПИСА: Једно је победити на друштвеним мрежама, а сасвим друго разумети шта заиста мисли већинска Србија

14. 09. 2026. у 22:23

Политика

0 0

ПРЕДСЕДНИК СНДС ДОДИК: Идентитет не градимо на мржњи, већ из љубави према ономе што јесмо

14. 09. 2026. у 22:05

Svet

Kraj zloupotreba sa bolovanjima: Pooštrene kontrole, sad i inspektor može da zakuca na vrata!

2026-09-14 17:50:00

Magazin

Rusi se odriču votke: Sve manje piju alkohol, mladi u trendu zdravih navika

2026-09-14 17:36:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације