ВУЧИЋ НА ПАНЕЛУ У УН: Нећемо ћутати, борићемо се за истину и нико нас неће зауставити

Novosti online

22. 05. 2024. у 16:01

У ЊУЈОРКУ је данас, у организацији Сталне мисије Републике Србије при Уједињеним нацијама, одржана панел дискусија „Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути“- сведочанства сведока и жртава рата у БиХ.

ВУЧИЋ НА ПАНЕЛУ У УН: Нећемо ћутати, борићемо се за истину и нико нас неће зауставити

Фото: Принтскрин

Фото: РТС Принтскрин

 

Председник Србије Александар Вучић рекао је да истина није једнострана и да никада није ни била, додајући да су неке од жртава то и потрвдиле на данашњем панелу.

- Ми нисмо ћутали о догађајима који су се догађали у Сребреници. Напротив. Хапсили смо и испоручивали. И то говори о индивидуалној одговорности. Али чули сте ове људе. Ти људи су обични људи и сви они ће се осећати веома лоше уколико ви донесете резолуцију. Зато што су они сви жртве и одједном ће на челима имати знак, тако што ће постати део гоеноцидног народа. 

Вучић се запитао зашто се уопште доноси ова резолуција ако је реч о индивудалној одговорности.

- Зашто смо сви усвојили општу резолуцију о геноциду 2015. године? Зашто почињемо са овом? Зашто не почнемо са неком што је учињено против Срба у Првом светском рату? Изгубили смо 28 одсто становиштва у том рату, а у Другом светском рату Срби су чинили 85 одсто свих жртва на теритофији бивше Југославије, казао је Вучић.

Он је упитао присутне да ли ће ова резолуција да уједини људе у региону, у БиХ, и да  ли ће обезбеди мир у годинама које долазе.

- Сви знате да је одговор негативан. Која је права сврха? Да се казни један слободољубив народ. Није баш рационално. Шта ће да буде последица оваквих одлука? Питам вас и још једном молим, јер не могу да претим као што то раде неке од земаља коспонзора...долазим из мале земље и поносног народа. Позивам вас да не гласате за ову резолуцију и да се створе услови за дијалог и инклузивност. Наш стални представник овде је желео да разговара са Немцима, да видимо да ли нешто можемо заједно да урадимо. Али они су одговорили - Суочићете се са резолуцијом на начин на који вам је ми будемо дали. Надам се да ће деморкатске вредности значити да сви треба да будемо укључени у доношење важних резолуција, рекао је Вучић.

Председник Србије је упитао присутне и шта ће урадити када се отвори ова Пандорина кутија?

- Хоћете рећи да није био геноцид убијање Срба у Првом ои Другом светском рату од стране немачких и хрватских анциста. Хоћете да зажмурите и да поричете када вама то не одговара, у политичком смислу. Молим вас да поново размотрите своје ставове и одлуке, јер то моће да има утицаје на многе будуће одлуке, не само на регион из којег долази, већ и на цео свет, поручио је Вучић.

Фото: Принтскрин

 

Адвокат за Вашингтона Грегорије Тос је казао да ови људи не траже више ниша него што су једнака правда за све.

- Да све жртве имају једнаку правду. А резолуција која се налази испред УН заправо не води ка томе. Они од УН траже да размотре једнаку правду за свакога.  Једнака правда иде руку под руку са поштовањем не само њихових прича већ и прича жртава које нису преживеле. Ова резолуција никада их неће учинити делом те једначине и не може да се посматра као правда. А УН се залажу за једнаку правду за све људе на свету, укљујући и Србе. Требало би да се узме у разматрање већ сви учесници у БиХ - Срби, Хрвати и Бошњаци. 

Према његовим речима, не спостоји ништа у овој резолуцију што указује на поштовање Срба.

- Она ће само да направи даља непријатељства и извуче на видело проблеме још од Првог светског рата, а можда и од раније. Како можете да постигнете успех једном резолуцијом, а да изостављате једног од учесника. Србију интересује једнако признање свих жртвава. Има ли неко овде присутан ко би могао да каже да то није оно чему стремимо. казао је.

Он је казао да су људи били вољни да гледају напред, да оставе огорченост за собом и да не размишљају о освети.

- Овај део света је преживео културолошку освету и помирење тако да све жртве буду обухваћене, имаће више ефекта у решавању проблема региона и помоћи ће економском расту БиХ и дугих суседних земаља. То ће водити до узајамног разумевања. Међукултурна размена међу заједницама би мобла да доведе до новог становишта и постављања проблема, али идеја о изостављању српског становништва, не видим како би могло да има успеха.

Фото: Принтскрин

 

- Мирослав Јовић је реко да живи у САД. Он је казао да је његов град био жрвта операције Олуја на тероторији БиХ.

- Ми Срби их Босанског Грахова били смо протерани из наших кућа. Моја породица и комшије и пријатељи, становништво тог места, отишли смо из тог места. 

Како је навео, 29 година након протеривања Срба знак суживота се поново појавио и сарадња је била на видику, до данас.

- Усвајањем ове резолуције само ће бити подгрејани страхови. Ништа добро неће изаћи из отварања Пнадорине кутије усвајањем ове резолуцје. Постојала је шанса да ране зацеле, али ово нас врћа уназад. Поновним отварањем рана уништаваће сваки трачан наде за суживот у том делу света.

Он је говорио и о случајевима у којима су његови пријатељи страдали као и чланови њихових породица.

- Добар пријатељ моје породице Ранко био је ухапшен и провео је месеце у логору. Пребијали су га и мучили. Кад је био размењен његова супруга га је једва препознала, а деца нису могла месец дана да га препознају. Готово је немогуће мучење којем је био изложен. Дошао је у САД као изблегица, да почне нови живот. Имао је своју малу фирму. Био је узоран грађанин. Покушавао је прошлост остави за собом. У његовој фирми у САД нису били само Срби и Американци, већ и муслимани из БиХ. Он не може да путује, део ноге му је апутиран, па није могао данас овде да се појави, казао је.

Он је нагласио да ће усвајањем ове резолуције и његова деца бииће обележена.

- Када је чуо за ову резолуцију био је шокиран. Ако он не може да путује ја ћу путовати да се сазна истина. 

Такође је навео још један приме страдања Срба.

- Господин Драго, је још један пример. Побегао је из логора јер су му његови пријатељи из детињства помогли. Остали су пријатељи и данас. Ова резолуција је за њега дубока рана и за њега.

Јовић је напоменуо да су га у Милвокију из кога долази, људи замолили да помене трагичан догађај у којем је страдао 12-годишњи дечак Слободан.

- После прогона његове породице он се вратио да узме пса. Убили су га,  пуцали су му у главу. То не можете да чујете у медијима.

Фото: Принтскрин

 

Дијана Ивановић је казала да је рођена у Ливну. 1991. пре рата било је 5.000 Срба који су живели у овој области, а данас има 20 Срба тамо.

- У мају 1991. године одвели су оца и никада се више није вратио кући. Школа је пренамењена у концентрациони логор за Србе, водили су га Хрвати и Бпшњаци. Он је смештен у малу собу од 12 квадрата са још заробљених Срба. Мој отац је рекао да су ови људи данима мучени, а касније побугљени. И мој отац је мучен сваки дан, пет месеци, а углавном га је мучуо Хрват, који је са њим био пријатељ пре рата, навела је она.

Ивановић је указала да су њеног оца готово пребили на смрт, а затим му пиштољ стављали у уста и претили да ће да га убију.

- Он је молио да га убију. Када би се један од мучитеља уморио, заменио би га други. Једне ноћи су му ставили повез на очи рекли да га воде на стрељање. Ставили су му пиштољ на чело и опалили али пиштољ је био празан. Везивали су га за електричну столицу, спалили су му тело на леђима. На крају су га ставили у самицу неколико дана, без хране и воде. Спавао је на бетонском поду 5,5 месеци. Моја мајка је делила његову судбину. Живела је у константном страху. Једног јутра комшиница Српксиња пронађена је мртва, била је силована, руке и ноге су јој биле поломљене. Моја мајка је 10. августа 1992. године одведена у концетрациони логор. Стално су јој претили да ће четворо деце да доведу и убију их пред њом, казала је она.

- Моји родитељи су пуштени из логора захваљујући размени заробљеника. Напустила сам мој град пре 33 гоидне и од тада нисам пронашла ни снаге ни храбрости да се вратим. До данас нико није одговарао за Србе који су у мом граду страдали, поручила је.

Фото: Принтскрин

 

Ранко Ристић је испричао да је рођен у Завидовићима, у месту, како је навео, где се истроија понавља.

- У Другом светском рату сви Срби су се прикључили борби против Намачке, док се велики борј Хрвата прикључио хитлеровој Немачкој. Један од жртава је био и мој прадеда. Одвели су га у Јасеновац. Звао се Петар Ристић и убијен од стране усташа у Јасеновцу. Ја сам рођен деценијама касније, васпитаван сам као Југословен. Нисам васпитаван да видим разлику. Најбољи пријатељи су ми били босански муслимани. Међутим 1992. године када сам био у средњој школи све више графита могао сам да видим са нацистичком симболима и позивима на убиство Срба, казао је он.

Испричао је да је те године ишао са оцем и наишли су на блокаде на путу.

- Извули су оца и мене из аута и држали на нишану. Наредили су да се вратимо у град. Када се мој отац пожалио, мој бивиши пријатељ Сенад ставио је цев на моју слепоочницу и рекао - врати се или ћу да га убијем. Брзо смо се одвезли до куће, покупили смо моју мајку, брата и пса и отишли. Неколико месеци смо били у селу мог прадеде, а онда су почели да протерују људе из тих села. Очистили су око 30 села око Завидовића, а 7.000  људи је морало да напусти то подручје.

Преко 3.000 терориста Алкаиде је дошло у Босну. Убрзо смо видели резултат њиховог доласка. Ухватили су српске војнике, звали су се Благоје Благојевић, Ненад Пектовић и Бранимир Ђурић и обезглавили их, казао је он и додао да је после рата отипао да живи у САД.

Фото: Принтксрин

Текст потписа
 
 

Душанка Станић која је била затворена у концетрационом логору сведочила је о совом искуству.

- Имала сам 8 година када је почео рат у Југославији, наше породице су зајендо радиле, зајдно су славиле. Нажалост једног лхладног априлског јутра мајка ми је ркела да је школа отказана. Али мама ми је рекла да морам да останем код куће и да се играм са сестрама. Нисам схватала да смо ми били манјина.л Били смо заточени у кући, јели смо храну само ону коју смо имали код куће. Са осам година сам покушала да схватим шта се дешава. Група војника дошла је пред нашу кући у црним униформама и један од њих је упреидо пушку у мене. Он је нишанио у мене и држао упререн пиштољ и натерао нас да уђемо у комби. Нисмо знали где идемо, казала је она.

Према њеним речима одведени су у школу где је био направљен логор.

У наредна три дана нисмо добијали никаву храну. Они који су били дуже добијали су једно кувано јаје и мало парче хлеба. Била сам гладна, изнурена.Чула сам да ће да нас баце у јаму као што су радили у Другом светском рату. Чула сам од баке како су мучили Србе и бацали их у јаме, и тада смо пролазили кроз исто. Били смо у концентрационом логору без представе о томе шта ће се десити. Војници су дошли да нас муче. Поређали би нас за стрељање и питали мајке да ли желе да оне и деца буду први. Касније сам сазнала. Урезивали су крстве на њиховим телима, казала је.

Како је навела, у окготбру 1995. наш град у ком је живела Сански мост је поново био нападнут.

- Успели смо да побегнемо на кочијама - жене деца и страрији. Био је октобар, живели смо напољу. Ја сам била бескућник и поново уплашена. Тек касније сам схватила шта сам прошла у детињству. Док нисам напунила 11 година нисам знала шта је детињство. Грчке породице су нас примиле и сместиле у своје домове. Тек тада сам схватила да би тако детињство требало да избледа. Схватила сам да ипак има добрих људи и да има наде.

Фото: Принтксрин

 

Светлана Станић је испричала о свом искуству и својим страховима које је доживела.

- Ова сећања су 30 година касније самном. Ратови за собом остављају жртве на свим странама. Породице су оне које плаћају крању цену. Имамо трауме које нас прате. Срећни смо зато што смо преживели јер има оних који то нису успели. Као мајка троје мале деце не могу да им објасним шта су све моји родитељљи прежиели да би нас сачували.  Оно што смо ми постигли јесте да признамо патњу свих жртава који су као и ми искустили рат, казала је она

На почетку дискусије одржан је минут ћутања за све невине жрвтве у Босни и Херцеговини.

Скупу присуствују председник Србије Александар Вучић и министар спољних послова Марко Ђурић.

Панел дискусија почиње у 16 часова.

Подсетимо, у четвртак, 23. маја, у Њујорку ће пред Генералном скупштином Уједињених нација бити гласање о резолуцији о Сребреници. Наша делегација, на челу са председником Србије Александром Вучићем, покушаће да се колико год може одупре документу који има намеру да на леђа Србије стави етикету геноцидне државе.

- Одговорићу им снажно и онолико храбро колико храбрости има. Све што имам храбрости, знања и снаге одговорићу им. И одговорићу им истинито. Одговорићу им, борићемо се. Наш народ није геноцидан народ - порука је председника Вучића.

БОНУС ВИДЕО: МИ НИСМО ГЕНОЦИДАН НАРОД: Памтимо - Поносна Србија и Српска

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЈЕЗИВА СУДБИНА СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У АМЕРИЦИ: Последњи Гојков лет пред полагање за лиценцу завршио се трагично

ЈЕЗИВА СУДБИНА СРБИНА КОЈИ ЈЕ ПОГИНУО У АМЕРИЦИ: Последњи Гојков лет пред полагање за лиценцу завршио се трагично

ГОЈКО Дамјанић (58), који је трагично изгубио живот у авионској несрећи у округу Палм Бич, био је омиљен међу Србима који су живели на Флориди, а ова трагедија дубоко је потресла и шокирала све наше сународнике који живе преко океана.

12. 07. 2024. у 14:32

Коментари (0)

Овог лета правац на Кипар - НИКАД ЈЕФТИНИЈЕ!