ОДГОВОРНОСТ КОЈА НИКАД НЕ ПРОЛАЗИ: Унутрашња тама и непрозирност јасеновачког зла

Хрватска није морала да се суочи са јасеновачким апокалиптичким злом. Заштитили су их југословенска власт и Католичка црква, ма колико то парадоксално изгледало, па, на неки начин и политички запад, који је свих ових деценија од краја рата имао амбивалентан однос према нацизму

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

ШТА БИ БИЛО кад би било - да се после Аушвица, од `45. до данас, кад год се помену Јевреји, увек додаје и некакво великојеврејство, јеврејски и великојеврејски национализам. У контексту Аушвица, али и уопште, то би заправо значило оправдавање геноцида, тј. Холокауста, или бар његово релативизирање. Јер, народ који је доживео и преживео Аушвиц, окајао је све своје грехе, измишљене или стварне. Тако је и с Јасеновцем. Односно, тако би требало да буде. Овде, код нас, у бившој држави Југославији, било је, међутим, супротно. Говор о велокосрпском национализму далеко је надмашио говор о Јасеновцу. И, на неки начин, га заменио.

Ових дана и недеља говор о Јасеновцу испунио је јавни простор Србије. Повод је свима познат: одлука хрватских власти да забране посету председника Србије Јасеновцу. Осим самог повода, отворила су се и бројна друга питања која тај повод собом носи и намеће. Другим речима, Јасеновац надилази сваки повод и сам је себи довољан и повод и разлог за јавно бављење. Поготову ако се има у виду и чињеница да је од Другог светског рата до данас та тема била пригушена или, такорећи и, на неки чудан и неформалан начин полузабрањена. Као да је неком нејавном одлуком постала нејавна. Штавише, до јавности је долазила сваковрсним оспоравањима, понајвише броја жртава, нарочито од времена разбијања Југославије и формирања хрватске независне државе. Изостајало је историографско и укупно научно расветљавање, а није била ни уметничка инспирација, па чак ни повод одговарајућег официјелног обележавања. С правом је, зато, ово садашње бављење Јасеновцем један од аналитичара (Драгослав Бокан) означио као нови почетак темељног, свестраног и дугорочног односа према тој капиталној теми наше историје, уместо брзог заборава и кампањског приступа, чему смо, руку на срце, склони.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

НИЈЕ НАШ НАЈВЕЋИ проблем с Јасеновцем што се Хрвати нису суочили с тим апокалиптичним злом, и то пре свега зарад своје катарзе и прочишћења. Једноставно, нису морали да се суоче. Заштитили су их југословенска власт и Католичка црква, ма колико то на први поглед парадоксално изгледало, па, на неки начин и политички Запад, који је свих ових деценија од краја рата имао амбивалентан однос према нацизму. Немачка је натерана да се суочи са својим злом и последицама које су тиме произвели. Али није Украјина, а то видимо огољено последњих месеци и година, нису прибалтичке републике и, на нашем простору, Хрватска, која своје усташтво демонстрира и данас - почев од Туђмановог позивања на континуитет са усташком НДХ, преко новог етничког чишћења Хрватске од више стотина хиљада Срба у Олуји, Бљеску, затим разбијања ћириличних натписа и уобичајених парола "Србе на врбе", "Убиј Србина" и других, до условљавања Србије од стране Хрватске академије наука да се одрекне "мита о Јасеновцу" и најновије одлуке тамошње државе да, де факто, не само једном, него симболично и свим Србима, забрани посете Јасеновцу.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

Поређења ради, Вили Брант је свој однос према Холокаусту изразио у име свих Немаца клечањем у Варшавском гету, а Ангела Меркел је приликом посете највећем логору смрти 2019. године записала: "Аушвиц-Биркенау је немачки логор смрти. Створили су га Немци. Стало ми је да нагласим ту чињеницу. То је одговорност која никад не пролази." Југословенски вишедеценијски председник Тито није никада службено посетио Јасеновац. Да остале хрватске лидере, од Туђмана до Грабар Китаревићеве, Пленковића и друге и не помињемо. Није Меркеловала ничим релативизовала одговорност Немаца - као што су то чинили неки умни и високопозиционирани Хрвати, говорећи о "два камиона усташа", или "групици франковаца", а могла је да каже да су то урадили хитлеровци, есесовци, фашисти, нацисти. Можемо ли замислити да неко од поменутих и непоменутих Хрвата каже да су Јесеновац створили Хрвати, да је то хрватски логор смрти и да је реч о одговорности која никада не пролази? Како сада стоје ствари и како су до сата стојале, свакако не. Али, такође, не мора да значи да ће вечито бити тако. Можда не ни задуго.

УСТАШКА ЛИЦА ОПИЈЕНА МРЖЊОМ

НАШ НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ је што се ни ми Срби нисмо суочили с Јасеновцем. Као што немамо своју написану новију историју, тако немамо ни право, дубинско и одговарајуће сазнање о Јасеновцу, као о најкрупнијем и најстрашнијем догађају те новије српске историје, или српске историје уопште. Имамо неколико књига, махом прикривених и готово заборављених, и један филм. И то је све. Како је то могуће и зашто је тако? Неке од одговора, или бар њихове назнаке, нуди овај историјски додатак, али, рекло би се, да ће о многим другим морати да трагају будући историчари и истраживачи из различитих грана науке, али и писци и други уметници и ствараоци. Као што доскоро у Београду нисмо имали улицу јасеновачких жртава, тако исто нисмо имали ни семинарске радове на ту тему на катедрама за историју, а да не говоримо о докторским дисертацијама и магистарским студијама. Штавише, у уџбеницима историје се та тема једва помињала, као нека успутна полуинформација или фуснота, а ни сада није много боље. Уџбеничком продукцијом за основну и средњу школу "господаре" Словенци, Хрвати и Немци, па није далеко од истине честа опаска да нам они и пишу историју, с обзиром на то да су играли важну улогу и у њеном стварању. За тај почетак озбиљног бављења темом Јасеновац, било би интересантно имати бар један преглед њене заступљености, и наравно начина на који је обрађивана, управо у школским уџбеницима, јер је то мера знања највећег броја наших грађана о свим другим, па и о овој, кључној теми наше историје. Налази и сазнања би, нема сумње, били поражавајући.

А КАКО БИ И БИЛО друкчије кад је на свако помињање Јасеновца у блиској прошлости морао да претходи читав низ "оправдања" и "извињења" зашто се уопште то чини, да то није из националистилких и великосрпских разлога и циљева, да се тиме не оптужује цео хрватских народ, да је било и хрватских жртава, а такође Јевреја, Рома и других. Злочинци су имали уобичајено и збирно име: "окупатори и домаћи издајници", како би се системом лажних симетрија и апстракција прикрило или бар избегло њихово идентификовање. Као да у немачким логорима смрти није било и Немаца, припадника словенских народа, Рома и других. То, међутим, не мења основну и превасходну истину да су ти логори били део нацистичких пројеката уништења читавих народа - у Немачкој јеврејског, у Хрватској српског.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

Са јасеновачким злом проблем се јавља на самом почетку сазнавања и бављења. Реч је о његовој унутрашњој тами и непрозирности. То зло које је толико и такво да се готово не може појмити, или се тешко прима и разабире, опире се читању или гледању (фотографија и филмских материјала, на пример). Управо је то први и можда најтежи део - суочавање са том непосредном, голом истином о начинима страдања, и то због кривице постојања, односно припадања одређеном народу и вери. Деца, жене и људи и сва та зверства на њима, сва та лица и ужас у њиховим очима као да производе крике и вапаје који затварају наша чула и отежавају сазнавања и перцепцију. Други део тог затамњења наших рецептора долази од извршилаца, њиховог сладострашћа у мучењима и мрцварењу жртава. Та лица и погледи опијених мржњом и крвљу невиних повећавају и појачавају тешкоћу суочавања с истином, траже одлагање и прикупљање снаге за даља суочавања са тим и толиким злом.

НАЈВЕЋИ СРПСКИ ГРАД ПОД ЗЕМЉОМ

ОВДЕ ЈЕ РЕЧ САМО о првом кораку, а једнако толико је тежак и други: означавање сазнања. Како се све то зове, које речи и који појмови могу све то да изразе и представе, осветле и објасне. Као да недостају речи, као да ниједан људски језик па ни наш није створио речи за такво и толико зло. Истраживачи ће морати да их стварају, да граде нове сложенице и синтагме, онако као што је створен за геноцид над Јеврејима нови појам - Холокауст. Или као што су о турским злочинима остали појмови: "ћеле кула", "набијање на колац", "данак у крви" и други; о немачким злочинима "сто Срба за једног Немца; о америчким "хуманитарно бомбардовање". Јасеновачко зло са 57 начина одузимања живота недужним жртвама, неупоредиво монструозније од немачке индустрије смрти и масовних убистава у концентрационим логорима, тражи можда неки нови појам који би га означио. Сами јасеновачки зликовци су, на пример, једној направи за клање смислили име - србосјек. Никола Николић, бивши логораш и аутор књиге о Јасеновцу, употребио је синтагму "планина мртвих", Надежда Винавер, аутор поговора за ту књигу, означава Јасеновац - "прича која траје", а Борисав Михајловић Михиз - "највећи српски град под земљом".

ЛАЖНИ САД ЈЕ ЛАЖНИМ процесима и "доказима" осудио цео српски војни и политички врх, одређујући им драконске казне, или их убијајући ко зна како и чиме. И на крају нас је највећа војна сила у историји света - бар до тада - бомбардовала и убијала људе, жене и децу из "хуманитарних и милосрдних" разлога, уништавајући и оно сиротиње што смо створили од Хитлеровог и "савезничког" бомбардовања на почетку и на крају Другог светског рата.

Тако је изгледао тај други Јасеновац, или Јасеновац после Јасеновца, односно Јасеновац који није прошлост, како је гласио наслов претходног историјског додатка. Зашто? Да ли због Руса, због православља, због наше слободољубивости и правдољубивости, истинољубивости и непокорности, или због њихове "изузетности" и "изузетости", због навике да владају другима, заостале још од колонијалних времена, а која им је управо ових дана озбиљно оспорена. Без обзира на исход тог оспоравања, нама је, после свих наших јасеноваца потребан "нови почетак" о којем говоре све бројнији и све освешћенији српски интелектуалци, како би нам поглед на стварност, на прошлост и будућност, био у складу са опредељењем велике већине грађана и народа. У складу са потребама будућих генерација да живе у миру, али и претходних које су нам у аманет оставиле да живимо у слободи.

АНТИИСТОРИЈА: ДЕЧЈИ ЛОГОРИ КАО ДЕЧЈИ ВРТИЋИ

ПОСЕБНО ОБЕЛЕЖЈЕ јасеновачког злочина су деца. Већ и сама чињеница да је ту постојао и логор деце сврстава га у злочине ван свих категорија у људској историји, а ако се томе додају и сама зверства према тим најмлађим, невиним и недужним створењима, онда се тешкоћа перцепције чини непремостивом. А такође и тешкоћа уверавања света да је тако нешто уопште било могуће. Кад се још има у виду однос хрватске историографије, по којој је Јасеновац, у ствари, радни камп, а не најстрашније мучилиште и губилиште стотина и стотина хиљада људи, жена и деце, те однос Католичке цркве по којој су логори деце у Јастребарском и Сиску, заправо, "дечја прихватилишта" и "лечилишта", такорећи дечје јаслице, обданишта и вртићи, онда је поражавајуће јасно да јасеновачко зло траје и данас и да нема краја и конца. Пре неколико месеци је Хрватска академија знаности и уметности, без трунке научничке савести и скрупула, Јасеновац назвала митом, уз сугестију Србима да га се ману и забораве ако намеравају у ЕУ.

Фотографије: Музеј жртава геноцида, Војни музеј, Документације „Новости“ и „Борбе“, из књиге Николе Николића „Јасеновачки логор“, Википедија, Танјуг, АП и ЕПА

Ових дана је хрватски историчар, имена му се не сећам, нека буде нека врста безименог прототипа, у некој препуној сали и уз море френетичних аплауза устврдио да нису Хрвати извршили геноцид на Србима, него је управо супротно - Срби на Хрватима. И најзад, писмо католичких бискупа патријарху СПЦ Порфирију, у коме се тврди да деца у Јастребарском и Сиску нису мучена и усмрћивана, претварана у католике и усташе, него прихватана и лечена, уз сваку врсту доброчинства и саосећања. У подужем писму, препуном високопарни фраза и празнословља, не каже се откуда та и толика сирота деца, као да су пала с марса, а не каже се ни да она која су преживела никада нису сазнала ко су и одакле су. О Јасеновцу, усташама, клању и геноциду ни реч. Помиње се само појам "неприлике" као једино "објашњење" и "покриће".

Ми ту, у ствари, имамо посла с неком врстом антиисторије, антиистине, с којом не само да није могуће расправљање и исправљање него ни компромис: да ли је нешто дечје обданиште или мучилиште и губилиште, да ли је радни логор или логор 57 врста смрти, како каже јеврејски истраживач геноцида Видеон Граф. Не предлаже Католичка црква, додајмо на крају, да Степинац буде евентуално помилован за злочине чији је био покровитељ, него да буде светац. И то у име истог бога и жртава и злочинаца.

Препоручујемо

Друштво

0 11

"НОВОСТИ" У МАНАСТИРУ ЈАСЕНОВАЦ СВЕТИЊА ЗА НЕЗАБОРАВ И ПРАШТАЊЕ: Мати Серафима - Наше је да молитвено чувамо и негујемо спомен на жртве

30. 07. 2022. у 09:45

Политика

125 18

БОЛЕСНА КАМПАЊА У ХРВАТСКОЈ ПРОТИВ ВУЧИЋА СЕ НАСТАВЉА: Освануле скандалозне стране у медијима (ФОТО)

29. 07. 2022. у 09:53

Политика

30 25

ВУЧИЋ ЗИДА БЕДЕМ ПРОТИВ ЗАБОРАВА: Због чега председник жели да се поклони у Јасеновцу?

27. 07. 2022. у 08:30

Политика

14 35

ЗАТАШКАВАЊЕ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА: Југословенском руководству није одговарала истинита слика о прошлости

26. 07. 2022. у 17:07

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације