ФЕЉТОН - ИЗЕТБЕГОВИЋ УКЛАЊА СВЕДОКЕ: Мушан Топаловић Цацо је убијен јер је превише знао и могао је да оптужи муслиманске политичке лидере

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

15. 05. 2021. у 18:00

У СЕПТЕМБРУ 1993. године проблем Девете моторизоване бригаде и 10. брдске бригаде, којима су командовали Рамиз Делалић Ћело и Мушан Топаловић Цац постао је толико лош да је сазвана посебна сједница Савјета за заштиту уставног поретка.

ФЕЉТОН - ИЗЕТБЕГОВИЋ УКЛАЊА СВЕДОКЕ: Мушан Топаловић Цацо је убијен јер је превише знао и могао је да оптужи муслиманске политичке лидере

Побијени Срби из Сарајева / Фото из извештаја Независне међународне комисије

Сједницом је предсједавао Марко Пејановић, члан Предсједништва и предсједник Српског грађанског вијећа. Према записнику са сједнице, командант 1. корпуса Армије БиХ Вахид Каравелић је сматрао да су проблеми, у 9. моторизованој бригади и 10. брдској бригади које су створили Цацо и Ћело, постали толико озбиљни да се могу окарактерисати као терор над грађанима.

Генерал Стјепан Шибер, који је био присутан на сједници, напоменуо је у свом дневнику да је шеф ЦСБ-а Мунир Алибабић говорио о наглом порасту криминалитета и убистава у Сарајеву. Керим Лучаревић уочио је злочине, укључујући отмице и покушаје убистава од стране сарајевске полиције. Исмет Дахић, замјеник команданта 1. корпуса, рекао је да око Цаце и Ћеле нема заједничког става по том питању.

ЗВАНИЧНИК Министарства унутрашњих послова Омер Стамболић приговорио је да их неко из Предсједништва подржава (Šiber, 2001, стр. 215-217). Сви су знали да је тај "неко" предсједник РБиХ Алија Изетбеговић, али нико се није усудио да наглас каже.

Многобројне међународне медијске агенције присутне у Сарајеву нису могле да не примијете насиље над српском мањином које је спонзорисала влада, већ су радије писале о "сарајевској мултиетничкој хармонији", занемарујући непријатну стварност. Међутим, ружну истину није било могуће дуго скривати. На крају су међународни медији у Сарајеву почели да примјећују како немуслимани нестају и бјеже из града, супротно слици коју је стварала СДА о мултикултуралном Сарајеву. Ова прича, иако знатно умањена од реалности, ипак је постала озбиљна сметња за Алију Изетбеговића и његову пратњу (Schindler, 2007, стр. 105).

КОПАЊЕ РОВОВА НА ФРОНТУ

ЗБОГ тешких проблема са којима су се Срби суочили у Храсници 1994. године, делегација Српског грађанског вијећа одржала је три састанка са цивилним властима и представницима српске заједнице у Храсници како би се превазишао проблем формација названих "водови за присилни рад". Ти водови састојали су се од 150 људи искључиво српске националности, који су према информацијама које је СГВ послао "предсједнику БиХ, влади и Скупштини РБиХ" "били суочени са крајње понижавајућим односом од почетка рата, и распоређени на најтежи посао - копање ровова на линијама фронта, усљед чега је погинуло 13 српских грађана."

НАКОН вишемесечног одуговлачења, председник Алија Изетбеговић коначно је одлучио да ухапси Мушана Топаловића Цацу и Рамиза Делалића Ћелу. Догађај који је напокон покренуо ову операцију био је нечувен чин, који је јавно осрамотио Изетбеговићев режим, када су његови гангстери у униформи опљачкали алат за копање сарајевске погребне агенције "Покоп". Сахране у граду постале су немогуће. Они су такође отели два Унпрофорова оклопна транспортера (CIA, 2002, стр.186).

Дана 25. октобра 1993. Предсједништво Републике БиХ одлучило је да Мушана Топаловића Цацу и Рамиза Делалића Ћелу разријеши дужности и разоружа оне војнике двију бригада, који би се противили овој одлуци (Delić, 2011, стр. 47). 26. октобра 1993. године у Сарајеву је изведена операција "Требевић-2". Цацо је мучио и убио неколико полицајаца који су послати да га ухапсе. Мушан Топаловић Цацо и 132 војника двију побуњеничких бригада на крају су се предали. Цацо је одмах убијен под нејасним околностима. Како је објављено у сарајевским медијима, Цацо је убијен по налогу Изетбеговића, који није хтио да опасни свједок остане жив (Berić, 1997). Укупан губитак у људству током акције "Требевић-2" је дванаесторо погинулих полицајаца и војног особља (Andreas, 2016, стр. 94).

МУНИР Алибабић, шеф сарајевског ЦСБ оптужио је да је Цацо елиминисан не зато што је био заповједник ван контроле, већ зато што је постао политичка опасност за предсједника Алију Изетбеговића и његов унутарњи круг. Цацо је превише знао и могао би да оптужи политичке лидере као саучеснике у његовом прљавом послу. Већи злочини никада нису до краја правилно истражени.

МУП је, како их је оптужио Мунир Алибабић, постао мала група профитера над којима влада СДА (Alibabić, 1996, стр. 98). Акција је добила бесплатне коментаре међународних радника у граду. "Крајње је вријеме да дјелују", рекао је високи званичник УН: "Овдје је дивљи запад. Ако босанска влада не може одржавати ред неколико километара око Предсједништва, не може очекивати међународни кредибилитет" (Andreas, 2016, стр. 94).

Према изјави Младена Милосављевића, "чуо је од колеге (Сретена Новића, техничара за истрагу злочина, који сада живи у Аустралији) да су писма Алије Изетбеговића пронађена током претреса Цациног стана, на дан претреса или наредног дана, 9. новембра 1993. године." Једним од тих писама је наводно апеловао на Топаловића "да не хапси све те људе и да буду селективни, јер су се неки противили томе".

ВЛАДИНА акција против криминала је заправо била много ограниченија и селективнија него што се очекивало. Већина заточених војника брзо је пуштена. Цацина десна рука Сенад Пећара унапређен је у команданта бригаде. Цацин кадровски службеник, Тимур Нумић постављен је у штаб СДА (Andreas, 2016, стр. 94). Рамиз Делалић Ћело је поштеђен јер је био тајни агент Изетбеговићеве СДБ или Службе државне безбједности (Halilović, 2005, стр. 33).

Након завршетка рата, под притиском међународних организација, сарајевске власти коначно су покренуле службену истрагу злочина Рамиза Делалића Ћеле. Међутим, министар унутрашњих послова Кантона Сарајево Исмет Дахић, кршећи процедуру, дао му је страни пасош Армије БиХ, а Рамиз Делалић Ћело побјегао је у иностранство (Selimbegović, 2000). Убијен је усред дана у Сарајеву 17. јуна 2007. године. Његов убица никада није пронађен (Fazlić, M. & Avdić, S. 2007).

ПРЕМА аналитичару ЦИА, Џону Шиндлеру, "муслиманске банде које служе у полицији и војсци, ипак су урадиле свој посао." Они су показали лицемерје и криминалну природу Изетбеговићевог режима и уништили предратни дух сарадње српске и муслиманске заједнице (Schindler, 2007, стр. 105). Убиства и злостављање српских цивила настављена су и након операције "Требевић-2". Српкиња М. Шобот је свједочила:

"Живјела сам у двособном стану са супругом Видом, сином Гораном и ћерком Горданом. Прије рата радила сам у предузећу за путеве, док је мој муж радио у фабрици жице. Мој супруг је живио у Сарајеву од 1968, а ја од 1967. године. Два војника у униформи Територијалне одбране, 28. јуна 1994. године, рекли су моме мужу да покупи своје ствари и пође с њима. Рекли су му да га воде на испитивање и да Муте жели да га види. То је био надимак и мислим да је право име ове особе било Мустафа Диклић из Добриње у Сарајеву. Одвели су мог супруга, какав је био, у спортском комбинезону који је носио. Од тада не знам ништа о томе што му се догодило. Из свједочења Јове, који је био у логору Пољоопскрба, и Мира Миловановића, сазнала сам да је убијен исте ноћи. Побјегла сам из Сарајева 12. децембра 1994. године под изговором да посјетим кћерку. Од тада живим у Бањалуци" (Krstanović, 2003, стр. 698).

СУТРА: ПРИВАТНИ ЗАТВОРИ У САРАЈЕВУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)