ФЕЉТОН - УНПРОФОР ЗНАО КО СУ УБИЦЕ: Британске службе нису веровале у српску кривицу

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

01. 05. 2021. у 18:00

ДОКАЗАНА слика у инциденту "Маркале 2", у којем је, наводно, српски минобацач 28. августа 1995. године убио 37, а ранио 89 људи, остала је збуњујућа и изазвала сличне сумње (на муслиманску страну)(Burg & Shoup, 1999, стр. 168).

ФЕЉТОН - УНПРОФОР ЗНАО КО СУ УБИЦЕ: Британске службе нису веровале у српску кривицу

Фото из извештаја Независне међународне комисије

Пуковник америчке војске Греј, шеф обавјештајног одјела Унпрофора у Сарајеву, након тога је у публикацији назначио да је за оба гранатирања одговорна Армија БиХ. Чак је и најважније британско политичко тијело у области обавјештајних података, Заједнички обавјештајни одбор (JIC), закључио да гранатирање сарајевске тржнице вјероватно није дјело ВРС-а, већ Армије БиХ (Wiebes, 2002, стр. 61-62).

Према америчким ауторима Стивену Л. Бургу и Полу С. Схоупу: "Превладавајућа претпоставка у западним медијима да се Влада РБиХ једноставно није могла бавити таквим нехуманим дјелима има пропуста. Догодили су се инциденти у којима су Муслимани пуцали на властити народ (...) У новембру 1994. године, усред бихаћке кризе (...) УН је пружио детаљан јавни извјештај о доказима да је босанска војска извела минобацачки напад на сарајевско насеље под сопственом контролом, убијање детета.

ДРУГИ такав случај догодио се у децембру 1994. године, када су у Сарајеву убијене двије, а рањено седам особа. Бивши војни извори Унпрофора описали су како је за инцидент босанска влада окривила српски тенк који је пуцао из складишта оружја под контролом УН изван града. УН истрага инцидента утврдила је да граната није могла бити испаљена са српских положаја, те да су експлозиви кориштени у нападу били минобацачка граната и бомба на даљинско окидање, што су налази који су сумњу пребацивали на Муслимане. Да ли је одговорност за три кључна масакра на страни босанских Муслимана или не било је мање јасно (Burg & Shoup, 1999, стр. 165)."

Много година касније, ова је анализа добила додатну потврду на суђењу генералу Ратку Младићу на МКСЈ-у. Заштићени сведок ГРМ-116, који је током рата био припадник обезбеђења Алије Изетбеговића, током свог унакрсног испитивања свједочио је о гранатирању Маркала 5. фебруара 1994. године. ГРМ-116 рекао је да је напад на пијацу Маркале предложио лидер Исламске заједнице Мустафа Церић, а спровели су га генерали Војске БиХ Сефер Халиловић и Мустафа Хајрулаховић, познат као Талијан.

"ОВИ ГЕНЕРАЛИ спровела су план тако да систем паљбе поставе у линију са Шпицастом стијеном, у близини села Мрковићи, гдје су Срби имали артиљеријске положаје, тако да ће наш минобацач одатле бити испаљен. Алија и Церић су то прихватили и Сефер се окренуо према Талијану и рекао: Талијан ће то урадити, рекао је ГРМ-116 и додао да је био присутан када је Изетбеговић одобрио овај план. На другом састанку са Изетбеговићем, Халиловић је извијестио да први покушај напада на пијацу Маркале није успио, јер је минобацач ударио у кров пијаце (...) Алија им је рекао да покушају поново. Отишли су и убрзо смо чули шта се догодило са Маркалама", рекао је ГРМ-116" (ICTY, Prosecutor v. Ratko Mladić, 2015b, стр. 42642-42721).

Прве линије око Сарајева остале су у основи статичне за читав рат. Од самог почетка, обје стране су изградиле сложене комплексе ровова како би заштитиле своје линије фронта, чиме су додатно допринијеле стилу "рововског рата" сарајевске битке.

НАПАДИ МУСЛИМАНСКЕ ВОЈСКЕ

ПОРЕДНА анализа губитака српске војске и Првог корпуса Армије БиХ открива природу операција обје зараћене стране на подручју Сарајева. Обично губици нападача из очигледних разлога премашују губитке дефанзивца. То ком 1.479 дана блокаде Сарајева, Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске изгубио је око 4.000 мушкараца убијених у акцији (Kovačević, 2018, стр. 146). Први корпус РБиХ (Сарајево) изгубио је 6.585 мушкараца убијених у акцији (Ajnadžić, 2002, стр. 111). Упоредни број смртних случајева противничких снага убједљиво показује да је Армија БиХ била нападач, а Војска Републике Српске бранилац.

И ВОЈСКА Републике Српске и Армија БиХ су користиле артиљерију за постизање тактичких и оперативних циљева заснованих на доктрини ЈНА. Командант Првог корпуса АРБиХ Вахид Каравелић у својој је књизи написао да је артиљерија СРК "употребљавала стандардне типове запречне ватре: ватрени вал, заштитна ватра, селективна ватра и концентрација".

Артиљеријска доктрина ЈНА није предвиђала напад на цивилне циљеве, али ватра на бројне легитимне војне циљеве унутар релативно малог простора густо насељених градских општина неизбјежно је проузроковала цивилне жртве и знатну колатералну штету. У завршном извјештају експерата УН истакнуто је:

"Скривање снага босанске владе међу цивилном имовином могло је проузроковати привлачење ватре од стране војске босанских Срба, што је могло резултирати легитимном колатералном штетом (UN Security Council, 1994a, стр. 48)."

ИЗРАЗИТА карактеристика битке за Сарајево била су гранатирања која су се догодила прије и током различитих мировних конференција, што је сугерисало политички циљ или везу са нападима. Постојала је очигледна корелација између повећања и смањења ватре граната у вези са политичким догађајима као што су: преговори, састанци, припрема за преговоре, учвршћивање или ублажавање јавних ставова од стране међународних и локалних политичких лидера и потенцијалне промјене ставова одређених влада (UN Security Council, 1994, Annex IVc, стр. 45-46).

Према ЦИА, интензитет ватре усмјерен према центру Сарајева никада није био тако велик, јер су телевизијске слике навеле многе посматраче да повјерују. Поједини дијелови града су уништени, а бројне зграде разорене; други дијелови (заиста, читава насеља) били су релативно неоштећени, али нису успјели да заслуже надзор телевизијских екипа које траже драму. Статистички гледано, количина ватре усмјерена у урбано Сарајево била је далеко мање интензивна него у опсадама већине градова током прошлог вијека.

Прије прекида ватре у фебруару 1994. године, у просјеку се испаљивало око 300 артиљеријских или минобацачких граната на циљеве Првог корпуса АРБиХ, што је мање од једне гранате пројектила по циљу.

У ДАНИМА када је зона искључења НАТО-а заправо била на снази, испаљен је тек покоји метак, а понекад ниједан (CIA, 2003, стр. 307). У периодима када АРБиХ није била активна широм Сарајева и није изазивала реакцију ВРС-а, у граду је владала релативна смиреност.

Према процјенама коначног Извјештаја Комисије стручњака Уједињених нација, мјесечни просјек убијених цивила опао је са 105 од септембра до децембра 1992, на око 64 у 1993. и на око 28 у првих шест мјесеци 1994. године (ICTY, Prosecutor v. Galić, 2003, paras. 578, 579). У случају Галић, МКСЈ је утврдио:

"Напади на цивиле били су бројни, али нису били досљедно толико интензивни да би сугерисали покушај СРК-а да протјера или чак уништи цивилно становништво упадом (ICTY, Prosecutor v. Galić, para. 593)."

Суд је тако утврдио да није коначно утврђено да су дјела почињена са посебном намјером (dolus specialis) да се заштићена група уништи у цијелости или дјелимично.

У УТОРАК: Злоупотреба болница и школа

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)