ФЕЉТОН - МИНОБАЦАЧИ ИЗ КОШЕВСКЕ БОЛНИЦЕ: У центру града било је око 2.000 легалних војних циљева

Д. Вујичић и Иван Миладиновић

28. 04. 2021. у 18:00

ЗАВРШНИ извјештај Експертске комисије Уједињених нација пружа списак конкретних цивилних циљева, које је наводно нишанила артиљерија ВРС.

ФЕЉТОН - МИНОБАЦАЧИ ИЗ КОШЕВСКЕ БОЛНИЦЕ: У центру града било је  око 2.000 легалних  војних циљева

Фото из извештаја независне међнародне комисије

Ова листа укључује сарајевску радио и телевизијску станице; зграду новина "Ослобођење"; систем јавног превоза; хотел "Холидеј ин"; зграде предсједништва и парламента; главну градску пивару; млин за брашно, главну пекару; олимпијски комплекс; зграду поште, телеграфа и телефона; индустријску зону Алипашиног моста у близини жељезничке станице и главне телевизијске куле; јеврејско гробље; гробље "Лав"; градски аеродром; фабрику дувана; апартмански комплекс "Добриња"; централну четврт; четврт Башчаршија; дионицу Стари Град; Ново Сарајево; главну саобраћајницу у улици Маршала Тита и шопинг-кварт у Улици Васе Мискина (UN Security Council, 1994а, стр. 13).

Оно што споменути извјештај Експертске комисије Уједињених нација није споменуо јесте присуство бројних легитимних војних циљева на наведеним локацијама и подручјима. Управо у тим подручјима у дијелу Сарајева под надзором Армије БиХ, били су смјештени штабови на нивоу Корпуса, штабови бригада, војна постројења, разни ватрени положаји, депои, складишта и касарне. Бројне војне фабрике и индустријски погони производили су артиљеријска оружја и гранате (120 мм, 105 мм, 100 мм, 82 мм, 76 мм, 60 мм), као и бацаче граната, пушке и бомбе (Каравелић & Рујанац, 2009, стр. 327).

С ОБЗИРОМ на релативно ограничен простор урбаног Сарајева под контролом Армије БиХ и број бригада у оквиру Првог корпуса ове армије, урбано Сарајево под контролом овог корпуса било је буквално препуно војних циљева. На суђењу МКСЈ Радовану Караџићу, начелник штаба Првог корпуса АРБиХ Асим Џамбасовић је потврдио:

"Будући да је зона одговорности у граду била веома уска, било је немогуће осигурати да војне јединице крену у свакодневни посао и укључе се у борбу изван стамбених подручја. То је било немогуће због распореда терена и због начина на који се протезала зона одговорности" (ICTY, 2011, Procesutor v. Radovan Karadzic, стр. 15189).

Према документима Војске републике Српске, оклопни транспортери и тенкови Армије Репиблике БиХ били су лоцирани у Велешићима, Дому милиције и тунелу Циглане.

Артиљеријски и минобацачки ватрени положаји налазили су се у густо насељеним подручјима: Ступ, Азићи, Врбања мост, Стројорад, Кошево стадион, Бистрик, Мојмило, Седреник, Храсно, Халиловићи,Титова касарна, Отока и Ченгић вила и у вагонима на жељезничкој станици Ново Сарајево. Подручја бригада и батаљона, као и војна индустрија и логистички објекти били су у урбаном Сарајеву под контролом Армије БиХ. Снајперски положаји успостављени су на Тргу Пере Косорића, хотелу "Бристол", згради Електропривреде, згради Социјалног осигурања, Машинском факултету и зградама Скупштине и Извршног вијећа РБиХ.

ЗВЕРСКИ ЗЛОЧИН У ВОЗИЋУ

СТРАТЕШКИ смјештено између Тузле и Зенице, српско насеље Возућа било је под ратном опсадом АРБиХ током цијелог рата. Од само 2.000 становника, Возућа је нарасла на готово 10.000, због српских избјеглица из средње Босне. Гарнизон Војске Републике Српске коначно је срушен у септембру 1995. године усљед комбинованог дејства ваздушних напада НАТО-а и операције АРБиХ "Ураган" (HURRICANE). Судбина 150 несталих припадника ВРС није откривена све док 2006. године на том подручју није пронађено неколико масовних гробница. У једној од од њих било је 56 обезглављених тијела (Цветковић, 2012, стр. 191-200). Муџахедини АРБиХ, наводно, послали су по 28 људских глава у Сарајево и у Техеран (SCHINDLER, 2007, стр. 224).

ПОЉСКА артиљерија и минобацачи Првог корпуса АРБиХ били су лоцирани у општини Стари Град и Центар, као и на околним брдима и планинским гребенима. Према обавјештајним подацима Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, на подручју села Халиловићи на брду Хум налазила се батерија хаубица 105 мм 102. моторизоване бригаде. На истој локацији налазила се батерија минобацача од 82 мм. У Сарајеву, на подручју Бријешћа, 102. бригада је распоредила артиљеријску групу од 18 артиљеријских оруђа (ICTY, Radovan Karadzic trail transcript, 2010, стр. 4361-4382).

Артиљеријска оруђа су се редовно постављала и пуцала из болнице Кошево. Минобацачки положаји били су смјештени у улици Фуада Миџића и на Тргу солидарности. Према изјави ратног заробљеника Армије Републике БиХ, на брду Орлић укопана су четири тенка Т-55 и три хаубице 105 мм. Један топ ЗИС и минобацачи 82 мм и 120 мм били су постављени на коти 850. Два минобацача од 82 мм била су постављена на подручју Бетаније, у непосредној близини акушерске болнице, а други се налазио у близини куће Ранка Гаце. Још један тенк и оклопни транспортер били су на позицији за пуцање у тунелу Циглане. Два тенка и два оклопна транспортера Оклопног батаљона Прве моторизоване бригаде АРБиХ смјештена су на подручју Бућа Потока на врху брда Жуч. Свеукупно, у јеку рата било је између 1.800 и 2.000 војних циљева у градском дијелу Сарајева, који је био под контролом Армије босанске републике (Радиновић, 2004, стр. 145).

ПРВИ корпус АРБиХ имао је и бројне легитимне војне циљеве изван градског дијела Сарајева. На примјер, према ратним дневницима замјеника команданта Армије генерала Шибера, артиљеријска група на планини Игман укључује топ од 130 мм. Остала оруђа су укључивала тешке минобацаче 120 мм и шест топова 155 мм. Генерал Шибер признао је да је Унпрофор у јулу 1992. године открио ватрене положаје артиљеријске групе АРБиХ на планини Игман (Шибер, 2000, стр. 130). Убрзо након тога, трупе Армије Републике БиХ напале су и уништиле противартиљеријски радар Унпрофора. Један Украјинац је убијен, три рањена.

Завршни извјештај Експертске комисије Уједињених нација не помиње војне операције које су зараћене стране водиле око Сарајева, и избацује гранатирање Војске Републике Српске из општег војног контекста. Међутим, ове операције дубоко су утицале на динамику битке за Сарајево и, у коначници, одредиле исход рата.

САРАЈЕВСКО-романијски корпус Војске Републике Српске суочио се са три корпуса Армије Републике БиХ и био знатно бројчано надмашен од непријатељског Првог (сарајевског) корпуса АРБиХ. На годишњем нивоу, никад није бројао више од 13.000 војника (Koвачевић, 2018, стр. 146).

У унутрашњем кругу опкољавања, Први корпус АРБиХ је 1992. године имао 60.442 мушкараца, што је 1995. године порасло на 87.009 мушкараца. (Ajнаџић, 2002, стр. 87). До 1995. године, омјер у броју људства између ових супротстављених корпуса износио је 6,69 : 1 у корист Армије БиХ. Треба напоменути да се поред Првог сарајевског корпуса АРБиХ, Сарајевско-романијски корпус ВРС-а суочио и са Трећим и Четвртим корпусом АРБиХ, на вањском прстену. Трећи и четврти корпус ефикасно су опколили Сарајевско-романијски корпус ВРС-а, који је био проријеђен око Сарајева. Стога је према стратешком принципу економичности силе, Сарајевско-романијски корпус, ВРС преузео стратешко одбрамбено држање и није предузимао веће офанзивне операције.

СУТРА: СВЕ ОФАНЗИВЕ АЛИЈИНЕ ВОЈСКЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)