САРАЈЕВО ЈЕ БИЛО БРАЊЕНИ ГРАД: Преко милион војника и цивила је ушло у Сарајево и изашло из њега

САРАЈЕВО ЈЕ БИЛО БРАЊЕНИ ГРАД: Преко милион војника и цивила је ушло у Сарајево и изашло из њега

27. 04. 2021. у 18:00

САРАЈЕВО није било потпуно изоловано од вањског свијета. Након потписивања "Споразума о потпуном прекиду непријатељстава" 31. децембра 1994. године, владе Републике Босне и Херцеговине и Републике Српске потписале су 11. јануара 1995. споразум о отварању "плавих рута" преко аеродрома Бутмир.

САРАЈЕВО ЈЕ БИЛО БРАЊЕНИ ГРАД: Преко милион војника и цивила је ушло у Сарајево и изашло из њега

Генерал Мајкл Роуз / Фото из извештаја независне међнародне комисије

Овим споразумом отворене су четири руте: једна која спаја територију Добриње и територију Бутмира, под контролом Армије БиХ; једна која спаја Лукавицу, под контролом Војске Републике Српске, са дијелом Илиџе, под контролом ВРС; један спаја урбано Сарајево са општином Високо, које држи АРБиХ, а други повезује муслимански и српски дио града преко Моста братства и јединства.

"Плаве руте" преко аеродрома отворене су за цивилни саобраћај из Сарајева 6. фебруара 1995. године. Три дана касније, аутобуска линија из Сарајева за Високо отворена је преко територије под контролом ВРС-а. Унпрофор је пратио саобраћај дуж "плавих рута". Извјештаји Унпрофора дају тачан број људи и возила који су свакодневно користили прелазе. Током фебруара 1995. године, 115.000 људи прешло је "плаве руте", преко 88.000 људи између подручја под контролом Републике БиХ, а 28.000 између подручја под контролом Војске Републике Српске . Дневни извјештај Унпрофора од 27. фебруара 1995. године показао је да је на овај дан 656 возила и 3.662 људи користило прелазе. Према Унпрофоровом дневном извјештају од 7. марта 1995. године, тог дана 3.622 цивила и 554 возила користило је прелазе. Огромне количине хране, комерцијалне робе и горива довезене су у Сарајево између 6. фебруара и 17. марта 1995. године.

СЛОБОДАН ДОЛАЗАК ДРЖАВНИКА

ПРЕМА подацима Армије БиХ, између 1992. и 1995. године, бројне међународне делегације високог нивоа посјетиле су Сарајево. Све оне стигле су на сарајевски аеродром. Ове делегације су укључивале 11 предсједника, осам премијера, 31 министра и 29 амбасадора, као и 11 високих представника Уједињених нација, укључујући генералног секретара УН (Ајнаџић, 2002, стр. 161). У Сарајеву су током рата радиле амбасаде Сједињених Држава и Велике Британије

ВЛАСТИ Републике Српске затвориле су "плаве руте" након што је снајпериста Армије БиХ убио двије српске девојчице, старе девет и 11 година, у дијелу Грбавице под контролом ВРС, у Сарајеву. Град је био отворен за бројне новинаре, невладине организације и за међународне посјете и дипломатске активности.

Изградњу "објекта Т" тунела дугог 720 метара испод писте сарајевског аеродрома "Бутмир", Армија БиХ је довршила 30. јула 1993. године. Тунел је био широк 1,5 и висок 8,8 метара. Изградња је трајала четири мјесеца. Тунел је повезивао Бутмир и Храсницу под контролом АРБиХ, а одатле преко планине Игман са Јадранском обалом и Хрватском, и служио је прије свега у војне сврхе, а кориштен је за усмјеравање оружја, муниције и војне опреме у Сарајево, али и за уношење хране и комерцијале робе. Читаве пјешадијске бригаде пребачене су кроз тунел из средње Босне у Сарајево. Према подацима АРБиХ, током тридесет мјесеци рата, око 1.150.000 војника и цивила користило је тунел за улазак и излазак из Сарајева (Делић, 2011, стр. 41-43), а у Сарајево је допремљено 100.000 тона оружја, муниције и хране. Прикључени су електрични каблови и цјевовод како би се довела електрична енергија и дизел-гориво (Изетбеговић, 2001, стр. 144).

ЗВАНИЧНИЦИ УН претварали су се да тунел не постоји, и одбили су захтјеве Војске Републике Српске да га затворе. Француски генерал Филип Морион рекао је да је ваздушни простор изнад аеродрома званично под контролом НАТО-а, површина је била под надзором Унпрофора, а површина 20 цм испод земље била је у надлежности Владе Републике БиХ (Андреас, 2016, стр. 59).

Заповједници Унпрофора у Босни и Херцеговини нису имали заједнички став о природи битке за Сарајево и расправљали су о том питању. Командант Унпрофора Мајкл Роуз описао је једну такву расправу:

"Посјетио ме је Фред Кини, чудна сјеновита фигура, право из романа о Грехаму Грину. Висок, незграпан, бивши официр маринац, водио је пројекат за воду у Сарајеву испред Међународног одбора за спасавање, који је углавном плаћао међународни финансијер Џорџ Сорош. Живио је у добро одржаваној кући иза резиденције, коју су чували људи жилавог изгледа који су ме подсјетили на америчку Тајну службу. Такође је имао блиске везе са Капитол хилом у Вашингтону. На нашем првом састанку био је веома критичан према УН, за који је очито мислио да га чине слаби и корумпирани људи. Хтио је да види тешке војне акције предузете против босанских Срба, и иако сам му објаснио да ћемо ускоро покренути нову стратегију засновану на чвршћем војном приступу, није ми вјеровао. Рекао је да ће учинити све што може да ме поткопа, осим ако не покажем своју одлучност дејством на терену. У том тренутку сам га избацио. Без извињења, позвао се сљедеће вечери натраг са групом, како их је назвао, забринутих адвоката из Њујорка. Вођа групе био је Арје Нејер, правник, који је радио у њујоршкој организацији Фонд за отворено друштво чији је предсједавајући био Џорџ Сорош

...Нејер ме је питао сматрам ли Сарајево градом под опсадом. Одговорио сам да то није опсада у правом смислу те ријечи, јер су УН генерално успјеле да направе доток залиха у град, а то је барем задржало људе у животу. Изглед тријумфујућег прешао му је лицем и он је кренуо у тираду против мене. Рекао је да би, као адвокат, могао доказати да је Сарајево, по различитим међународним протоколима, легално у опсади, коју је створио агресивни црногорско-српски режим Караџића. Било ми је јасно да је фанатик, и схватио сам бесмисленост сваког даљег покушаја логичке расправе. (...) Сљедећег јутра наслови у локалном листу 'Ослобођење' извијестили су да не сматрам да су грађани Сарајева под опсадом." (Росе, 1988, стр. 29).

ПРЕМА америчкој амбасадорки Медлин Олбрајт, генерални секретар УН Бутрос-Гали прихватио је жалбу САД да су два официра за очување мира, бригадни генерал Хејз, шеф кабинета команданта Унпрофора и потпуковник Бери Фревер, портпарол Унпрофора Сарајево "дали непримјерене примједбе". Хејз и Фревер рекли су новинарима да Сарајево више није под опсадом, већ су их опколили Срби. Олбрајт је изразила незадовољство због изјава официра (UN Security Council, 1994c, Annex IV, стр. 375 ). Након што је влада Републике БиХ прогласила Фревера персоном нон грата, упућене су му пријетње смрћу и напустио је Сарајево.

Генерал Руперт Смит, који је почетком 1994. године замијенио генерала Мајкла Роуза, заповједника Унпрофора у Босни и Херцеговини, напротив, битку за Сарајево недвосмислено је сматрао опсадом (Smith, 2006, стр. 368). Међутим, академска и равна расправа о томе је ли битка за Сарајево била опсада или блокада постаје бесмислена у контексту патње и смрти хиљада цивила и војника са обје стране фронта.

Завршни извјештај експертске комисије Уједињених нација не описује организацију одбране Сарајева од стране Првог корпуса Армије БиХ. Међутим, Сарајево је био брањени град, и у правном и у војном смислу.

СУТРА: МИНОБАЦАЧИ ИЗ КОШЕВСКЕ БОЛНИЦЕ

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)