ФЕЉТОН - ПРВИ МАСАКРИ АЛИЈИНЕ ДРЖАВЕ: Муслимани су извели 220 напада против ЈНА

Драган Вујичић и Иван Миладиновић

23. 04. 2021. у 18:00

НАКОН међународног признања Републике Босне и Херцеговине, Армија БиХ је одмах преузела иницијативу на терену. Прва копнена офанзивна операција покренута је 3. маја 1992. године. Циљ операције је био "уништити непријатеља на подручју Вогошће и Високог и деблокирати пут Сарајево-Вогошћа-Високо-Зеница.

ФЕЉТОН - ПРВИ МАСАКРИ АЛИЈИНЕ ДРЖАВЕ: Муслимани су извели 220 напада против ЈНА

Српске избеглице из Сарајева у авиону ЈНА / Фото из извештаја независне међународне комисије

"За постизање овог циља одређено је седам пјешадијских и један артиљеријски батаљон. Операција није успјела због недостатка радне снаге, слабе ватрене подршке и лошег искуства трупа (Делић, 2005)."

Напад на српска села и насеља уз пут Сарајево-Јабланица-Мостар, који је повезивао Сарајево и луке на медитеранској обали, Армија БиХ је започела 25. и 26. маја. Срж напада пао је на српско село Брадина, које је срушено до темеља. Све куће и црква су уништене. Око 50 Срба је убијено. Преживјели су задржани неколико дана у тунелу између Коњица и Сарајева, а затим одведени у концентрациони логор у Тарчину (Гавриловић, 2012). Није изненађујуће што је српска ТО у очигледној одмазди 29. маја напала АРБиХ у селу Ахатовићи.

ПРЕМА аналитичкој студији коју је спровео Радован Радиновић, од септембра 1991. па док посљедње јединице ЈНА нису напустиле Босну и Херцеговину 19. маја 1992, муслиманске и хрватске снаге спровеле су 220 напада искључиво против ЈНА, при чему је смртно страдало око 500 официра и војника, а рањено око 2.000 (Радиновић, 2004, стр. 64-65).

Мјесец дана након што је "Директива о заштити суверенитета и неовисности Републике Босне и Херцеговине, строго повјерљива број 02/2-1" покренула масовне нападе на српску ТО и ЈНА, постало је очигледно да рокови Директиве не могу бити испоштовани, а Влада Републике БиХ је 20. јуна 1992. године прогласила ратно стање, наводећи да су "агресију на БиХ извршили Србија, Црна Гора, ЈНА и СДС". Наводну "агресију" пратио је и наводни "геноцид". Изетбеговићев режим тврдио је да је до јуна 1992. "40.000 људи убијено, преко 60.000 затворено, а преко 1.400.000 (милион и четири стотине хиљада) људи постали избјеглице због геноцида над народом РБиХ". Ови подаци били су грубо и флагрантно пренапухани ("Службени гласник Републике Српске", 1992 б).

ПОДЕЛА САРАЈЕВА ЛЕГИТИМНА

ГОВОРЕЋИ на Шеснаестој сједници Народне скупштине Републике Српске у мају 1992. године, Радован Караџић је рекао: "Наш пети стратешки циљ је подијелити град Сарајево на српски и муслимански дио и омогућити да сваки дио има ефикасне органе власти. Са стратешке тачке гледишта, Сарајево је за нас на петом мјесту, али борба за Сарајево стратешки и политички је пресудног карактера." Међународни суд правде, након што Међународни суд правде, након што је испитао Одлуку о стратешким циљевима коју је у мају 1992. године донијела Народна скупштина Републике Српске у овом контексту, нагласио је да Стратешке циљеве из 1992. године не види као утврђивање посебне намјере за почињење геноцида ( International Court of Justice, 2007a).

ХАШКИ трибунал је направио властиту процјену људских жртава рата у Босни и Херцеговини. Према МКСЈ истраживању, укупни губици сва три народа током рата у Босни и Херцеговини између 1992. и 1995. године износили су најмање 67.500 убијених људи, међу њима је било 45.980 мушкараца и жена муслиманске националности. Посљедња цифра укључује 22.225 цивила и 23.755 војног особља (Tabeau & Bijak, 2003, стр. 19).Како је у мају 1992. почео српско-муслимански грађански рат, било је очигледно немогуће нанијети више од половине укупних губитака у размаку од једног мјесеца.

Град Сарајево заузимао је 2.049 квадратних километара (прије рата) окружен брдима и планинама. Попис из 1991. године показује да је прије рата у граду и околним мјестима живјело 525.980 становника (Федерални завод за статистику, 1998). Постоје, такође, процјене да је уочи рата у самом граду било 435.000 становника (Закључни извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године). Извјештај стручњака Уједињених нација процијенио је да се број особа које живе у Сарајеву у раним фазама рата кретао између 300.000 и 380.000 становника (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7). Према попису становништва из 1991. године, мултиетничка расподјела становништва прије опсаде била је сљедећа: Муслимани 49,3 одсто; Срби 29,9 одсто; Хрвати 6,6 одсто; Југословени 10,7 одсто. Јевреји и друге групе чиниле су преосталих 3,5 одсто становништва (Tabeau & Bijak,2003, стр. 19). Заједно са Југословенима, који су углавном били српског поријекла, Срби су сачињавали око 40% становништва Сарајева. Само Сарајево је 1992. године чинило 10 општина: Стари Град, Центар, Ново Сарајево, Нови Град, Илиџа, Хаџићи, Вогошћа, Пале, Илијаш и Трново. Од десет предратних сарајевских општина, Срби и Југословени доминирали су у пет: Ново Сарајево, Илиџа, Пале, Вогошћа и Илијаш (Tabeau & Bijak, 2003, стр. 19).

Прије рата био је то космополитски град, гдје су живјеле и радиле особе различитих религија. Међунационални бракови нису били ријеткост. Посматрачи су примијетили да су на почетку рата многи сарајевски Срби напустили град. Градска четиристогодишња јеврејска заједница бројала је 14.000 људи прије Другог свјетског рата и 1.400 људи прије рата 1992-1995. године. Извјештава се да је као резултат евакуација и жртава остало само неколико стотина Јевреја (United Nations Fifth Periodic Report, 1993, стр. 7).

САРАЈЕВО у плановима зараћених страна: Народна скупштина РС је 16. маја 1992. године одржала Шесту сједницу у Бањалуци. На сједници је усвојена "Одлука о шест стратешких циљева". Ови циљеви су били:

1. Разграничење државе од друге двије националне заједнице;

2. Коридор између Семберије и Крајине;

3. Стварање коридора у долини ријеке Дрине, тј. "Елиминисање Дрине као границе између српских држава";

4. Успостављање границе дуж ријека Уне и Неретве;

5. Подјела града Сарајева на српски и муслимански дио, и успостављање ефективне државне власт у сваком од дијелова;

6. Излаз Републике Српске на море ("Службени гласник Републике Српске" бр. 02-130.92).

Циљ под бројем 5 била је "подјела Сарајева на муслимански и српски дио". Ако је муслиманска заједница тврдила да је цијело Сарајево главни град унитарне "мултикултурне и мултиконфесионалне Босне и Херцеговине", стратешки циљ Републике Српске био је подјела града. И српска и муслиманска заједница и њихове политичке странке сматрале су Сарајево својим главним градом. Логика овог приступа произишла је из идеје да се муслиманска заједница одвоји од српске заједнице као гаранција спречавања етничких инцидената и рата.

СУТРА: СРБИ У ДВОСТРУКОМ ПРСТЕНУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)