ФЕЉТОН - ЦВЕТНИ ТРГ ПОПУТ ОКСФОРДА: Прва филмска музика одредила је даље битисање композитора Зорана Христића

Радослав Лале Вујадиновић

12. 04. 2021. у 18:00

У МОЈЕ време ни грамофона није било баш на сваком месту, а о озвучењима да и не причамо, тако да сам неретко свирао игранке, што је имало по најмање једну лошу и једну добру страну. Лоша је што седећи за клавиром и свирајући нисам могао да учествујем у зезању са друговима, да чујем сваку реч, да пратим шта се збива. А добра страна је то што ми је клавир био од велике помоћи у "мувању" девојака. Уф, још како!

ФЕЉТОН - ЦВЕТНИ ТРГ ПОПУТ ОКСФОРДА: Прва филмска музика одредила је даље битисање композитора Зорана Христића

Зоран Христић са патријархом Павлом / Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Прва љубав?! Беше то једна Биљана из Београдске улице. И данас могу да покажем где је становала. Имао сам тада седам-осам година. Како сам је волео? То се не заборавља. Била је преслатка и имала је трегере. Већина нас је тада била веома сиромашна, а одакле јој трегери, е то нисам знао, мада ме је страшно интересовало. Трегери су били врло важни. Ко зна, можда сам се због тога заљубио. Мене је отац преводио преко Београдске улице, јер ту пролазе трамваји па да не изгинем, мож' мислити! А ја изгинуо не бих ли видео Биљану...

КАД ПРИЧАМ овако, признајем, нешто ме мало стеже у грлу. Ово више није мој град. Био је. Био је леп, али од деведесетих наовамо више није. Не препознајем га. Лакше ми је било кад су нам партизани све узели него сад. Ово је сада до те мере нељудски и ненормално, да се речима не може описати. Нигде ни зрна смисла! Последњи пут сам видео онај мањински део београдске грађанске класе на протестима 1996/97. године. Кад кажем "београдски дух" мислим пре свега на онај специфичан београдски хумор којим су Београђани увек побеђивали недаће...

Да се вратим у педесете, када ме је отац за малу матуру частио представом у Југословенском драмском позоришту. Тада почиње до дан-данас недовршени сан да пишем музику за позориште. Сан сам одсањао радећи за позоришта од Марибора до Битоља. Не знам броја, не зато што сам излапео, већ је количина у питању. Одакле идеја и храброст сликару Мићи Поповићу да ангажује клинца да му углазби филм "Човек из храстове шуме"? Моја прва филмска музика одређује ми даље битисање. Наиме, филм је одмах ЗАБРАЊЕН за приказивање. Али, живот иде даље, зачудо, у пројектованом правцу.

КАСНИЈЕ ће мој животни круг бити опасан око Цветног трга. За мене је то био Оксфорд. Ту је била моја гимназија, Југословенско драмско позориште, иза њега Музичка академија, а мало даље Музичка школа "Мокрањац", која данас више није ту. Дакле, комплетно моје школовање одвијало се ту у "оксфордском кругу", до кога сам увек ишао истом улицом, најлепшом и тада и сада, Крунском. Ту, на углу Крунске и Коче капетана сакупљало се моје друштво. Ту смо седели, звиждали, добацивали лепим девојкама. До појаве првих аутомобила возили смо ролшуе на улицама.

Прво иностранство видео сам тек са 18 година. Отишао сам у Венецију, потом у Милано, са идејом да упишем Конзерваторијум. Положио сам пријемни испит у Милану, ноћу свирао по баровима, а дању ишао на часове. Нисам дуго издржао! Сањао сам тулумбе у "Међеду" и после неколико месеци сам се вратио.

Београд после Другог светског рата није био леп као Париз или Будимпешта, али Београд је имао нешто због чега га је било тешко напустити и још теже не волети га: Београд је имао дух који су ценили људи, а део тог духа биле су кафане у којима смо проводили велики део наше младости. Тако је врло важна институција из моје младости била кафана "Каленић", која постоји и данас, прекопута Каленићеве пијаце. Ту сам добио прве часове из онога што се зове школа живота. Били смо добри ђаци и студенти, учили смо по цели дан, али око пола девет морали смо да идемо у "Каленић". Сваки дан, и лети и зими.

ИМАО сам касније велику срећу да су ме у своје друштво примили велики музички магови, какви су били Енрико Јосиф, Драгутин Гостушки и најдивнији писац и карикатуриста Зуко Џумхур, који ће касније бити мој венчани кум. Моје присуство у њиховом друштву било је круцијално за мој интелектуални живот, јер ми је више значило него факултет. То што су они знали, није се могло чути ни на једном факултету: нарочито Драгутин Гостушки и Павле Стефановић. Они су, у домену музике, највећи умови 20. века на просторима некадашње Југославије.

Нажалост, нико их више не помиње, а о њима се не говори ни на Музичкој академији. Узгред, када размишљам о духу Београда, уверен сам да су данашњи урбанисти више оштетили Београд него сва бомбардовања током његове историје.

После Чубуре, Зоран је део свог живота провео на Дорћолу, али се касније ипак вратио у породични стан на Врачару.

Београд је почео да губи свој дух крајем осамдесетих. Тврдим да у деведесетим годинама прошлог века то више није био мој град. Кад кренем са Врачара ка Калемегдану, или са Пашиног брда, ретко ћу срести неког свог познаника. Чак у Кнез Михаиловој улици не разумем српски језик којим говоре неки људи што туда пролазе. Најтеже ми пада што је потпуно уништен тај дух Београда и што се Београд није показао јаким. Он није успео да асимилује оне који су последњих деценија дошли у њега, није им наметнуо свој дух и свој темпо живота, већ су га победили људи који су дошли са стране, тако да је потпуно изгубио своју физиономију.

Између осталог, писао сам музику за филм "Ужичка република". Била је добра лова, за коју сам могао да купим нов ауто и да живим годину дана од тога. Али, шта ми се десило с тим филмом? Тито је у неком тренутку видео неке фрагменте сасвим недовршеног филма и рекао да то хоће да види у Пули. Настаде фрка. Све монтаже у Кошутњаку су радиле. Музика није била написана. Лудило! Зове ме Жика Митровић и каже:

"Долази!"

Дођем, оптрчавам оне монтаже да мало видим. Није прошло много, а Жика ме пита:

"Јеси ли написао?"

Кажем да јесам.

"Шта си написао?", пита ме.

"А јебем ли га шта сам написао у овој фрци!"

А он ће мени:

"Долазе кола по тебе, идемо на аеродром, па у Лондон, да снимимо музику."

Кад ме шлог није стрефио! И да не дужим, у два наврата ишли смо у Лондон и снимали то по систему авион-хотел-снимање, па укруг. Белог бога нисам видео, а не Лондон. Ал' добро смо завршили све и филм је био у Пули.

Наравно да сам дошао у Пулу. Био је 30. јули, мој рођендан. Ја седнем у неки ауто и одем у Ровињ, јер су тамо били моји другари Михиз, Мића Поповић... Како да не одем?! Поднапијем се мало и у неком тренутку кренем да се испаркиравам и ударим у кола са швајцарском регистрацијом. Из њих изађе неки тип и почне да се дере, да ме псује, а мени пукне колајна, развалим га у фацу и он падне. Направи се грдна фрка, дође милиција и одведу нас у затвор. Њега убрзо пусте, а мене задрже. И шта да радим, скинуо сам пертле, све по пропису, онако припит помирио се са судбином...

А на премијери, причали ми људи касније, Силвија Лукс представља уметничку екипу филма, каже: "Музику је написао Зоран Христић", а мене нема, настаде тајац. Онда су људи почели да ме траже около-наоколо, мисле да сам се негде стрмекнуо у провалију, наравно, немају појма шта се дешава. Ујутру излазим, а један полицајац ми даје чешаљ, пружа ми га и каже да се очешљам, јер идем код судије за прекршаје. Срећом, судија је претходне вечери био на премијери и зна ко сам, па ме пустио, додуше уз казну која је износила две дневнице које сам добио, можда и више. Када сам се вратио у Пулу, нико не верује да сам жив ако нисам претходне вечери био на тако важној премијери.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)