ФЕЉТОН - НАЈСКУПЉА ВИОЛИНА НА ЧУБУРИ: Свирало се на инструменту мајстора из Кремоне

Радослав Лале Вујадиновић

06. 04. 2021. у 18:00 >> 16:02

НА Чубури је увек било, и увек ће бити, о коме и о чему да се прича.

ФЕЉТОН - НАЈСКУПЉА ВИОЛИНА НА ЧУБУРИ: Свирало се на  инструменту мајстора  из Кремоне

Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Чубура је била начичкана кафанама, а од времена када су се у њој настанили Роми постојала је најпознатија циганска кафана у целом Београду. Она се највише прочула 1919, захваљујући старом Циги који је свирао на Страдиваријусовој виолини, коју је донео из Мађарске, враћајући се из заробљеништва.

Да није било рата, не би било ове приче. Стари Цига, виолиниста, као и многи грађани мале Србије, кренуо је 1914. године, када је почео Први светски рат, у одбрану отаџбине, и у тој борби заробили су га Аустријанци. У заробљеништву у логору Нежидер у Мађарској дочекао је крај рата. Логори су били распуштени и заробљеници су кренули својим кућама. Наш стари Цига успут наиђе на мађарске Цигане и са њима заједно прослави слободу, онако по цигански, како само они знају, са песмом и весељем, и од њих доби на поклон једну виолину.

ВРАТИВШИ се у Београд, на Чубуру, поново је почео да свира у кафани, али сада на чудној виолини, која је била по изгледу мања од стандардних. Свирање на тој виолини било је посебан доживљај, имала је необичан тон и диван звук, који раније није могао да изведе на било којој виолини. Свирајући ову виолину постао је врло популаран у целом Београду. Сви су долазили да слушају старог Цигу, који је откако се вратио из заробљеништва свирао много боље.

Тако је Београд, и не знајући, баш на Чубури имао пуне две године ову виолину чувеног мајстора из Кремоне...

Када је Цига умро 1921. године, његову виолину, у кафани "Задруга" на Славији, купио је чувени мађарски виртуоз Франсис Арањи. Бечка штампа је тим поводом опширно писала о овом случају. Стручњаци су угврдили да је то била једна од најбољих Страдиваријусових виолина, која је нестала за време рата из грофовског замка у Мађарској.

Центарфор из снова

МЕЂУ нама на Чубури Милан Радовановић се по много чему одвајао, нарочито по својим надимцима - Радованова и Генго. Сви смо играли фудбал у подмлатку Обилића, а касније у Партизану, али је само он био центарфор из снова. Снажан, продоран и дозлабога безобразан. Никога није поштовао. Био је, што би се рекло, "прљав" играч, а могао је да има каријеру и већу од Шекуларца, али се сам упропастио - својом преком нарави. Тако млад и дрчан, није поштовао ауторитете тренера, чак ни чика Николу Марјановића, нити Матекала, који су га зато дефинитивно отписали. Кад нешто одлучи и науми, ништа га није могло задржати. Можда се зато никада у Паризу није дружио са "београдским јаким момцима", од којих је већина завршила на неком од париских гробаља. Још од младих дана био је неизлечиви коцкар, и исти такав љубитељ коња и коњских трка. Успео је да направи сопствену ергелу.

То је био прави Генго са Чубуре, какав се дуго неће наћи.

У "ТРАНДАФИЛОВИЋУ" је столовао Михаило Хаџи-Михајловић Хаџија, са својим компањонима.

Није им био потребан неки нарочит повод да се окупе у омиљеној кафани. Једно вече ипак је било сасвим посебно. За једним овећим столом у углу, поред врата која су водила на терасу, седели су Михајло Хаџи-Михајловић, генерални директор једне београдске фирме, и с њим Родољуб Роћко Ранковић, републички секретар за цене, Зоран Стејић, адвокаг, Мирослав Миро Радојчић, доајен српског новинарства и легендарни дописник "Политике" из Лондона и Њујорка, професор Василије Томић, један од највећих српских интелектуалаца, професор доктор Бане Ђорђевић, врхунски стручњак у области кардиоваскуларне медицине, професор доктор Љубиша Томић са Друге хируршке клинике, па онда доајени судства, тужилац Чедомир Гагић, председник Врховног суда Чеда Милошевић и Душко Максимовић, књижевни и позоришни критичар Милосав Буца Мирковић, професори Економског факултета др Драгослав Гане Младеновић и др Бранко Грђић, шаховски велемајстор др Петар Трифуновић, Хаџијин млађи брат Драгослав Цале Михајловић, зубар и најбрже десно крило младог тима Партизана, и Цвеле Радојчић, који је својевремено играо центархалфа у младом тиму Партизана и кога су сви сматрали истинским наследником Минде Јовановића. Носио је надимак Амбасадор, као и Бранко Станковић из Црвене звезде. "Фудбал је могао да игра и у фраку", говорио је за њега чувени тренер Никола Марјановић. Нажалост, због повреде, пропала је његова сјајна фудбалска каријера.

ДРУШТВО је још било код првог пића када је, уз бучно турирање "џиеса", највеће веспе тада у Београду, стигао Милан Радовановић, са оба своја необична надимка - Генго и Радованова.

По свом старом обичају, Радованова је намерно каснио, како би га приметила цела кафана. Био је такав темперамент и највећи нарцис који се могао замислити, говорио је Гане Младеновић. Додуше, заиста је био вансеријски човек, неупоредив с било ким, а то није сметало његовим пријатељима. Сви су га сматрали прворазредним фудбалским талентом, центарфором из снова.

Поред фудбала, имао је још две велике страсти, које су га водиле на сигуран пут неуспеха у фудбалу: покер и жене. Био је велики хазардер, велики играч покера и рулета и то му нико није оспоравао. Не треба сметнути с ума ни да је при свему томе био велики интелектуалац, који ће завршити архитектуру и потом остварити велику каријеру и богатство у Паризу.

ТЕ вечери, по свом старом обичају, одмах је наручио пиће за цело друштво, а у "Транду" се тачно знало ко шта пије и ко шта једе. Затим Радованова театрално, маниром својственим само њему, извади из џепа једну већу фотографију и баци је на сто. На њој су сви одмах препознали два велика фудбалска аса у дресу Роме - Меацу и Ацу Аранђеловића званог Аутобус, некадашњег фудбалера Црвене звезде, који је одмах после рага, после једне утакмице у Италији, остао и наставио успешну каријеру. Аца је био Радованованин кум, што су, наравно, сви знали.

"Озбиљан човек, вајни архитекта, а још скупља сличице фудбалера!", добацио је Гане не схватајући овај гест. "Пубертетски фазони!"

"Немаш ти појма, Гане, окрени ту слику, фрајеру. Шта пише позади, господо моја?"

ЛАГАНО сам окренуо фотографију, јер Гане није желео да се упеца, верујући да је и то његов непредвидљив штос. На полеђини је крупним словима писало: "Милан Радовановић, дипломирани архитекта, добио је посао у најпознатијем пројектном бироу у Бриселу. Следи опширно писмо. Стартујеш у октобру. Мом драгом кумчету, од Меаце и Аце."

Радованова се обратио Ганету: "Ја се више не враћам. Запамтиће они, а касније и цели свет, када је на Запад сгигао Генго! (Тај надимак Радованови је дао Цвеле, погрешно именујући чувеног шпанског фудбалера Гента). Чаше, господо, чаше! Да залијемо и наздравимо!"

Гане се насмејао, приметивши: "Значи, постао си свој човек! Пожелимо му срећу, које никада није наодмет, поготово у белом свету!"

"Живели и срећно!", повикаше сви углас, испијајући своје пиће.

А онда, из горњег дела сале, са музичког подијума, виолиниста Лепи Раде даде знак гудалом, наслони се и мајсторски засвира велики хит "Се си бон". Био је то његов поклон целом друштву, који никад није пропуштао да свира кад су они банчили у "Транду".

СУТРА: Чубурци, сулуди играчи фудбала

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)